Отворено писмо новом председнику Србије Томиславу Николићу

НЕ ИЗДАЈТЕ СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ!

                                        Пише: Драгољуб Збиљић

Тражите одмах примену свуда у Србији Члана 10. Устава Србије, јер макар српски десетовековни рат за ћирилицу може данас од нас да зависи!

Нико од плаћених и од државе задужених институција у Србији још не покушава да озбиљно обавести све Србе, а пре свега српске лингвисте и школство, да Срби немају више никаквог моралног права ни стручне потребе да противуставно (в. Члан 10. Устава Србије) на србокатоличко и, истовремено, хрватско национално писмо устаљено под називом „гајевица“, „гајица“ или „хрватска латиница“ како ју је Вук Стефановић Караџић записао у другом издању свога најзначајнијег дела „Српски рјечник“ (1852). Већина српских лингвиста само је формално, не и суштински, прихватила стари, изворни назив српског језика. Многи од њих и даље сматрају да постоји некакав „српскохрватски језик“, као да још постоји Југославија, а Срби се брукају противуставно преузимајући србокатолички и хрватски абецедник за писање српског језика. Плаћени за то лингвисти требало би први да обавесте друге да за хрватским писмом нема никаквих стручних и других потреба јер Срби имају од Вука Караџића примерно усавршено ћириличко писмо за све потребе у свакодневној комуникацији на српском језику.

Неки лингвисти у последње време чак тврде да је раније србокатоличка, а данас хрватска абецеда – „(опште)српска латиница“. А то би и паметној дечици могло да буде смешно. Српски лингвисти, уместо да питање писма српског језика рашчисте у складу с поступцима лингвиста у свим престижним језицима света, посејали су велику смутњу у српском језику и писму.

Једино српски лингвисти мисле да се странци (ако се неко од њих одлучи да учи српски језик) одушевљавају да их смарамо на два писма. Они ће радије учити хрватски језик где им неће наметати бесмислено двоазбучје у коришћењу једног језика. А кад науче тзв. хрватски језик, лако ће се, онда, споразумевати и са Србима. Странцима је интересантна наша азбука (ћирилица), јер је за многе од њих лепа и за наш језик добро подешена, али их не може занимати српско „братство-јединство“ у писмима.

Велики је проблем неуставна латиница у Статуту АПВ

За доношење одлуке о прихватању Статута АП Војводине, како су га сачинили статутописци у Војводини крајем 2008. године и понудили га по принципу „узми или остави – исто ти се (туђим писмом) пише“, гласали су посланици коалиције на власти с Демократском странком на челу, уз појачање ЛДП-а, око подне 30. новембра 2009. године у Београду, у Народној скупштини Републике Србије. Најважнија, апсолутно противуставна, ставка у том Статуту јесте била и остала – озваничен српски језик на хрватском писму.

Догодило се то у здању у коме је најпре тражена најављена бомба, али ње није било до на симболичкој равни. Пукло је јако, а то само глуви нису могли да чују. Догодило се то у у оном здању које је до сада прогутало неколико држава.

Родило се ново „војвођанско чудо“ и биће, упорно и снажно, љуљано!

Скупштина Србије озваничила је 2009. године очигледно сепаратистички документ који је много опаснији од оног претходног комунистичког Устава који је покрајинама Војводини и Космету дао веће ингеренције над централним делом Србије него обратно јер су тадашњи покрајински посланици у Скупштини Србије могли да одлучују о остатку Србије, а посланици из остатка Србије нису имали никакве ингеренције у одлучивању о животу у покрајинама.

Овај садашњи документ (Статут из 2009) утолико је опаснији што је одобрен у формално или тобоже демократској, а, у ствари,прилично анархичној Србији, за разлику од ондашњег документа који је усвојен у времену комунистичке диктатуре Јосипа Броза. Зато овај садашњи документ има неупоредиву већу тежину и снагу, па ће и последице његовог одобравања бити неупоредиво далекосежније.

Статут је сачињен на веома лукав начин. Српским посланицима у Скупштини Републике Србије „завлачен је“ равно годину дана и – прошао је с „техничким поправкама“!

