Други круг председничких избора у Србији 20.маја даје опозиционим снагама још једну могућност да промене распоред снага, који је у тој земљи створен још пре више од десет година а који, све у свему, представља стратегију остварења пројекта „Нови светски поредак“.

То је пројекат који предвиђа останак на власти у Србији (без обзира на резултате избора!) коалиције на челу са Демократском странком, уз учешће либерал-демократа и етничких мањина, које усмерава коалиција сепаратистички настројених Мађара.

Таква метода се користи и у другим земљама Балканског полуострва, па и у читавој Источној Европи. Како сведочи З.Бжежински, у основи политике САД у овом делу лежи концепција Централне и Источне Европе као „Хертленда“ („Heartland“) или „континенталне сржи света“, коју је први пут изложио почетком 20. века Х.Д.Маккиндер, један од стубова англосаксонске геополитике:

Онај ко влада Срцем Земље – влада Светским острвом (Евроазијом);

Онај ко влада Светским острвом – влада светом“¹.

У геополитичком односу Балкан, и на њему Србија, још увек представља малу национално-државну територију под потпуном контролом Запада. Одатле и најјача могућа пажња Вашингтона и Брисела према њеном унутрашње-политичком развоју. Резултати такве пажње су одавно очигледни: у току последњих избора успели су да избегну да се у Народној скупштини Србије нађе Српска радикална станка (која је до сада увек имала своје представнике у њој), као и да се обнови коалиција Демократске странке са Социјалистичком партијом Србије. Остаје само још да се обезбеди поновни избор председника Бориса Тадића.

Према последњим социолошким анкетама то, све у свему, уопште није компликовано. Предност Бориса Тадића у другом кругу избора, у односу на свог супарника, лидера Српске напредне странке Томислава Николића, је убедљива: 58% према 42%. Како каже представник српске агенције ЦЕСИД која се бави мониторингом избора, Ђорђе Вуковић: „Уколико не дође до изузетно великог изненађења, у недељу ће Тадић тријумфовати“.² Успех Бориса Тадића на послу мобилизовања својих присталица и изборног тела осталих кандидата који су се „расејали“ после првог круга 6. маја су још приметнији управо зато, што је у априлу ситуација била потпуно обрнута: социолошка агенција Партнер консалтинг је у то време предвиђала победу Николића у другом кругу, резултатом 51% према Тадићевим 49% гласова³.

За оних неколико дана пре другог круга Томислав Николић је предузео осетан покушај да преломи ситуацију. Закључио је споразум са Демократском странком Србије Војислава Коштунице о организовању референдума у вези са главним питањем политичког живота целе нације – о сврсисходности и условима ступања Србије у Европску унију. Николић при том није рачунао само на добијање подршке Коштуничиних бирача, који је у првом кругу добио 7,44% гласова, већ још више на то, да на своју страну „повуче“ све оне бираче, који сумњају да је неопходан улазак Србије у Европску унију, поготово без обзира на цену, у шта спада и давање нових уступака у односу на Косово. А таквих је – судећи по анкетама – апсолутна већина – око 52%.

У Тадићевом штабу су тај Николићев корак схватили потпуно озбиљно, изјавивши да је лидер „напредњака“ „скренуо са европског пута“. А извор из Демократске странке је додао: Николић је још једном потврдио да не бира средства да би се „дочепао власти“⁴.

У овој тврдњи има део истине. У последњих четири и нешто више године Томислав Николић је више пута правио зачуђујуће неочекиване обрте и идеолошке „рокаде“. Пошто је своју политичку каријеру почео изјавама да би више волео да Србију види као руску провинцију него као члана Европске уније – доцније је постао присталица евроинтеграције своје земље.

У току садашње изборне кампање Николић је хтео да покаже да он нема намеру да мења правац у односу на ступање Србије у Европску унију, а који је започео председник Тадић, мада не мисли да до интеграције земље у ЕУ може да дође пре 2020.године. „Ми желимо ступање у Европску унију. Она за нас има пројекте и инвестиције“, – изјавио је Николић, али је при том врло снажно подвукао своје неприхватање уступака у односу на Косово, као услов да би Брисел одобрио захтев Србије. „Ако нам кажу да можемо да ступимо у Европску унију, али да нам Косово не припада, ми ћемо им рећи: „Хвала, до виђења, ми даље идемо својим путем“ – каже лидер Српске напредне странке, мада при том констатује да дозвољава могућност дискусије са властима Приштине о статусу покрајине. А наведено питање је врло конкретно решено у Уставу Србије, који Косово и Метохију проглашава за „саставни део“ Српске државе⁵.

Метаморфоза Николића према Бриселу, треба рећи, никога претерано не изненађује. У руководству ЕУ многи, као и до сада сматрају да је ова промена у његовој позицији само „ситан мамац за придобијање гласача“⁶.

Међутим, судбина државе Србије представља много, много веће питање него што су то политичка лутања Томислава Николића. Идеја да се у земљи организује референдум о чланству Србије у Европској унији заслужује пажњу. Одлуку о његовом спровођењу доноси Народна скупштина. А ту ће много да зависи од тога како се организује већ формирана владајућа прозападна коалиција. Тако да ако је тешко веровати да ће посланици Демократске странке Бориса Тадића, Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића или Коалиције војвођанских Мађара Иштвана Пастора подржати овакву иницијативу – могућа је еволуција позиције треће по величини у Скупштини Србије фракције социјалиста. У сваком случају, обраћање народу да он да одговор о питању, које је судбоносно за будућност земље, а тиче се ступања у ЕУ, те и питања о границама уступака који се чине у вези са Косовом, ни на који начин се не своди на предизборне комбинације.

УЛОГ ЈЕ ТЕРИТОРИЈАЛНА ЦЕЛОВИТОСТ ЦЕЛЕ ЗЕМЉЕ, и – без преувеличавања – ОПСТАНАК СРПСКОГ НАРОДА КАО СУБЈЕКТА ИСТОРИЈЕ.

За сада је тешко рећи како ће на Николићеву иницијативу о референдуму гледати у Бриселу. Могући негативни резултат гласања тешко да одговара интересима ЕУ. Истовремено, у условима када се „јединствена Европа“ апсорбује ширењем њене сопствене кризе све може да се потпуно промени. У сваком случају – ако је крајем прошле године у европским престоницама буру негодовања изазвао предлог Атине да се на плебисцит да питање неопходности за грчку државу потчињавања ултиматуму спољних давалаца кредита који захтевају оштре резове трошковног дела државног буџета, већ сада је немачки канцелар Ангела Меркел спремна да Грцима предложи да поставе на референдум питање чланства Грчке у еврозони⁷.

А што се тиче Бориса Тадића – он уопште нема намеру да се помера са позиција које је заузео. „Референдум о питању Европске уније“ за њега представља други круг председничких избора. Та изјава је изазвала велики аплауз министра одбране Француске Алена Ришара, који је хитно допутовао у Београд пред само гласање 20.маја. Њега су Тадићеве присталице представиле као специјалног изасланика новог председника Француске Франсуа Оланда⁸. Међутим, као што знамо, Србија је више пута правила изненађења Великим, тако што је рушила њихове планове који су се тицали њене судбине. Зато треба бити спреман на могућност да даљи развој односа у троуглу Брисел – Београд – Приштина крије још много изненађења.

Примедбе: