Србија: “проруски” Николић против “прозападног” Тадића?

Рад НАТО пакта на прекрајању граница суверених држава, претварање земаља Блиског Истока и Балкана у протекторате, напори у стварању монолитне геостратешке НАТО зоне у Европи, која је свој израз нашла у ширењу алијансе на Исток и у плановима стварања европске противракетне одбране, у оштром виду постављају пред Москву питање проналаска геополитичког савезника у вишеполарном свету. На Балкану, а у суштини и у читавој Европи, једини историјски савезник Русије је Србија – још увек најјача земља Балканског региона.

* * *

У привредној сфери, што се не сме занемарити, између Русије и Србије постоји Уговор о слободној трговини (потписан 2000. године). А 2009. године, потписан је Уговор о продаји српске моноплистичке компаније “НИС” руском “Газпрому”. Резултат тога је да се у власништву Русије, поред “Беопетрола” нашла и друга крупна српска компанија “Југопетрол”. У току је реализација кључног руског пројекта у Европи – изградња гасовода “Јужни ток”, који приолазити кроз територију и покривати до 40% европских потреба за гасом. У Нишу је 25. априла 2012. отворен руско-српски Центар за хуманитарну сарадњу, чији је задатак и осигурање безбедности руских енергетских објеката. Руски гасни пројекат има изузетан значај за учвршћење позиције Русије, не само на Балкану, него и у целој Европи.

На међународном плану, Русија је најпоузданији партнер Србије, имајући у виду спречавање да се кроз Савет Безбедности ОУН провуче Резолуцијао независности Косова и Метохије и да се у међународним организацијама прихвати “Република Косово”.

Русија је заинтересована за стабилност Србије и сагласно томе сарађује са свим партнерима на српској политичкој сцени. Зато руска политика у Србији има вишевекторски карактер. Условно речено, она се може поделити на два правца: “реал-политичку” и “потенцијалну” сарадњу. Код првог правца руска страна заједнички ради са онима који су припадали претходној владајућој коалицији “За Европску Србију”, са Демократском странком (ДС) Бориса Тадића и Социјалистичком партијом Србије (СПС) Ивице Дачића, радећи на реализицији договора постигнутих са тим лидерима. Захваљујући личним напорима и везама, Ивица Дачић је стекао позицију кључног руског партнера. Премда треба напоменути да су руској страни биле потребне године и изузетни напори да би одолела нападима против потписаног Уговора о “Јужном току”. У другом правцу примећујемо такве мере као што су потписани уговори о сарадњи руске партије Јединствена Русија са две српске опозиционе политичке партије – Демократском странком Србије (ДСС) Војислава Коштунице и Српском напредном странком (СНС) Томислава Николића. Уговор о партнерству и пријатељству постоји и између Српске радикалне странке (СРС) Војислава Шешеља и Праведне Русије. Истовремено, Русија је не једном, залагањима Министра иностраних послова Сергеја Лаврова и представника Русије у Савету Безбедности УН Виталија Чуркина, штитила лидера радикала Војислава Шешеља, који се налази у Хашком трибуналу.

Међутим, по мери реализације уговорених економских пројеката, Русији је потребно и да јача своје позиције у земљи и у региону. Са тог аспекта, предстојећи други круг председничких избора у Србији, који су заказани за 20. мај, поставља питање о перспективама развоја руско-српских односа у зависности од победе овог или оног кандидата – Бориса Тадића или Томислава Николића.

Руски представници најчешће не исказују своје ставови и изражавајуу спремност да сарађују са било којим победником избора. Са једне стране, таква “резервисана” позиција сведочи о уравнотеженом приступу у билатералним односима. Са друге стране, та резервисаност може да се интерпретира (и већ се интерпретира!) као одсуство дугорочне стратегије Москве и неодлучност у промовисању сопствених, међу њима и веома крупних економских интереса. А све то, у условима недовршене геополитичке трансформације региона и продора НАТО на западни Балкан, даје додатну енергију антируским снагама.

Главни резултат избора у Србији који је од значаја за Русију, јесте улазак у парламент искључиво “проевропских” партија, орјентисаних ка интересима бриселске евробирократије. У Скупштини Србије више нема представника партија, које инсистирају на заштити националних интереса Србије. За Русију је то значајно из читавог низа разлога.

Као прво, и Тадић и Николић, као апсолутни приоритет своје спољне политике стављају улазак Србије у ЕУ. То није ни приближно тако безначајно за Русију, како може изгледати на први поглед. ЕУ је од тренутка свог рађања нераскидиво повезана са НАТО пактом, а у алијанси апсолутно царује хегемонија САД, заснована на неупоредивој војној премоћи у поређењу са земљама ЕУ. НАТО и ЕУ имају једнако поимање глобалне безбедности, која је формирана на самиту у Лисабону (новембар 2010)¹. Европска комисија је 2010. године, одредила стратешке циљеве ЕУ за период 2011-2014 г., међу које је ушла и спремност Уније да се бори са кризама и уз помоћ “клаузула о солидарности”.² 

Северноатланска алијанса недвосмислено указује активну подршку интеграцијама Западног Балкана у НАТО.³ Андерс Фог Расмунсен је конкретан: “Међу земљама Западног Балкана у перспективи интеграција у евроатланске структуре налази се и Србија”.⁴ Без обзира што Томислав Николић одриче могућост уласка Србије у НАТО, тенденција делатности те две светске силе – ЕУ и НАТО – говори о њиховом политичком и војно-оперативном спајању. У Србији су после 1999. године практично уништени армија и безбедносне структуре, земља не поседује довољна средства за обезбеђење националне безбедности. Имајући то у виду, истицање циља уласка Србије у ЕУ као апсолутног приоритета, представља начин решавања задатка атлантске преорјентације државе.

Као друго, претпостављено ступање Србије у ЕУ аутоматски ликвидира постојећи Уговор о слободној трговини Србије и Русије, који је подједнако користан за обе стране.

Као треће, у Србији је очувано жариште дестабилизације и сепаратизма. То су Војводина, Рашка област и југ Србије. Европске интеграције треба да подчине Србију принципима “европског регионализма”, то јест децентрализацији, са перспективама будућег распада државе. То “разарање” српске државности је директно супротстављено интересу Русије – стабилности на Балкану. Осим тога, пошто је “независност” Косова добила признање скоро свих чланица ЕУ, курс ка евроинтеграцијама води абсорпцији северног дела покрајине од стране Приштине. Из тога ће проистећи потпуна независност “Републике Косова” и кршење међународног права – упркос позиције Русије. Реалност је таква да су илузорне наде у вођење самосталне политике од стране Србије у оквирима ЕУ.

Томислав Николић избегава озбиљне одговоре на изазове времена. На изборе је изашао са формулом “и ЕУ, и Косово и Русија”. Међутим, мора се узети у обзир да је главни политички саветник Томислава Николића бивши амбасадор САД у Србији, Виљем Монтгомери. Николићева партија је створена 2008. године, после изласка групе посланика на челу са Т. Николићем и А. Вучићем из СРС. Није безначајан разлог Николићевог раскола у СРС његово проглашење ЕУ интеграција за “апсолутни приоритет”. Оснивање његове “проевропске” партије нанело је својевремено одлучујући удар на, у том тренутку главну проруску снагу, СРС (у најповољнијем моменту она је имала 88 посланика у Парламенту и 35% бирачког тела). СРС није успела да се опорави од овог удара, а после њеног слабљења дошло је до критичног слабљења читавог национално-државног корпуса у Србији. Више него слаби резултати В. Коштунице на претходним изборима, неулазак у Парламент СРС, као и новоствореног политичког покрета “Двери”, допринели су да политички простор Србије буде очишћен од снага које су способне да истакну алтернативу ЕУ (атлантистичким) интеграцијама. Приметно је да је према патриотском покрету “Двери”, Николић водио непрекидну борбу, што су многи српски аналитичари назвали “веома прљавом игром”. Истовремено, одвојивши се од радикала, Томислав Николић је за Бориса Тадића, који је ЕУ сматра алфом и омегом спољне политике Србије, постао двојник-супарник, који конкурише на благонаклоност Запада, на једним те истим идеолошким основама.

Николићева партија, за разлику од осталих, које су биле у Парламенту на основу избора из 2008. године, није финансирана од стране државе. Њени сопствени спонзори налазе се углавном у окриљу локалних олигарха. Партија се одликује “несистемским карактером”, у њој се сукобљавају интереси узајамно конфликтних групација. Четири сумњиве године боравка у Парламенту, са тачке гледишта законитости, представљају сувише велики рок да се не дозволи себи луксуз и не створи сопствена политичка позиција у власти. Амбиције су велике, данашњи избори представљају последњу могућност за Николића да добије власт – даље издржати конкуренцију Тадића играјући на његовом терену, практично је немогуће. Вероватан је пораз Николића у другом кругу председничких избора и формирање владе која ће поново бити под контролом Тадића, што ће СНС ставити на ивицу распада.

Подвлачим да је, судити о смислу политике СНС на основу изјава њеног председника Т. Николића, веома незгодна ствар. Његове изјаве су доста противуречне и често имају карактер који их узајамно искључује. Тако, са једне стране, слушамо уверавања о орјентацији на Москву. Са друге стране, Николићева партија је демонстративно игнорисала расправу у Скупштини 2011. године, о иницијативи С. Деђанског да Србија добије статус посматрача у ОДКБ-у. Сагласност да се размотри та иницијатива пројављена је само од стране радикала, у расправи су учествовали само посланици СРС – А. Мартиновић, Б. Алексић и Д. Мировић, који су инсистирали на неопходности уласка Србије у ОДКБ, али ничију подршку нису добили.

Приликом сусрета са Дежером (септембар 2010. Године), Т. Николић је изјавио да “он никада није говорио о постојању алтернативе ЕУ”.⁵ На предизборном митингу у Суботици, у марту 2012. године, главна теза Николића је била та да “напредњаци желе Србију у ЕУ и неће предузети ни један погрешан корак, који би удаљио Србију од ЕУ”.⁶ Током последње посете Немачкој, у марту 2012. године, Т. Николић и А. Вучић су изјавили: ”Српска напредна странка сматра да Немачка, као најмоћнија земља ЕУ, представља стратешког партнера за Србију”.⁷ (подвлачење моје – А.Ф.). Први председник државе кога намерава да посетити Т. Николић после евентуалне победе на председничким изборима је Ангела Меркел.⁸

Веома карактеристично је и то, да су у време предизборне кампање у Србији, представници практично свих политичких снага, на овај или онај начин говорили и говоре о Русији у контексту културно-историјских веза које уједињују наше земље и данас важећих двостраних привредних пројеката. То сведочи о изузетно благонаклоној атмосфери за Русију, о руском присуству у Србији, као утицајном фактору српског спољњег и унутрашње-политичког живота. А најкарактеристичније проруске позиције уочи ових избора није имала партија Николића, већ пре свега СРС и покрет “Двери” који су имали конкретне програме сарадње. “Руска линија” је нашла свој израз и у ДСС-у Војислава Коштунице и у СПС-у Ивице Дачића.

И главно питање, са моје тачке гледишта: да ли је СНС Т. Николића псеудоалтернатива, створена ради имитације зближавања са Русијом, са циљем да се не дозволи реално учвршћење руских позиција на Балкану? Сетимо се оштре критике од стране представника СНС о Уговору са Русијом око “Јужног тока”: “Ми смо 2008. године потписали лош Уговор, …, нема шансе да ће он бити коригован,… нема ништа од руских обећања да ће гас потећи 2015. године …”.⁹  Када је Николић био радикал од стране западних медија је био подвргнут увредљивим нападима. Сада западни медији оцењују Николића као проруског политичара, али га истовремено не подвргавају никаквим оштрим нападима. Извесно је да запад само оштро реагује на политику озбиљног зближавања са Русијом, што изазива основану сумњу да се Николић само користи проруском реториком као начином да вербално манипулише јавним мњењем.

САД су дословно изјавиле да њима одговара било какав исход трке за председничку фотељу у Србији. (зар је неко сумњао). Знајући да је главни политички технолог СНП В. Монтгомери, изјава Николића да ће он извести људе на улицу у знак протетста против изборних резултата од 6. маја, сумњичаво подсећају на припрему државног преврата у Србији 5. октобра 2000. године, што је постало већ традиционална тактика “љуљања чамца” ради опште дестабилизације прилика у стилу “ненасилног супротстављања” Џина Шарпа.

Све што се може рећи о два главна актера данашње српске политике, о Б. Тадићу и Т. Николићу, јесте то, да они представљају две стране једне те исте – евроатланске – медаље. Разлика је само у томе, што један од њих привлачи бираче “проруском” реториком.

Каква може бити позиција Русије у овом тренутку?

Пасивно праћење догађаја, одсуство дугорочног, опширног, јавно изнетог програма развоја билатералних односа, не само на официјалном, него и на друштвеном нивоу, одбијање давања подршке и изражавања симпатија присталицама тесних веза са Русијом у корпусу српских патриотских, национално-државних снага, сигурно ће довести до пораза. Таква стратегија изгубиће све могуће савезнике који би се успешно супротставили комформизму поборника евроатлантске оријентације у Србији. А то значи успостављање регионалног монопола ЕУ/НАТО на Балкану и вазалну зависност Србије од евроатланских центара моћи. У тим условима, уз пуну консолидацију односа владе Србије са Бриселом и Вашингтоном, покушаји Москве и руских компанија које раде у Србији, да “економски победе” Запад неће ништа постићи – Русију и Русе ће из Србије доследно истиснути.

Русија је почела да губи на Балкану још онда кад није успела да спречи локалне ратове на територији бивше Југославије и војну агресију НАТО на Србију 1999. године. Данас промоција руских интереса у Србији и преко ње у Источну Европу, после изгубљених 20 година, (које је Русија у том региону имала, има и имаће!) захтева принципијелно нове приступе, а пре свега детаљно, дубоко познавање реалних прилика, трезвене анализе, озбиљан и разноврстан рад ушироком спектру сарадње са свим важнијим српским политичким партијама и друштвеним покретима.

Превод: Ранко Гојковић

НАПОМЕНЕ:

1 http://www.lisbontreaty2009.ie/lisbon_treaty.pdf

2 http://ec.europa.eu/commission_2010-2014/malmstrom/archive/internal_security_strategy_in_action_en.pdf

3 http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_68828.htm?mode=pressrelease

4 http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Srbija-izmedju-NATO-i-Rusije/Klizavi-put-neutralnosti.lt.html

5 http://www.youtube.com/watch?v=xFHLKoa2MVo&feature=related

6 http://www.media1.rs/politika/766715/948072/Toma_nista_protiv_eu

7 http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/

8 http://www.smedia.rs/vesti/izbori/vest/92213/Izbori-2012-SNS-Tomislav-Nikolic-Nikolic-Prvo-cu-posetiti-Angelu-Merkel.html

9 http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/116014/Ugovor-s-Rusima–propast-za-Srbiju

http://srb.fondsk.ru/news/2012/05/14/srbiia-proruski-nikolih-protiv-prozapadnog-tadiha.html