Он је већ у старту жестоко заљуљао прилично разбијене темеље остатка српске државе и поколебао остатак српског народа. Располутио је српске посланике на „коалицију“ која га је објашњавала као „документ који учвршћује и ојачава садашњу државу“, а од посланика из опозиције одбијан је и оцењиван као опасан сепаратистички акт.

И, нажалост, биће у праву или једни или други. Ниједни неће моћи да буду помало у праву.

Статут ојачан туђим писмом и државоликим симболима

Ми мислимо (ако нам је мислити дозвољено!) да је војвођански Статут – ојачан државоликим симболима (грбом и заставом, као и „научном подлогом“ у Војвођанској академији наука и уметности која је с парадржавним кредибилитетом упрегнута (као чувена „дукљанска академија“)  за ново разбијање српског језика, српског писма и за наставак цепања Србије и раздвајање српског народа у Војводини од других делова српског народа. Уз то, он је, по својим најважнијим одредбама, у снажној симболичкој функцији  раздржављења Срба на северном делу Србије на тај начин што је увео на територији северне покрајине „грађанију“. Тиме је део српског народа у истој држави, практично, учинио националном мањином, док је остале досадашње мањинске народе у покрајини уздигао готово до статуса државотворних националности посредно – преко националних савета. Срби ни такав „обједињујући савет“ неће имати право, па ће – као потпуно „неорганизована и разбијена национално лабава скупина“ – све више стицати страх од исказивања своје националне припадности. Срби у Војводини већ постају само „прећутно Срби“, а све више, најпре симболички и појединачно, а онда и суштуински, бивају подстицани да прерастају у нову нацију – „Војвођани“. Српски језик  поново је постао подложан још једној „реформи“, још једном преименовању и озваничењу окупације хрватским писмом, која се догодила у претходном комунистичком режиму Јосипа Броза, а свих ових година после њега процес замене српског писма хрватским абецедним писмом текао је по растућој брзини и поред – неуважене од државника и лингвиста – апсолутне формалне уставне заштите српске азбуке у Члану 10. Устава Србије. Процес коначног рашћириличаривања Срба озваничен је у одобреном Члану 26. Статута Војводине, а лажно стручно подрж+ан је тзв. измењеним и допуњеним „Правописом српскога језика“ (2010), за који је главном редактору тог Правопиуса већ додељено признање за „животно дело“. Сепаратистима тај Правопиос одговара јер је у њему први пут сада и у српски језик уведено алтернативно писмо које је Србима насиулно мнаметано готово хиљаду година и које је већ умногоме прерасло у једино писмо у многим областима у Војводини, али и у целој Србији!

Тако је окупација српског језика србокатоиличким и хрватским писмом у целој Србији, а понајпре у Војводини, озваничена и легализована одредбом о „латиничном писму српског језика“ у Члану 26. Статута. (Статутописци чак нису дали Статут на лекторисање, па је употребљена нестандардна реч („латинично“), јер је по налазу Одбора за стандардизацију српскога језика та реч исправна (са чк): „латиничко“. То је већ, макар симболично за почетак, различита примена стандарда у српском језику.

Лингвисти помажу сепаратистима

У том замењивању српског ћириличког писма хрватским латиничким писмом српски лингвисти дали су највећи могући допринос задржавањем у стандрдном српском језику србокатоличке и хрватске абецеде коју су Срби, под непрекидним насиљем, примали шездесетак година у идеолошким стегама комунизма, а у језичкој струци под „нобеловским“ изумима у српској лингвистици – „богатство двоазбучја“, „равноправност писама“, „српском привилегијом на два писма“ у језику Срба, па су тако српски језичари одиграли велику улогу у непотребном и штетном разједначавању и разбијању свога народа. А тако не чине ниједни други лингвисти ни у Европи ни у целом престижном свету кад је реч о њиховим језицима.

