„Kада сам се нашао пред Хитлером, готово панично сам зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши”, записао је нобеловац.Иво Андрић живео је у „најбурнијем периоду јужнословенских народа, европске и светске историје“, од 1939. до 1941. године боравио је као дипломата у Берлину, и испрва уживао почасти као представник државе која је с нацистичком Немачком била у добрим односима.У изненадном преокрету, дошло је до напада Немачке на Југославију, када је Андрић постао personanongrata. Због тога је и у свом чувеном есеју „Разговор са Гојом” дочарао бескомпромисни и променљиви однос власти према хуманистичким идејама уметности, што је било нарочито уочљиво у Трећем рајху, где су књиге спаљиване, а уметници и противници режима били прогоњени и убијани.

А о Хитлеру, коме је велики писац као нови краљевски југословенски посланик у Берлину лично предао акредитив, Андрић је рекао после тога: „Још од раног јутра припремао сам се за овај изузетан доживљај. Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим присебност и готово панично зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши. Запазио сам да је Хитлер био можда нешто нижи од мене и да је у филмским журналима деловао импресивније него када сам се пред њима нашао. Да сте ме тада запитали какве има очи, не бих могао да вам са сигурношћу кажем: откривао сам у њима неку чудну радозналост, хладан сјај човека који више верује у своје идеје и предрасуде него у самог себе… Тек касније, читајући биографије и студије о њему, сазнао сам – можда је већ у то време био болестан… можда је он, неумољиви и агресивни диктатор, био пре последица своје болести него својих идеја, да је био нека врста Мустафе Маџара, чија је моћ разарања и убијања била сразмерна сили коју је он као вођа једне моћне државе оваплоћавао.“

Наведени цитат део је капиталног издања, тачније – обимног првог тома књиге Душана Глишовића „Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939–1941, Прилог проучавању југословенских и српских политичких и културних односа са немачком, Аустроугарском и Аустријом”, која је штампана у оквиру библиотеке „Сведоци епохе” „Службеног гласника”.

На представљању књиге, у „Гласниковој” књижари-галерији, поред аутора, у разговору су учествовали и рецензент Гојко Тешић и Петар Арбутина, извршни директор „Службеног гласника”.

Глишовић Андрића сагледава од периода веза са „Младом Босном”, када је био ђак незадовољан приликама у Босни под Аустроугарском, до суздржаног дипломате и књижевника, и у периоду после Другог светског рата. Такође, према речима аутора, овај средишњи период у Андрићевом животу виђен је кроз односе Београда и Берлина, као и политичке игре Лондона, Москве и Берлина.

Према речима Гојка Тешића, ово вредно издање на фасцинантан начин уједињује књижевно и историјско знање Душана Глишовића, које у правом светлу показује не само Андрића, као кључну парадигму српске културе, већ и српско–хрватске релације, па и читав јужнословенски контекст.

– Глишовић показује да се Андрић у дипломатији није „оклизнуо” ни један једини пут, уз обиље важних, до сада непознатих докумената, чак и фотографија из немачких архива које се објављују први пут. Ова књига може да буде и дипломатски уџбеник, због тога што се од Андрића може учити о припремама за један озбиљан национални посао, као и о томе да је у апокалиптичним временима могуће сачувати своју душу и морални интегритет – објаснио је Тешић.

Петар Арбутина напоменуо је да је Душан Глишовић успео да оживи једну епоху, аутентичну атмосферу времена, и да се након читања овог дела може закључити да је Андрић био одважан човек. О свом истраживачком путу и настанку овога дела, Душан Глишовић је казао:

– Отежавајућа околност при проучавању улоге Андрића у склопу историјских догађаја јесте то што, нарочито у случају Сарајевског атентата, приступа Тројном пакту и пуча од 27. марта, већи број аутора није поштовао чињенице. Податке у којима има и несугласица, различитости и нетачности требало је сакупити расуте у документима, писмима, дневницима, мемоарима, штампи, научној и стручној литератури, проучити, систематизовати и објединити у кохерентну целину. Истраживачки пут, који се може мерити годинама и хиљадама километара, водио ме је до библиотека и архива Београда, Новог Сада, Беча, Граца, Клагенфурта, Берлина, Бона, Франкфурта, Гетингена, Дортмунда. Поред тога, и Андрић је доприносио да се подаци о њему и догађајима чији је учесник био различито наводе и тумаче, јер није интервенисао, пословично је ћутао о својој, нарочито дипломатској прошлости.

Аутор напомиње да је Андрићев боравак у Берлину реконструисан скоро из дана у дан, што омогућава упоредно праћење тока југословенско-немачких односа, као и свакодневних Андрићевих реаговања на политичка и друга збивања, али и кореспонденције југословенског и немачког министарства иностраних послова. Овде се први пут објављују и сви доступни извештаји Рибентропове обавештајне службе, која је шпијунирала Андрића.

– Пада у очи да је свако политичко приближавање Србије Аустроугарској, односно Немачкој, махом насилно пресецано свргавањем са власти или прогоном српских суверена и државника. У чему лежи велики политички разлог за војни сукоб између Србије и Немачке, да ли књижевна историја и историја могу да буду од помоћи у разјашњењу тога узрока, питање је на које сам, управо на примеру Андрићевих берлинских дана, покушао да дам одговор; а покушао сам, ма како то патетично звучало, да одагнам и сваки могући будући сукоб – нагласио је Душан Глишовић у предговору овом издању.

Израду ове студије помогли су немачка фондација „Александер фон Хумболт” и Филолошки факултет у Београду.