У ексклузивном разговору за „Вести“, некадашњи ађутант Ратка Младића који је са њим делио добро и зло не само у рату, већ и у годинама генераловог скривања, први пут говори о том, и даље мистериозном периоду.

05.05.2012. за фБР приредила Б.Диковић

Исповест ађутанта (1): За Младића су ми нудили милион долара

Прошао сам голготу пошто нисам хтео да продам генерала, кога је досовска власт хтела да ухапси на Видовдан 28. јуна 2001. после изручења Милошевића Хагу.

Челници Демократске опозиције Србије имали су активан план да непосредно пошто испоруче Хашком трибуналу бившег председника СР Југославије Слободана Милошевића, 28. јуна 2001. године, изврше препад на кућу некадашњег команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића и ухапсе га. Овај план је пропао због тајног телефонског позива једног од људи блиског тадашњој власти који је упозорио генерала и његово окружење.

ЦЕО РАТ УЗ ГЕНЕРАЛА: Рајко Бандука

– Спаковали смо га у року од десетак минута и отишли на безбедну локацију. Генерал и нас тројица са њим. Он се ни једног тренутка није уплашио, али је желео да избегне могуће проблеме које би имала његова породица или комшије.

Ово је само део ексклузивне исповести „човека без лица“, ађутанта генерала Младића, Рајка Бандуке (59). Он се до сада није појављивао у медијима, а још мање причао о годинама рата, а касније и скривање ратног командата босанских Срба. За „Вести“ отворено говори о том периоду, броју телохранитеља који су увек били уз генерала, али и покушајима плаћеника да се докопају вишемилионског износа награде.

У следећих неколико бројева, ађутант генерала Младића ће испричати и кроз коју је личну голготу прошао одбивши да прода генерала за милион америчких долара, али и како је изгледао први телефонски разговор са бившим шефом пошто је већ пребачен у Хашки трибунал.

Како сте сазнали да се 28. јуна 2001. године припрема и хапшење Младића?

– Још од подизања оптужнице против њега, 1995. године, били смо упознати са сталним интересовањем и страних, али и домаћих обавештајних служби да се он ухапси. Тог дана смо били заједно у његовој кући на Бановом брду и пратили вести око слања Милошевића у Хаг, када је позвонио телефон и једна особа нам је саопштила да је одлучено да и Младић буде испоручен. Ништа више нисмо питали или проверавали, већ смо предузели мере превентиве. Спаковали смо се за десетак минута и пребацили генерала на безбедно место.

С колико људи се „склонио“?
– Било нас је укупно тројица.

До када сте били са њим?
– Све своје сараднике је отпустио 28. фебруара 2002. године. Мени је пришао тог дана и рекао: „Рале, ти и ја смо пензионисани. Срећна ти пензија и да је дуго уживаш. Ти се врати својој породици, ја ћу својим путем. Желим ти сву срећу и хвала ти на свему, надам се да ћемо се видети“.

Да ли сте се видели касније?
– Нисмо. Ја сам отишао у Бијељину, а њега сам видео на ТВ, када је ухапшен 2010. године.

Ипак, причало се да је до тада имао педесетак телохранитеља, три прстена обезбеђења…?
– Ма, то није тачно. Кажем вам колико нас је било када је отишао од куће, а тај број је раније можда био већи за једног или двојицу људи, никада више.

Постоје документи да је постојала посебна јединица која је служила за његово обезбеђење?
– То је тачно, али ви ме питате о броју људи који су га обезбеђивали. Људи су се мењали по сменама, а при том је много њих радило неке друге ствари, невезано за обезбеђење генерала.

Цео рат уз генерала

Рајко Бандука је постао лични секретар – ађутант генерала Ратка Младића 9. маја 1992. године и са њим је био све време рата. Заједно су и пензионисани, а заједно су и отишли из Републике Српске. До сада је говорио једино у књизи Љиљане Булатовић „Рапорт команданту“ (продаје се посредством књижаре „Вести“), али махом о свом страдању у Добровољачкој улици у Сарајеву.

Исповест ађутанта (2): Генерала су тражили само ловци на главе

У ексклузивном разговору за „Вести“, некадашњи ађутант Ратка Младића који је са њим делио добро и зло не само у рату, већ и у годинама генераловог скривања, први пут говори о том, и даље мистериозном периоду.

…
Причало се и да је обезбеђење Младића било до зуба наоружано. Посебно испред његове куће на Бановом брду?
– Није тачно. Лично нам је генерал Младић забранио да носимо било какво оружје, а посебно када бисмо га пратили. Друга заповест је била да никада ми први не реагујемо, ако се нешто догоди. Знао је да смо сви били ратници и да би тај одговор био експлозиван.

Пратили сте га без оружја?
– Ма, када ме већ терате да кажем, имали смо само пиштоље и ништа више од тога. Уосталом, не знам од кога бисмо га и бранили, када се стално сусретао са људима и сви су га дочекивали као хероја.

Можда од ловаца на уцењене главе?
– Одлично смо били упознати да су у Србији боравили извесни људи који се баве тим

У РС није био од 1996.

Постоји тврдња да се једно време скривао у Републици Српској и то у склоништима која је користио током рата?
– То је смешно. Од 1996. године, када смо заједно напустили Српску, он се више никада тамо није вратио, а у два наврата је имао толику жељу да смо га једва задржали. Прво, смрт брата, а онда смрт мајке. Када му је брат умро, он је одлучио да оде на сахрану по сваку цену, чак и да га ухапсе на гробљу. Ништа му није било важно. Једва сам успео да га спречим, тако што сам се на крају бацио испред аутомобила којим је кренуо. После ми је рекао: „Опраштам ти што ниси извршио наређење, али ти заборавити нећу никада“. Волео бих да ми је и то опростио, јер знам да је то било за његово добро.
занимањем. Пратили смо их и били смо, јасно, на опрези због њих.

Да ли је било конкретних покушаја његовог хапшења?
– Никада није било физичког покушаја хватања генерала или атака на његову кућу. Најопасније је било, мислим одмах по завршетку НАТО бомбардовања 1999. или 2000. године, када је једна група тих плаћеника ваљда хтела да се преко ноћи обогати.

Имали сте са њима окршај?
– Нисмо. Приметили смо њихово возило и одмах реаговали. Када су нас угледали, дали су гас и побегли.

Шта је генерал рекао на све то. Да ли се плашио?
– Он се никада није уплашио и увек би после сваке опасне ситуације говорио: „Нико неће продати или убити генерала“. Нама је говорио да се не плашимо и да се ни нама неће догодити ништа ружно.

У јавности влада мишљење да је Младић ипак избегавао да се слободно креће?
– Па, ако се тако прича онда је тако, али знам, јер сам и ја био са њим, свако јутро пио је кафу у Руском цару у Кнез Михаиловој улици, да је често одлазио на пијацу, а то се по правилу завршавало тако што бисмо окренули гајбице и читав дан причали са тим народом. Генерал је обожавао да разговара са обичним светом и никада, али никада, није доживео ни најмању провокацију, а камоли нешто озбиљније.

Ипак, он се једно време скривао и ван Београда?
– И то је тачно. Одлазили бисмо из Београда да „разгледамо природне лепоте“, сваки пут када би се направила „гужва“ око његовог статуса. Међутим, ниједном његова лична безбедност није била угрожена. Ниједном.

Значи, није боравио у Русији, Македонији код бивших колега из ЈНА?
– Ма тврдим да никада није прешао границу Србије.

Чак постоје разне приче да се једно време и заједно скривао са Радованом Караџићем и да су се виђали?
– Уверен сам да се нису видели од 1995. године, док није отишао у Хашки трибунал. Преко средстава информисања сам чуо да су се тамо видели и загрлили.

Никада се није крио у Топчидеру

Претпостављам да сте упознати са тврдњом да се скривао у тајном објекту Војске Србије „Караш“ у Топчидеру, те да су због његовог скривања, 5. октобра 2005. убијена двојица гардиста?
– Наравно да сам чуо за тај немио догађај, али сам скроз уверен да Младић није био тамо. Па, ја сам тек када су ти младићи настадали сазнао да у тој касарни постоји и такав тајни комплекс. Ваљда бих и раније знао за то, да је било планова да генерал тамо буде смештен. Друго, та прича пада у воду и због чињенице да Младић није трпео затворени простор.

Исповест ађутанта (3): Мучили су ме Американци!

Од 2002. године када је Младић одлучио да се скрива без својих најближих сарадника, његов ађутант Рајко Бандука је у Бијељини трпео последице пријатељовања са бившим командантом Војске Републике Српске.

…НИСАМ ХТЕО ЊИХОВЕ ПАРЕ: Рајко Бандука

Стално под присмотром страних обавештајних служби није ни слутио да ће му нудити одлазак у трећу земљу, промену идентитета и новац који никада није видео у живот – више милиона долара.

– Знао сам да сам јако интересантан обавештајним службама, па сам био на опрези. Тек почетком 2004. године сам заправо открио да ме интензивно прате јер је то постало више него очигледно. Шетам до куће, а човек је иза мене на неколико метара раздаљине. Окренем се и питам да ли нешто тражи, а он без речи се окрене и оде. Слично се догађало и око зграде где станујем. Стално би се ту неко мотао… После сам сазнао да су ме пратили и припадници америчке, француске и енглеске обавештајне службе јер једни другима нису веровали.

Морали сте знати да ће Вам се неко од њих на крају и обратити?
– Наравно да сам то знао, али се нисам плашио јер сам и очекивао да сам будем интересантан свим нивоима обавештајних служби и у земљи и ван ње.

Да ли Вам је икада нуђен новац да издате генерала?
– Нуђен ми је кофер препун свежњева америчких долара. Не знам колико је било у њему, али претпостављам између милион и пет милиона долара, колико је ваљда и износила награда за оног ко би издао генерала. Касније ми је нуђено да мени и породици промене идентитет и да нас преселе у Лас Вегас, а мојој кћерки омогуће упис у колеџе… Свашта су нудили.

Када Вам је тај новац нуђен?
– Око пет сати ујутро, 24. јула 2004. године, у мој стан су ушла два човека и први се представио као Мајкл, заборавио сам презиме, припадник америчке обавештајне службе. Ставио је на сто кофер, отворио га и у њему сам први пут у животу видео толике свежњеве америчких долара. На чистом српском ми је рекао: „Узми паре, одведи нас
Пуштали ми Цецине песме на адресу“. Одговорио сам му без размишљања: „Склони паре, не требају ми“. Још десетак минута је покушавао да ме убеди да прихватим понуду, а онда је устао без речи и изашао са пратиоцем. Брзо сам отишао на прозор и схватио да је цео кварт блокиран припадницима Сфора. Пар секунди касније упали су маскирани војници, искључиво Американци и тада сам први пут одведен на испитивање. У њихову војну базу Бутмир код Сарајева.

Како је изгледало то хапшење у Бијељини?
– Као у америчким филмовима… Стрпали су ме у аутомобил, а онда у хеликоптеру везали руке лисицама, ставили повез на очи и слушалице на уши. Током вожње смењивале су се песме Цеце и осталих српских певача и обавештење: „Немојте се плашити, у сигурним сте рукама америчких војника“.

Јесте ли се плашили?
– По природи сам човек који не показује емоције, али наравно да ми није било свеједно. Када смо стигли у ту базу прво су ме убацили у неку салу где сам постављен у круг пречника пола метра из кога нисам смео да изађем. Свучен сам до гола, прегледан, а око мене је било 30-ак људи који су све то снимали видео-камерама.

Колико сте били у тој бази?
– Три дана је трајало моје саслушавање, али и то је било позориште. Да ли верујете да сам саслушан можда два пута и то не више од по 10 минута. Остало време сам провео у „необавезној причи“ или у ћелији у којој би клима час дувала хладно, час вруће, па би сваки час неко улазио да пита да ли ми је добро. После тог разговора сам се заиста јако уплашио.