Српски лингвисти готово две деценије одлажу да сачине нови правопис (српски правопис) и да струку усмере ка лингвистичкој пракси у целој Европи и престижном свету у решавању питања писма и да, после „српскохрватског језика“ из „сербокроатистичке науке“, врате Србе и српски језик природном једноазбучју. Све до јуче они су уз дипле у хору певали о „(о)чувању ћирилице“, али тако да останемо „невини“, тј. да „не угрозимо латиницу у српском језику“. У својој уобичајеној научној оригиналности у изумима кад је српски језик у питању, српски лингвисти су, кад су се уверили да српске ћирилице у јавности по Србији нема више нигде изнад два одсто, измислили су да је „и латиница српска“. Тако су преименовали србокатоиличко и хрватско писмо и непоправљиво нас обрукали пред светом, пред хрватским народом и пред свима који знају које је њихово писмо. И на тај начин дали су комунистичку „научностручну“ подлогу најочигледније сепаратистичком и антисрпском Члану 26. који је, без икаквог разматрања наших упозорења из Удружења „Ћирилица“, одобрила тадашња (2009) актуелна владајућа коалиција (ојачана ЛДП-ом)!

*

Ми смо из „Ћирилице“ с приличном упорношћу и јавно (колико нам се то допуштало) показивали и доказивали да је данашњи Статут АПВ у свим елементима државно „инцидентан“ и да његов дух не може да донесе срећу никоме. Готово сваки његов члан садржи семе или клицу за „растуће могућности“ неприродног и државно недопустивог удаљавања Војводине од остатка Србије. Он је садржајно  изузетно добро сачињен у корист аутономаша и сепаратиста (понајмање у корист грађана ма које вере и националне припадности они били). Његово разматрање у Уставном суду Србије (питање је под чијом су „капом“ до сада те судије радуле) сасвим је неизвесно. Он се у нормалном ма чијем уставном суду може оценити  прихватљивим само уколико су судије описмењене по правилу Вукове „бабе Смиљане“, које је до Вука гласило: „Не читај како је написано“ и по чувеном законоправилу Јосипа Броза које и данас овде гласи: „Не држи се Устава и закона као пијан плота.“ Уз помоћ Статута који су српски посланици усвојили у Скупштини Србије, Војводина је и стварно постала права „локомотива за Европу“, али сада готово потпуно откачена. Она је на отвореној прузи а гориво јој за убрзање обезбеђује Статут.

Пре одобравања Статута нарочито смо истицали[1] његову неуставност, сепаратизам, антисрпство, нелогичности и највећу опасност која је садржана у Члану 26. Статута у коме је посађено семе  за настављање уништавања српскога језика, озваничење споменуте окупациоје српскога језика хрватским латиничким писмом и докончавање затирања српске ћирилице најпре у Војводини (а положај ћирилице због тога што је Члан 10. Устава само „мртво слово на папиру“ није много бољи ни у остатку данашње Србије). У томе Члану 26. Статута посађено је „зло семе“ које може да (про)никне у новом разбијању српског језика и његовом даљем касапљењу (на „војвођански језик“) у наставку разбијања српскога народа у Војводини кроз задржавање „латиничног писма српскога језика“, које Устав Републике Србије не познаје. То није сметало посланицима за „пут у Европу без алтернативе“! Ако ће нас у Европу примити, је ли тако, шта је једно писмо које је и међу Србима у Војводини било једино у српском језику у употреби дуже од десетак векова и које су Срби сачували и под Аустроугарском царевином, али нису успели да га спасу под Брозом и ДОС-ом!? Неупоредиво је важније било ово писмо (србокатоличка и хрватска латиничка абецеда) које је, под насиљем комуниста, преплавило најпре Војводину, па убрзо и целу Србију!

Разоткривена завера против ћирилице постала је јавна

Давно разоткривена, па данас зато отворена, завера против српског језика и писма већ је толико очигледна, а српски лингвисти и државници „сараднички“ су каснили у важним и неопходним пословима, па се уништавање српског језика и изгон остатака ћирилице из српског језика наставља све већом брзином. То је сада очигледно – чекао се Статут Војводине да би у њему могло да се зачне семе за нови „војвођански језик“ с хрватским писмом! Ко то стварно не види[2], биће у озбиљном, не само језичком, питању.

Много пре одобравања Статута АПВ писали смо мноштво пута челним државницима и свим нивоима власти да започну хитно спровођење Члана 10. Устава Републике Србије, који се данас у вези са српским језиком и његовим ћириличким писмом све масовније крши у границама Србије, али – због нерешеног (правописног и општестручног) питања писма – нико није имао ни воље ни снаге да започне спровођење референдумске одлуке и жеље и потребе српског народа да се и он, после мрачне комунистичке идеологије која је српско писмо свела данас у општој јавној употреби у Србији до једва два процента[3], доведе у склад с уставним и основним људским правом и Срба на свој језик са својим писмом.

