Не пада снег да покрије брег, каже једна пословица, а изгледа да и избори помажу да се покажу трагови разноразних зверова.

Реакције по медијима и интернет форумима на победу Томислава Николића показале су између осталог да „две Србије“ итекако постоје. Дуготрајним испирањем мозга или кувањем жабе наиме, створена је свест у једном делу народа да се осећа супериорно у односу на други део народа, паметније, културније, пристојније, чистије, напредније. Како то рече Мира Бањац негде око прошлих избора, „грађани првог реда“. Ти „грађани првог реда“ после победе Томе Николића почели су да падају у несвест по новинама, интернет форумима, фејсбуку… и понављали мантре са форума Б92 о „одвратној земљи Србији“ и „коначној селидби из Србије“. Можда и није неко чудо да је радикал, па макар и пресвучени, неприхватљив за велики део Србије, јер асоцира на деведесете, или делује као претња европском путу Србије, ма колико се у Европску Унију заклињао. Највећем делу народа Србије је доста свега и желе само нормалан и пристојан живот, а већ годинама нас уверавају да је пут ка ЕУ једини пут ка томе, и велики део народа је у то поверовао, између осталог и зато што нико други народу није понудио неку добро осмишљену алтернативу, а 22 године после првих вишестраначких избора и испробаних скоро свих политичких алтернатива, преовладава уверење да домаћи политичари једноставно нису нити ће бити способни да воде државу. Због тога најприхватљивија политичка опција постаје она за које верује да ће направити најмање штете, да неће одвести земљу у неки нови рат, санкције, или сличну авантуру. Такође, један део народа, међу њима највише државних чиновника и људи који имају каква таква солидна примања, осећа страх да би могао да остане без свог стандарда и статуса, те је из тог страха рад да без проблема пређе преко свега што је режим Бориса Тадића урадио, а то значи медијског једноумља, јужноамеричке корупције, афричког пропадања економије и пада стандарда и изигравања демократије, док ће свим силама причати о председнику Николићу као о дивљаку, простаку и потезати питање његове дипломе и радикалске прошлости. Државни службеник или успешни менаџер из Београда или просветни радник из Новог Сада ће пуно лакше опростити владарима лош живот стотина хиљада људи у сиромашној српској провинцији него што ће прихватити да ризикују своје позиције и примања верујући сумњивој опозицији у виду Николића или омраженог Коштунице. Као што су усплахирени новинари РТСа после првих резултата другог круга председничких избора илустровали, постоји велики део народа Србије који је због онога што замишља као „европску будућност Србије“ спреман да пређе преко најгорег криминала и штеточинства.

Наравно, за разлику од највећег дела народа који на штетну власт пристаје мислећи да тиме штити свој пристојан живот, ту су и људи којима је наношење штете Србији и њеном народу – радно место. Захваљујући пре свега Демократској Странци, разноразни бојовници плаћени од стране америчке и других пријатељских „НВО“ нашли су своје место у државним институцијама, кројећи нам законе и доносећи одлуке, све плаћени новцем народа Србије и новцем позајмљеним „у име народа Србије“. Следећи корак у уништавању наше земље и народа , а на шта нико у Србији изгледа не би реаговао да није било Милорада Додика – је улазак отворено антисрпске и проусташке странке, ЛДП, у владу Републике Србије. У некој аналогији са оружаним сукобом, то би отприлике било као кад би једна зараћена страна у своју врховну команду примила део припадника непријатељских снага, а део њихове војске ставила на своју платну листу. Мада, с обзиром на непрекидни рат који се против Србије води, овај опис и није само метафора.

