Највећи губитник управо одржаних избора нису опозиционе странке, које су освојиле знатно мање гласова него што су очекивале. Највећи губитник је србски народ.

 

Две од три анти-ЕУ странке нису прескочиле изборни праг. Око 9% гласова, колико су србски родољуби дали СРС-у и Дверима, бачено је у ветар!

 

Предосећајући опасност од оваквог исхода избора, Отачаствени покрет Образ је још јесенас двема поменутим организацијама упутио позив за сарадњу на основама светосавске саборности. Уз предизборно или послеизборно удруживање са ДСС-ом, такав национални блок би имао сигурних 20% гласова и 55-60 посланика, чиме би убедљиво заузео треће место, тик иза СНС-а и ДС-а.

 

На жалост, узалуд смо упозоравали да свако даље раздвајање србских националиста погодује једино нашим непријатељима. Кратковидост и ускогрудост србских политичара, по ко зна који пут, узели су свој данак.

 

И док су самодовољност и затвореност СРС-а и ДСС-а били донекле очекивани, иста таква занесеност Двери је заиста тешко схватљива. Дверјани се ограђују тиме да су објавили неку врсту позива СНС-у, НС-у, ДСС-у и СРС-у, да створе заједнички фронт против Тадића. Међутим, већ на први поглед је јасно да је дотична иницијатива поднета или крајње наивно, или пак – не дао Бог – сасвим неискрено. Због општепознате непомирљивости, коалиција у којој би се нашли заједно радикали и напредњаци била би равна научној фантастици. Ако занемаримо одбијање сарадње са другим патриотским покретима и претпоставимо да су Двери ипак искрено хтеле стварање каквог-таквог националног блока, само са парламентарним странкама, није ли било кудикамо смисленије најпре понудити коалицију СНС-у, ДСС-у или СРС-у појединачно, па онда, уколико би до таквог договора дошло, покушати са привлачењем још неке странке?! Овако, тешко је се отети утиску да се њихов труд свео на проналажење изговора за пошто-пото самосталан наступ на изборима.

 

Шта је Србству донело такво ускостраначко размишљање и ситносопственичко деловање? Ништа, осим мноштва пропалих гласова, „несташице“ опозиционих посланика и нове штеточинске жуто-црвене владе за даље растакање Србије.

 

Уколико искрено желимо да зауставимо свеопшту пропаст Србства, морамо се окренути ка целини националног интереса и пуноти националне идеје, а не радити мимо њих и против њих. „Вера, слога и поштење – србско су спасење“, опомињао је Свети владика Николај на темељне вредности светосавске политичке одговорности.

 

Ваистину, крајње је време за стварање широког богољубивог и родољубивог фронта, са циљем обарања антисрбског режима и успостављања честите и одговорне власти, која ће васкрснути светосавску и светониколајевску школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем и државу са Божијим благословом!

 

(„Србија са Образом“ – колумна Младена Обрадовића у дневном листу „Правда“, 23. IV 2012)