Тзв. невладине организације (као трећа и најновија (бочна) карика „у садејству“ с лингвистима и досадашњим српским државницима) одавно Србима (увек само на србокатоличком и хрватском писму) објашњавају да „никаквих завера више нема“ и да је то „празно плашење народа“.

И само су у томе (једном) апсолутно у праву. Посматрајући њихов рад, очигледно је да тај рад није више никаква „завера“, него „транспарентна“ (та реч у Србији је заживела нарочито по доласку ДОС-а на власт) – јавна чињеница. Наравно, завере су на делу, а што је јавно на делу свакако није више тајна „завера“, него отворена стварност и јавни циљ. То још само појединци Срби и још понеко с њима не види  или, пре ће бити, намерно се прави  „слеп“. (Нажалост, у свим анкетма ма о чему да се ради, код Срба је одавно процентуално врло висок одговор „не знам“! Срби, очигледно, мало разумеју данас о чему се ради!)

Многи Срби данас заиста не знају да су њихови преци одавно, још крајем деветог и почетком десетог века – заједно с осталим Словенима – после доласка међу њих солунске браће Ћирилила и Методија, започели да примају црквене проповеди на свом језику (тада је то био заједнички словенснски језик, касније назван старословенски). Како језик служи као најважније неопходно средство за ширење сваковрсног знања усменим (кроз слушање, приповедање и разговарање) и писаним путем (преко словних знакова), солунска браћа Ћирило и Методије су понели са собом црквене књиге на грчком језику, али су морали и да саставе писмо које ће им омогућити превод тих књига на словенски језик. Тако су они у Велику Моравски код кнеза Растислава (по позиву) донели са собом једно писмо које су сами саставили. Писмо се звало глагољица. Тада је и започело масовније[4] описмењавање и просвећивање Словена.

Солунска браћа су имала много тешкоћа у свом раду јер су словенски народи тада били под снажним утицајем Германа и често су трпели погроме од њих. А када су браћа умрла (најпре Ћирило, па после десетак година и Методије), за њихове ученике и за словнски народ настали су тешки тренуци. Словенски народи су потпадали под власт Германа, а њихови ученици су се упутили у друге крајеве у којима су живели делови других Словена. Ипак, утицај и рад на просвећивању словенског народа од тада се није прекидао него се ширио у више праваца. Део ученика  солунске браће кренуо је на подручја данашње Србије у област Паноније, данашњих области Хрватске, рачунајући и окупирана српска подручја која су била крајем 20. века под „заштитом“ Уједињених нација, рачунајући и подручје данашње Републике Српске и целе Босне и Херцеговине, подручје данашње Бугарске, Бивше Југослопвенске Републике Македоније (под којим именом званично данас постоји), посебно у Охрид. 

Врло брзо се утицај словенских просветитеља ширио у данашњим српским областима, тј. на данашњем подручју српскога језика. Тада, већ крајем 9. века осетила се потреба да се поједностави записивање на словенском језику, па су ученици Ћирила и Методија саставили једно ново, савршеније, једноставније писмо, примереније природи словенског језика. То писмо прозвано је ћирил(ов)ица према словенском учитељу Ћирилу. (Сматра се да је то писмо саставио њихов ученик Климент, па отуда постоји и назив климентица. Међутим, преовладао је назив ћирилица.)

Убрзо је међу Словенима почела да се користи латиница (латинско, латиничко писмо). Католичка црква је то писмо упорно ширила свуда где је преовладао њен верски утицај после 1060. године. Тако је глагољица врло брзо истиснута из употребе на подручјима католичког верског утицаја.

Занимљив је случај да се глагољичко писмо најдуже сачувало на неким подручјима данашње католичке цркве у Хрватској. Њихови попови су у својој служби то писмо користили све до 19. века, па и касније.

