У подјеличком селу Лозница  код Чачка, 22. маја 2012. освештан је манастир Светог Николе – задужбина Милоја и Наде Стевановић из Београда. За ТВ Дугу Ђорђе Таракчија је обавио разговор са Милојем Стевановићем, у народу познатом као Грешни Милоје.

11.06.2012 за ФБР приредила Биљана Диковић

Милоје Стевановић и Ђорђе Таракчија

Ђ.Т: Помаже Бог, драги гледаоци.

Ево, након ових пријатних, божанствених дешавања овде, у месту Лозница код Чачка, са нама је и ктитор,  домаћин и слављеник. Домаћин, пре свега.

Срећна слава!

Г.М: Хвала Вам. Добро дошли.

Ђ.Т: Боље Вас нашао. Нека Вас Бог поживи зато што сте учинили ово што сте учинили. И много, много тога још да учините.

            Са нама је, поштовани гледаоци,  Милоје Стевановић, ктитор овог манастира, који видите иза нас, који је настао за невероватних, не само манастир него и читав комплекс около, смештај за монахе, и све што сте видели у кадру, за непуних 6 месеци, и то зимских, што је веома интересантно и импозантно.

          Дакле, господин Милоје Стевановић, ктитор манастира овде у Лозници код Чачка, чија је и крсна слава данас, а биће то и слава манастира.

            Господине Милоје, или брате Милоје у Христу, хоћете за наше гледаоце…имали су прилике да виде шта се све дешавало, и чули су шта сте све урадили, али из Ваших уста да чују шта Вас је то навело на овакав племенит, а пре свега Светосавски, гест.

Г.М: Па, ово је пре свега једно мало моје уздарје Господу за добра која сам од Њега примио.

          Овај манастир је, поред тога, плод доброте владике Артемија и његовог монаштва.

            Владика Артемије је један благочестиви старац, који је заорао веома дубоку духовну бразду у земљи Србаља. Из те бразде, између осталог, никла су његова духовна деца.

            И ја сам сматрао да је грех пред Богом и срамота пред људима, окренути главу пред њиховим страдањима. Ја сам ваистину убеђен да су они пострадали  на правди Бога, да су они прогнани због издаје, која се догађа у врху наше Свете Цркве, и због тога сам нашао за сходно да отворим врата свога дома , и капије свога срца, за те страдалнике.

          И, ето тако, дружећи се и састрадавајући са њима, одлучио сам да остатак свога живота посветим доброчинствима такве врсте. Да га посветим задужбинарству, које је некада било, иначе својствено роду нашем. Јер, деценије које су остале иза нас избрисале су сећање на ту дивну, да тако кажем, особину наших предака – да од свог сувишка покушају да оставе нешто за  род свој Светосавски и Православни.

           Ето, то је,  у основи, разлог зашто сам се определио да, између осталог, направим и ову цркву.

Милоје Стевановић и Ђорђе Таракчија

Ђ.Т: Брате Милоје, пре него што Вас упитам…  Ви сте бизнисмен, и као што смо чули у претходним емисијама, али не знам да ли је то било у овој или претходној, немојте ме држати за реч, али чули смо да Вас је Бог обдарио доброчинствима. И добром душом. И добрим срцем. И Православљем. И што је најважније – добром и здравом породицом. Поред тога, обдарио Вас је  способношћу да створите и нека материјална богатства, која нисте проћердали на било који начин. У вези тога, шта бисте поручили? Познато је да у свету има много Срба, бизнисмена…Шта бисте им препоручили? Да следе Ваш пример, или…?

Г.М: Па, не, не мој пример…Да следе Завет светог Кнеза Лазара. Треба да имамо на уму да је „земаљско за малена Царство, а Небеско увек и довека“.