ЛДП је странка чији припадници распад СФРЈ тумаче као српску агресију на суседе, који Републику Српску сматрају „геноцидном  творевином“, који подржавају отимање дела територије Србије, кршење Устава Србије, кршење људских права грађана Србије на Косову и Метохији, кршење људских  права грађана Србије уопште, који жале зато што бомбардовање није дуже трајало, који српски народ сматрају зликовачким заосталим народом, који негирају не само злочине над Србима деведесетих, већ у питање доводе и усташки геноцид у НДХ, који заступају ставове не само америчке администрације већ и пропаганде тврдње хрватских, босанскомуслиманских и албанских екстремиста…

ЛДП је странка која служи интересима непријатеља своје земље, онима који српском народу желе зло. ЛДП није странка као и све остале, са легитимним ставовима, ЛДП је непријатељска агентура. ЛДП је нешто непристојно, нешто одвратно, нешто што грађанима Србије и свим Србима жели зло, и то зло потпомаже. Постојање ЛДП је морално одвратно. Међутим, изгледа, да није било Милорада Додика, нико на такво нешто у Србији изгледа не би обратио пажњу. Медији су одавно под контролом истих оних који су господари и ЛДПу. Друге странке се изгледа боје да кажу било шта о ЛДПу. ДС ваљда зато што је ЛДП њихова оцепљена фракција, и вероватно зато што одређене вредности деле, а и зато што их желе у влади као партнере. За разлику од Динкићевог УРСа, Тадићева странка нема шта да приговори ЛДПу као члановима будуће владе, њихови ставови им очигледно не сметају. СНС је у својој фази незамерања било коме и било чему, па ваљда ни око таквих ситница као што су Срби на Косову или у РС. Занимљиво је да ни ДСС не коментарише изгледан улазак ЛДПа у владу, из разлога мени недокучивих. Не оглашавају се ни Двери ни СРС. Једини принципијелни српски политичари су изгледа – Милорад Додик и Ивица Дачић! При томе се и Додик и Дачић слажу да би Косово требало поделити а у јужном делу (од 89%) признату албанску државу, и да им је странка Чедомира Јовановића неприхватљива пре свега због његових увреда на рачун Републике Српске.

Тако се наводно кува жаба, полагано, да не би искочила из воде. Да ли је Србија данас толико скувана да је спремна да без икаквих примедби прихвати ЛДП у влади, уместо у затвору, где им је место? Или барем на стубу срама? Где су удружења Срба протераних са Косова? Удружења Срба из Босне и Херцеговине и Хрватске? Удружења ветерана ратова од 91? Амбасада Босне и Херцеговине чији део је вређао Јовановић? Црква се не меша у политику, медији су под контролом…

Како каже Додик, у Србији живи око два милиона Срба пореклом преко Дрине и Дунава. На предизобрном скупу ДССа у Новом Саду госпођа Санда Рашковић-Ивић се посебно и обратила том делу становништва Србије. Где је сад госпођа Санда? Можда одговор лежи у обраћању председника покрајинског одбора ДССа на истом скупу, који је отприлике рекао „прогнозирају нам 7%, али можемо ми и до 11, само позовите своје пријатеље и комшије да гласају за нас“. Чекајте господине, помислио сам, а шта српски народ има од тога што ћете ви имати 11 уместо 7%? Знам да ћете ви имати више места у разним скупштинама и одборима, плаћених места, а шта ће од тога имати Срби из Велике Хоче?  Зашто на Тадићево кокетирање са ЛДПом не реагују ни СРС ни ДСС ни Двери ни СНС? Да ли су неки задовољни својим процентом па се више не баве политиком до следећих избора? Да ли су неки незадовољни својим процентом па сад лижу ране до следећих избора? А шта ће бити са Србијом до тада господо? Посебно са Србијом јужно од Рашке и Србима западно од Дрине? На шта се свело деловање патриотских странака? На пароле „Знаш зашто“? Па не знам, а ни Јелен пиво не пијем због те глупаве рекламе. Изгледа да Милорад Додик као Босанац зна причу из историје, како је приликом Османске најезде Босна „шапатом пала“. А Војислав Коштуница би као неко ко се противио Уставу из 1974. требало да зна какве дугорочне последице могу да оставе оваква дешавања. Међутим, реаговања нема, странке ћуте задовољне или незадовољне својим процентима, без амбиција да се имало потруде око онога што њихови гласачи сматрају националним интересима. Па на основу чега планирате да убудуће добијете и тих 7 или 4% господо драга? На основу тога што ћутите и мирно гледате док Србија „шапатом пада“, а бране је Милорад Додик и Ивица Дачић?

Шта да радимо на следећим изборима, ко их дочека, да допишемо Милорада Додика и заокружимо га?