Остоја Симетић

Не бих да баксузирам, али судећи по, мени блиским, изворима из врха двеју српских партија које су пред други изборни круг постигле некакав договор, једна од ових ће остати у опозицији, а друга ће, након јучерашњег састанка њеног, и не само њеног, председника са америчком велепосланицоим, Мери Ворлик, начинити скупштинску већину са дојучерашњим љутим непријатељима. Ова коалиција неће бити велика само по броју посланика, већ и по броју скупштинских здања којима ће загосподарити. Каже се да ће вест грунути у наредна неколика дана. Власт на републичком, покрајинском и сваком локалном нивоу, где буде могуће, биће истоветна.

Последица овог договора (наговора?), биће незадржив стрмоглав ка распадајућој Унији, а народ ће разјапљених чељусти, у месецима и годинама што долазе, посматрати давање уступака, на рачун територијалног интегритета и националног достојанства Србије, према којима ће Жутникова попуштања изгледати као Колубарска битка. Није искључено да најављена осмодневна геј парада постане реалност наших живота. Медијска стега неће ни грешком пропуштати критичке тонове.

Ако до овога дође, а надам се свим срцем да грешим, биће два велика кривца на нашој страни. Први ће бити новинари и аналитичари који су омиљавали народу будуће коалиционаше, тврдећи да од постизборног удруживања с „крунскоуличном клептократијом“ нема ни говора. И овде постоје две групе. Мање су криви они који су овоме искрено поверовали, па своје мишљење делили с читалаштвом. Криви су само за грешку у процени, недовољну проницљивост и обавештеност, те попуштање сопственим жељама уз допуштање истим да превладају резон. Друга групација, која је добила новац, те обећања привилегија и синекура, права је подлачка дружина, која заслужује општенародни презир и исконско гађење.

Други кривац биће наша сопствена похлепа, лењост и жеља за лагодним животом без сопственог труда и рада. Овде мислим на народ, који и поред сазнања да нам ЕУ не мисли добро, да планира да нас даље распарчава, није хтео да се одрекне сна о земљи Дембелији у којој се живи од претприступних фондова, без одговорности, без тешког рада и без напора. Тај, велики део народа сербскаго, иако јавно кидише на „западњачке злотворе“, „мондијалисте“ и „империјалисте“, сматрао је да је кошер гласати за тобож патриотску странку, чији се еврофанатизам и од себе самог крије, прећуткује у разговорима с комшијама и енергичним просипањима жучи по бившем режиму на једној радио станици, али се интимно прижељкује пољубац нашег председника у свилене наборе плаветног жутозвезданог стега у маничној жељи за нерадом и незаслуженим комфором, који се очекује од неког Брисла.

Ни ово још није најгоре. Најгоре ће бити кад они који се у први мах осете изданим, у наредном периоду почну да проналазе изговоре за своје издајнике, па као Ивичини гласачи, на наредним изборима овим властодршцима поклоне још веће поверење. То су они којима сам писао љутито писмо пре годину дана.

Још вечерас ћу се помолити да, већ за који дан, испаднем параноик и глупандер највишег реда. Желим да ме стварност демантује, а да сви помињани горе испадну генијалци и пророци, па да Србија добије родољубиву, колико је то могуће, власт и да истражи другосрбијанство из свих својих установа. Ипак, тужног срца, подозревам да од те приче, нема ништа.