        Даклем, ходајући овом долином уздисаја, неправди, суза, која се Земља зове, ми треба да покушамо да оставимо за собом неки траг, који ће наше потомке навести да размишљају о таквим врстама,  милосрђа, доброчинстава, и тако…

Ђ.Т: Хвала, брате Милоје. И за крај, да не узимам време, слава Вам је,  још једном да честитам славу у име гледалаца Дуга Сат Телевизије, у своје лично име, и у име колектива Дуга Сат Телевизије, и свако добро Вам желимо.

За крај ћу Вас само питати у вези Вашег надимка, „грешни Милоје“, јер ово што сте Ви учинили не може се никако назвати грехом. А ни остала Ваша дела.

Г.М: Пазите, ја сам порастао у једном смутном времену, када је безбожије владало овим просторима. Ми смо као деца у основној школи, у Букварима, уместо Господа, Светог Јована Крститеља, или Мајке Божије, имали слике белосветских хоштаплера и безбожника.

        И, како је време пролазило, и како сам ја схватио превару у коју сам био увучен, дошло је до мог духовног преумљења. Моја прва књига коју сам написао –  „Казивања“, у свом првом делу говори о тој врсти преумљења. То је  врста јавног покајања. И ја сам у тој књизи, у ствари, изнео своје заблуде, или своје грехе. И одлучио сам да ту књигу, тог свог првенца, потпишем са „грешни Милоје“.

        А онда је то кренуло својим током, па сам и остале своје књиге потписивао на тај начин. А потом се, стицајем околности, десило да сам ја, према неким официјелним ставовима и званичним одлукама моћника овог света, у ствари, и de jure, најгрешнији од свих. Дакле, од Светог Саве до наших дана, горег од мене нема, дакле, грешнијег од мене нема, ако ћемо то гледати по њиховој „правици“.

         Али, шалу на страну, даклем, осим Господа, нико још није ходио Земљом ко греха није имао. Само је питање да ли ми имамо духовне куражи, духовне моћи, духовне снаге, да погледамо себи у очи, и да то себи признамо.

         Тај надимак, или име, „грешни“ је, у ствари, мој покушај да људима покажем да није страшно пасти у грех, страшно је у њему остати.

          Требамо, дакле, постати свесан својих грехова, и настојати да се од њих очистимо.

Ђ.Т: Хвала, брате Милоје. Ево, и завршавамо…Само једно питање. Кратко. Чини ми се да је то био Епископ Хризостом…да Вам је он…кад су Вас изопштили из Цркве, да Вам је он рекао да ће Вам забранити приступ у цркву, на шта сте Ви одговорили- „Ја имам цркву у својој авлији“.

Г.М: Ха, ха…Није, није. Ја сам, значи, на иницијативу eпископа Хризостома, који, иначе, није тада био мој епископ, мислим – према Уставу СПЦ… На његову иницијативу спроведен је тај поступак, та фарса, у којем сам ја избачен из Цркве. Знате,  у другом степену, људи који су потврдили једну такву одлуку…

            Пазите,

-мој грех је што сам учинио дело милосрђа, даклем, што сам примио рашко-призренске монахе,

– и мој грех је што сам се молио Богу са овим Старцем. (Владиком Артемијем)

          Пазите,

пресуду о мом искључењу из Цркве донели су људи који се Богу моле са папом и његовим копиладима. Донели су, даклем, људи, који о својим вратовима, мислим на Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића, носе папине напрсне крстове и папино прстење, и тако даље… Према томе, тај њихов чин, у ствари је један покушај да заплаше Србе:

– да ови не би смели пружати гостопримство овим благочестивим људима, које сте данас видели и на молитви, и иначе, овде.

– А са друге стране,  да се случајно са њима Богу не моле.

 Наравно, када те ђаво тј. када их је ђаво наговорио на такав потез, онда је резултат био ђавољи, по њих.

            Шта се десило?

            Цела Србија је постала гостопримница. Знате, више Лозница код Чачка није новина. То више није вест. То више није новост. Ми имамо сада широм земље Србаља домаћине, који су своја имања, своје куће, своју љубав даривали владици Артемију и његовом монаштву.

          А с друге стране, покушај  „да мечку уплаше решетом“, да народ српски уплаше тиме што ће Милоја истерати из Цркве, зато што се моли Богу са Артемијем…Резултат тога је, између осталог, и ово што сте и данас видели.

         Моји сарадници су делили оне, модерно се то каже, флајерe. То је једна драга успомена на ово збитије. И на тај начин смо могли дознати колико је људи ушло у ову порту. Дакле, ми смо, у ствари, данас, на капији, делили свечани флајер, на коме је и ова Повеља, коју сам ја данас уручио, преко владике Артемија, роду Светосавском. Тако да ми имамо егзактан податак да је у ову порту овог нашег манастира, ушло данас између 1.300 – 1.400 људи.

            То је резултат њиховог безакоња.

            То је резултат тога што су хтели да уплаше Србе.[1]

            Не може се сакрити град што на гори стоји!

           Јесте ли видели и осетили благодат Светога Духа данас на овоме благочестивом народу. И у храму. И за време освећења храма. И за време Литургије. И за време сечења славског колача. И за трпезом љубави?

          Ништа од овог што се десило није било смишљено унапред, верујте ми. Сем што сам ја казао мојим унуцима да ће они уместо деде  да предају Владици поклоне, које сам припремио.

          Све остало је изашло из срца ових људи.

          Чули сте ту предивну беседу Зорана Чворовића. Ја мислим да ће она ући у историју Православља.

          Чули сте беседу оца Жарка Гавриловића…

            Ми смо синоћ овде имали  један такав доживљај, који ће се памтити во вјек вјеков. Имали смо монашење. Дакле, цео један манастир је пошао за овим благочестивим Старцем, за нашим владиком Артемијем, да сведочи веру Отаца наших.

             Нема цене када је вера у питању, знате…

             Ми можемо од силника овог света бити кажњени.

             Нама могу отети имања.

             Могу нас исерати из куће.

             Могу нас оставити без посла, итд…

            Али Бога из срца нашег не могу отети.

            Народу, који сте данас овде видели, не може из срца ишчупати Бога нико!

            Зато је, у Јеванђељу, и казано:  све вам могу чинити, али душу вам не могу узети.

           То, на њихову жалост, а на нашу срећу, није у њиховој власти.

            И то је оно главно. 

            Ми се не бојимо људи.

            Ми се Бога бојимо!

            И  ми се не уздамо у људе.

            Ми се уздамо у милост Господњу, знате…

            Сви ћемо ми једног дана поћи Богу на Истину!

            Понећемо тамо не титуле- доктор, магистар.. Не функције – директора, ових-оних… Нити наше виле, куће, Јанка, Марка…

            Понећемо наше беле руке и наша дела, која смо оставили за собом:

–         да ли жедна напојисмо?

–          да ли гладна нахранисмо?

–          да ли невољнику дадосмо кров над главом?

–          да ли боса обусмо?

–          голе обукосмо? итд…  То ће бити аршини по којима ће се мерити наша цена у време кад будемо дошли Богу на Истину, знате…

            Ми имамо људе који су продали веру за вечеру, знате… Узмите недавну беседу једног нашег Епископа, којом он… Интервју, у ствари, којим он „учи“ владику Артемија шта му ваља чинити. Он, који, кад би га на мерила турили, са свом његовом митром и жезлом, био  лакши од ништа, како каже Свето Писмо.[2]

Ђ.Т: Хвала, брате Милоје. Поштовани гледаоци, ово је био наш домаћин и гост, ктитор овог манастира, Милоје, којем је данас  слава и истовремено слава манастира. У име свих вас, ја ћу још једном да честитам славу .

Г.М: Хвала. И дођите нам и догодине.

 Ђ.Т: Наравно да ћемо доћи.