Људи који не живе на КиМ стално покушавају да замисле како је то живети под троструком окупацијом али на најлепшој земљи на свету. Питају се како издржавамо, неки нас жале, неки нам завиде, али очито нико не схвата… Живети на КиМ се разликује од места до места и сваки део има неке своје предности и неке своје проблеме.

Људима из Штрпца можда не мањка воде као народу на Северу КМ, али им можда струја недостаје. Људе из Гњиланског краја можда не напада хорда Албанаца као Север, али то никако не говори да је њима у нечему лакше. Можда је на Северу највећа мука слаб културни живот, а можда у другим деловима покрајине он ни не постоји.

На пример у К. Митровици је потпуно нормално да одете код пријатеља на кафу, а да пре тога питате да ли он има воде, па да у кесицу спакујете пешкире, шампоне, веш и одете на кафу, сок, туширање, фенирање уз чашицу разговора и смех са пријатељем. Тога у осталим крајевима нема…

У Ораховцу кад нема струје сви изађу па шетају поред винограда и стазици дугој пола километра. Стаза, иако окружена зеленилом, пуна је депресије и истих лица, па се може упоредити са затворском стазом шетања у круг. Тамо се такође организују мобе врло често, само што их наравно тако не зову. У Ораховцу се све иначе другачије зове и врло су тешко разумљиви неком ко није с КиМ.

Него да се вратим на мобу… Ораховчани имају разне специјалитете по којима су познати: вино који сами праве већ вековима, јувке (врста тестенине коју домаћице саме месе и суше на крововима кућа), разне врсте ајвара и зимнице, а и јаја се тамо шарају на стари начин … шарама које су допутовале из давних векова. Ораховчани депресију лече вином, смехом и оговарањем.. али то је сад већ карактеристично за све делове.

Гњиланци воле свој бунт и своје мале форе против шиптарских окупатора. Наиме у Пасјану, селу 7 км удаљеном од центра Гњилана, сви ће вам испричати чувену причу о Пећком Пиву. Наиме, Шиптар који је пивом снабдевао ово велико место, продавао је свако сем Пећког пива… једног дана запитао се што је то тако, а Пасјанци му мудро одговорише да они не умеју да читају шиптарски назив Бира Пеја, већ само српски и да би га радо куповали да им је налепница на српском. Гледао Шиптар, велико село, фина пара, па средио да се за Пасјане пише на Српском… и тако и би. Српске налепнице Пећког Пива, у сред Тачијеве Косова Репубљик 🙂

Мање су познате осталима приче о Пасјанским барикадама када се требала почети плаћати струја окупатору, а и она о непослушном Теодосијевом попу који је умало добио срчани удар када је свој ултра скупи ауто нашао на бетонским блоковима, јер су му Пасјанци скинули сва четири точка, а онда пришли и питали га треба ли му помоћ да се спакује и оде… Браво за Пасјанце, али нису они једини у Гњилану.

Шилово, највеће српско место, које је себи дало задатак да мења Гњилане, док су му станари на „привременом одсуству у Нишу“ труди се да у своје кафане, ресторане доводи редовно Гранд звездице, певаче високог ранга… а и многи рокери су веселили Шиловане у задњих 12 година.

Каменица са својим селима опет има другу причу. Код њих се свако село утркује да је боље од Ранилуга, јер Ранилуг има пошту, банке, па и истурена одељења Приштинског Универзитета.

Становници Беривојца воле да се шале на рачун својих комшија па да кажу „Изем вам село, две стелне краве не можев да се проминев на улице“… али Ранилугу то не смета … највећи проценат младих са завршеним вишим и високим школама живи ове. Има професора, доктора, инжињера и осталих …
Ранилуг је свој бунт показао и истицањем српске заставе изнад улаза у српско село, што је шиптарима трн у оку.

Вратимо се сад у Штрпце подно Шаре. Њега су некада и звали „мала Митровица“ због чувеног насилног бунта према кфору и унмику. Штрпчани су тешко прихватили да су окупирани, па су џипови, оклопна возила, тенкови и аута кфора и умника често горели и били превртани.
На падинама планине на којој живе свуда су камењем исписали мозаично „Србија“,“ово је Србија “ или чувено „Србија бре!“.