Клинтона питао да ме пусти

– Онај човек што ми је први ушао у стан, дошао је тог трећег дана, са истим оним кофером, али га сада није отварао. Поновио је понуду и када сам је одбио рекао ми једну чудну реченицу коју до данас не разумем: „Покушаћу да разговарам са председником Клинтоном да те пустимо кући“. Мислио сам у себи: „Каква је ово будала да ће сада Клинтон да се бави са једним Рајком Бандуком“. Вратио се после пола сата и рекао да је Клинтон пристао, али да има услов, да им кажем Младићеву адресу. Одбио сам – прича наш саговорник.

Исповест ађутанта (4): Није се крио до 2002. године

О својим данима са генералом Ратком Младићем, од почетка рата до 2002. године, његов ађутант Рајко Бандука први пут говори без длаке на језику.
…ЉУДИ СУ ВОЛЕЛИ ДА ПРИЧАЈУ СА ГЕНЕРАЛОМ: Рајко Бандука

Посебно је занимљив део о коме је јавност углавном слушала од тадашњег хашког тужиоца Карле дел Понте која је тврдила да је успела да га лоцира на неколико места у Београду.

У јавности је највише пажње изазвало Младићево појављивање на фудбалској утакмици са Хрватском. Како је дошло до тога?
– Ничега спектакуларног ту није било. Он је изразио жељу да оде на ту утакмицу и онда сам ја окренуо неколико телефона и добили смо карте за свечану ложу. Одгледали смо утакмицу и отишли. Али, то није била и једина утакмица коју је он гледао, а јавност не зна да је био и на безброј концерата озбиљне музике у Коларцу, да се лети купао на базену на Топчидеру, да је стално шетао по Кошутњаку, а сваки трећи дан смо са њим вежбали на Ади Циганлији.

И тврдите да се ни на једном од тих места није крио?
– Како да се крије кад су га људи свугде препознавали и са сваким би стао да поразговара? Па чак и када смо се склањали из Београда од гужве, путовали бисмо једним аутомобилом, он, возач, ја и само још један пратилац. То је било све. Нису били никакви конвоји пратње и сличне глупости које сам читао по новинама.

Јесу ли тајне службе Србије знале за све ово?
– Обилазили су нас повремено и виделе сврху нашег обезбеђења.

Мистериозна смрт у Савском језеру

У јавности се мало зна за породичну трагедију Младићевог личног пратиоца Бранислава Пухала.
– Недуго пошто је генералу погинула кћерка, у Београду су под мистериозним околностима страдали Пухалова супруга и дете. Пронашли су их мртве на Савском језеру. После тога сам очекивао да ће се нешто догодити мојој породици. Тада ми је заиста свашта пролазило кроз главу јер је било јако чудно да се у истом граду, у релативно кратком размаку догоде овакве две трагедије. И даље не знам да ли је реч о случајности или нечему другом јер никада није урађена темељна истрага. Из данашње перспективе мислим да ти догађаји ипак нису били повезани.

Наводно је најопасније било током НАТО бомбардовања Србије?
– Знао је да би могао да буде једна од мета тих напада и на то је упозорио све своје комшије, али он није желео да напусти стан. Заједно са њим смо провели свих 78 дана, а интересантно је да су у својим домовима остали и многи из комшилука. Да ли верујте да је он свако јутро одлазио у једну пекару где се хлеб пекао на дрва и доносио га за цео кварт? Са млађима је тих дана играо кошарку или мали фудбал на улици, неке од њих учио да пливају на базену Кошутњак. Чињеница да се генерал Младић није плашио свакодневних бомбардовања Београда много је утицала и на комшије да буду смиренији.