У службеној употреби и у народу, пак, у данашњим хрватским областима врло брзо је почела да се користи латиница. Најпре, наравно, у оквиру службених страних језика (италијанског, мађарског, немачког), а убрзо и у хрватском (чакавском и делимично кајкавском) језику.

До комуниста латиница је била наметнута од Срба само католицима

У српским областима ћирилица је, одмах после глагољице, прихваћена и дуго је била једино писмо. Латиница се почела везивати за католичанство и утицај Католичке цркве, а ћирилица за православље и за националне православне цркве. Православље је међу Србима с ћирилицом постала матично верско одређење. Истина, тамо где су Срби били на подручју преовлађујућег католичког верског утицаја врло брзо им се почела наметати католичка вера, а уз то и католичко – латиничко писмо. Могуће је негде и милом, али углавном под различитим врстама присиле и приморавања. То приморавање је ишло дотле да су се ти Срби католици углавном у 19. и у првом делу 20. века масовно прикључивали националном корпусу Хрвата. Тако данас, после смрти Иве Андрића, и свега шта се трагично издогађало између Хрвата и Срба најпре у току Првог светског рата, затим у Краљевини Југославији, па у оквиру НДХ-а и у каснијим неспоразумима и сукобима, готово да не постоји случај да се неко слободно изјасни као „Србин католичке вере“[5]. Тај, најчешће под притиском, прелазак Срба католика у Хрвате формално и суштински је олакшан и убрзан после хрватског прихватања српског (штокавског, вуковског) језичког стандарда[6].

После довршетка преласка Срба католика у Хрвате латиничко писмо остаје или постаје њихово писмо. То писмо, после глагољице, Хрвати нису никада мењали, па ни у оквиру код њих краткотрајног назива свог/српског тзв. српскохравтског/хрватскосрпског језика. Они су српско писмо ћирилицу познавали, али га никада, па ни у овиру „хрватскорспског језика“, нису мењали, тј. нису своје писмо замењивали ћирилицом. Истина, неки Хрвати у оквиру данашње Босне и Херцеговине а понегде и у неким деловима Хрватске служили су се једно време ћирилицом као својим писмом, али је тај број ближи занемарљивом постотку Хрвата. Неки њихови лингвисти заступали су објективно гледиште да је Вукова верзија ћирилице најсавршеније писмо на свету, појединци су чак предлагали да у време када су преузимали вукосвски српски језилчки стандард да преузму и Вуково (ћириличко) писмо, али до тога није дошло. (Да у свему буде чудо веће, неки данашњи српски лингвисти тврде да је Вук творац и хрватске латинице, па је она збвог тога „српска латиница“! Није немогуће да се Вук бавио и састављањем писма за говорнике „римског верозакона“, чак има о томе и његових обећања да ће то учинити, али нема ниједног опипљивијег доказа да је Вук саставио и докрајчио неко латиничко писмо. Сва логика говори да није, јер је Вук био изграђен у практичног стручњака за језик који је увиђао да за један језик и један народ није добро решење ни у двоазбучности ни у двоизговорности. Проверљиво је и доказиво/доказано само његово ауторство на успостављању српског (никако и „српскоххрватског“) језика и на довршавању коначне верзије српске ћирилице.

Срби православне вере (о онима муслиманске или католичке вере данас не вреди говорити, јер су постали, углавном, национални противници Срба и њихових одређења) никада нису у већој мери користили у свом језику неко друго писмо осим ћириличког. Ћирилица је била једино општесрпско писмо Срба већ од десетог па све до 20. века. Оно је почело да добија нека оригинална слова већ после 11. века и од тада се може рачунати као српско национално писмо. То писмо је усавршено, поједностављено и на најбољи начин примерено природи српскога језика модерним реформама најпре Саве Мркаља, а онда, у коначном, Вука Стефановића Караџића, и то у време кад су у Европи углавном настајале све друге верзије сва три писма (грчког, латинског и ћирилског). После Вука Срби имају, и по нашим и по страним гледиштима стручњака – најсавршеније писмо које је до сада пронађено и састављено за неки језик. У ствари до половине 20. века, па може се рећи и до касних шездесетих година минулог века, Срби су користили то своје писмо. Ретки изузеци само потврђују то правило.