Гораждани су највеселији део КиМ. Упркос свом делу црне судбине, они ведро славе и прослављају све што се има прославити. Просек година у овом селу је 26, тако да много младих заснива породицу, рађа децу и остаје у свом Гораждевцу.В рло су везани једни за друге и помажу се свугде, познају се, знају све родове, кумства и побратимства и поштују се веома. Парови су врло верни, нема код њих превара, мноштво веза и везица… кад се једном нађу то је за цео живот.

Централно Косово је опет различито од свега виђеног. Комплекс да су центар нашег малог света, наводи их да верују да су много битни. Локални мафијаши сарађују са шиптарима, а све под изговором бољег економског статуса Грачанице, од које се труде да направе некакав Њујорк, иако месту са средњевековним манастиром у центру то некако не приличи и не изгледа природно. Гомила радњица, кафића, бутика… бетонске улице, клупе, цвеће, мозаик свете краљице Симониде финансиран од владе Албаније… тешко да се Грачаница из 1999. и ова сад могу поредити.

Грађани заиста много боље живе, али им остали замерају ту некакву колабористичку политику суживота са Приштином. Откад владика Артемије није ту, све је то много слободније и прихватљивије, јер Теодосију не смета очито да живи у земљи кољача на брдовитом Балкану, макар мученичком смрћу пострадао цео његов народ.

И на крају Север… Тешко да се може описати живот на северу, предах између две сирене за напад на мосту, ако не дођете да живите барем 10 дана овде.

Север је често оптуживан од стране других крајева да гледа само себе, да за енклаве не мари, да су они већ Србија и да је њима лако да се бусају и јуначе кад им Србија помаже у свему и брани их.
Него, да ли је то баш тако? Митровчани и остали Северњаци би много волели да је то истина… да заиста у КМ живе српски специјалци у цивилу, па кад је напад на мосту, а оно сви похитају и бране народ, али бојим се да је то урбана легенда. Народ обичан, Јанко, Марко, Станко, Љубиша, Мирко, Маја, Влаја, Баја… они су на том Мосту. Прекине жена да меси кифлице и на звук сирене она на Мост. Прекину момци партију билијара, па потрче на Мост. Продавац затвори радњу, па тражи каменице да се с њима брани… тако је то на Северу.

А Србија? Више је одмогла него што је икад помогла реално. Кад год својом „лудошћу“ северњаци нешто издејствују, Београд то на тацни да шиптарима. На крају они силни потписи Борка Стефановића, коме су највише наудили? Северу!

Укинути Северњацима слободе које су уз Божју помоћ извојевали 1999, највише је засметала њима. Зато су запалили „Боркове границе“ и направили стотине алтернативних путева и опет живели по своме, а онда је, да вас подсетим Дачић послао српску жандармерију да бије бранитеље српске државе…
Толико од Србије…

Јесте – Север има више институција, више српских градова, више слободе.. .али недостатак воде у густо насељеним крајевима је неиздржив. Струју добија од Србије, али је због непослушности, целе зиме није било готово уопште, а ви се сећате каква је зима била… Север нема шуму да се греје на дрва. Север је солитери, грејалице, лифтови, пумпе за воду… Север без струје не може… али и то је прошло.

Која енклава има више жртава, било на мосту, било на барикадама или на админ. прелазима од Севера?
И да закључим, живот на КиМ уопште није лак … а зашто онда остајемо, зашто нам завиде, зашто нам долазе… шта их то вуче овамо, па се нама уопште баве?

То је Бог! Модерним језиком речено, КиМ је била, јесте и биће, земља „храбрих (светих) витезова, Лазара и Милоша“ и њиховог Господа коме су поднели жртву, Христа.

Овде сваки камен одише великим пожртвовањем предака … великом љубављу предака и умочен је у њихову свету крв. Благодат је толика да ни највеће муке се не памте дуго и Бог нас крепи и причешћује ваздухом, земљом којом недостојни ходимо и овом светом водом…

Обрадује нас сваки долазак наше браће и сестара … јер они не долазе само нама него се враћају себи, својој прошлости и кају се свом Богу. У сусрет Видовдану…. позивамо вас код нас… да се сами уверите у истинитост наших текстова, слика и нашег опстајања…

С нами Бог!