Међутим, савршенство, примереност језичкој природи, једноставност, лепота, брзина и лакоћа у савладавању и коришћењу писма нису једине вредности које утичу на (о)чување неког писма. Моћне државне творевине увек су у историји наметале језике својих народа и писма тих језика. Тако је и српски народ почео рано да трпи такве утицаје. Може се сободно рећи да је ћириличко писмо међу Србима било једно од писама које је било под најжешћим ударима. Свакад кад су Срби трпели притиске са стране у било ком смислу, били су изложени и трпљењу због покушаја да им се замени писмо. У српским подручјима где се није могао успоставити државни утицај српског народа српско писмо је лакше напуштано. Најпре су делови Срба, како малопре споменусмо, подлегли католичкој вери уз истовремено наметање латиничког писма. И данас готово да не постоји пример писаног проповедања католичке вере на неком другом писму, осим на латиници.

Латиница је Србима успешно наметнута насиљем комуниста

Занимљив је потпуно истражен и јасан (али још није довољно раширено знање о томе међу Србима) случај наметања латинице православним Србима током друге половине 20. века и, ево, на почетку овог, 21. века. Вишевековна настојања да сви Срби пишу латиницом нису дала резултате све док је већина српског народа била свесна својих националних вредности и својстава. Онда кад се међу Србе уклинила идеологија ригорозног комунизма у оквиру југословенске државе Јосипа Броза, започело је – више насилно, а често полускривено, тј. перфидно – национално расрбљивање српског народа, његово удаљавање од православне вере, атаци на српску карактерологију и његово изграђивање на високом моралу и праведности („ни по бабу ни по стручевима, већ по правди Бога јединога“) кроз векове. У томе су удари на ћирилицу били најјачи јер је велики непријатељ Срба схватио да је српско писмо ћирилица нераздвојно од Срба, од њихове културе, цивилизације, њиховог морала. Комунизам је био први најјачи нескривени завереник против српске ћирилице. Комунистички лидери и политиканти који су постали велики мрзитељи српског писма почели су се множити ое почетка примања комунизма међу Србима, посебно после чистке српских коминиста пред Други светски рат. Не постоји ни један народ на свету чији су потоњи припадници комуниста у сопственом народу били већи противници традиционалног народног писма. Атаци на српску ћирилицу били су снажни у оквиру Аустроугарске, па НДХ-а па комунистичке Југославије.

И данас се Србима још не допушта уставно право на српски језик и српско писмо и у Србији, а камоли изван Србије. А ако се ћирилица не да Србима ни у Србији, па где ће онда српске ћирилице бити!?

Српски државници, српски лингвисти, тзв. српска интелигнција али, нажалост, и део српског народа, не показују да разумеју зашто се данашњи културни рат свих Срба за ћирилицу не сме изгубити. Многи су доведени у свом разумевању до ступња да им је „свеједно“ којим ће писмом Срби данас и убудуће писати. Сећамо се многи добро како су бугарска држава и њихови државници и лингвисти водили прави мали рат да их европски народи прихвате и прикључе Европској унији с њиховим бугарским језиком и бугарским ћириличким писмом. Чак су били запретили да ће радије одустати од чланства ако им се не уважи њихово писмо. И успели су.

Не смемо ни да замислимо шта би урадили српски државници и лингвисти да их сутра позову у Унију а без српске ћирилице. Они се, пракитчно, одричу српског језика и писма и у самој Србији, а шта би тек урадили у Унији!? Не сњмемо на то питање ни да покушамо да одговоримо.

Зато, нови председниче Србије, запамтите да су Срби пред силама мрака и злочина морали да изгубе многе ратове, али од нас зависи хоћемо ли схватити да српски десетовековни рат за ћирилицу нити морамо нити смемо изгубити. Макар та битка може и мора од нас да зависи! Потребно је само да примените Устав Србије и народну вољу с референдума, садржану у Члану 10. Устава. (И) Ви сте одмах обећали да ћете поштовати Устав Србије. Лепо. Па поштујте га! Не заборавите на јасан Члан 10. Устава, Томиславе! А могли бисте од њега и почети, јер су га сви досадашњи председници Србије најпре занемаривали!

Немојте и Ви то да чините, српски сине Томиславе! Не будите и ви издајник српског писма!