Колико се генерал Младић променио после смрти кћерке Ане 1994. године?
– Знам због чега ме то питате, али та прича нимало не стоји. Тачно је да му је она била мезимица и да је често долазила у штаб, углавном како би спремала испите. Али, смрт кћерке га је променила исто као што би променила било кога другог. Ни у једном његовом каснијем поступку или наређењу као команданта Војске Републике Српске се та трагедија није могла видети.
Представе страних агентура

Немогуће је да су вас разне службе оставиле на миру?
– Наравно да нису. То су биле игранке и позоришне представе које данас могу изгледати смешно, али верујте да нису. Када смо се растали, те 2002. године, ја сам се вратио у Бијељину и по неписаном правилу искључио све телефоне, обуставио све контакте. Прве две године свео сам своје кретање искључиво на познате, кратке дестинације, а време проводио само са породицом и најближим пријатељима – прича Бандука.

Исповест ађутанта (5): Рат шпијуна у Бијељини

На крају првог испитивања у америчкој бази Бутмир код Сарајева, Рајко Бандука признаје да је помислио да жив неће дочекати следећи дан.

РАЈКО БАНДУКА: Желим да у Хагу кажем истину о генералу

– Када сам одбио и последњу понуду да издам свог команданта наређено ми је да се спакујем и са истом процедуром сам пребачен у хеликоптер. Када смо слетели убачен сам са повезом на очима у неки аутомобил и ту сам помислио да ми је крај. Најмање три сата смо се возили по неким гудурама, а нико од људи из пратње није проговорио ни једну реч. Међутим, предали су ме Центру јавне безбедности у Бијељини. Претекао сам.

И тамо сте дали изјаву?
– Оно што ме је заболело да ни они тада, а ни многи из власти у Републици Српској који су ме касније саслушавали ни један једини пут нису рекли, па Бундека је наш држављанин, шта је то разговарао са тим странцима. Ваљда и ми треба да сазнамо. Занимало их је само где је генерал Младић.

Ваше патње овим не престају?
– Све до 2008. године сам одвођен на разна испитивања. После једног испитивања у МУП РС сам требао једног рођака да пребацим у Србију, али сам на граници сазнао да ми је то забрањено. У вестима се после појавило да сам на списку од 119 људи који се проверавају и који се сумњиче да скривају генерала.

Ко вас је још „контактирао“?
– После Американаца неколико пута је долазио Енглез који је такође течно говорио српски, а отворено се представио као припадник британске тајне службе из Београда. Рекао ми је да је он у Бијељини сам и потпуно тајно, да чак и на граници не знају да је прешао из Србије у РС. Међутим, он ми ништа није обећавао, већ га је занимало само да сазна колико су подаци с којима је располагао тачни. Искрено, био је веома обавештен. Њега сам једном и замолио да ми уклоне људе који су ми 24 часа испред зграде, али ми је одговорио да то нису „његови“, већ из француске обавештајне службе, која не верује Британцима. Занимљиво је да су они потом стварно постали неупадљивији.

Да ли Вас је неко током свих тих саслушања питао за рат у Босни?
– Очигледно их то није занимало. Међутим, ја сам прошао сву голготу Добровољачке улице у Сарајеву. Алијине снаге су ме три дана држале заробљеног и ја сам увек успевао да им кажем барем по десетак реченица о томе.

Случај Добровољачка је закључен. Ваш коментар?
– Човек се осећа немоћно после свега. Јако ми је жао тих младих људи који су изгинули упркос договора представника међународне заједнице и Алије Изетбеговића.

Како сте се Ви нашли у Добровољачкој?
-Био сам секретар генерала Кукањца и ако вас занима ја сам скувао кафу Алији Изетбеговићу док су преговарали. Кренуо сам у тој колони као и сви остали из касарне. Оно што је уследило је било класичан масакр.

Међународни тужилац који је водио овај случај у БиХ не дели ваше мишљење?
-Добио сам од њега обавештење да је обустављена истрага против 14 најодговорнијих у БиХ. Закључио је да смо у моменту напада, били легитимна и законита мета и то ме је запрепастило. Послао сам притужбу и упитао га како може да се назове напад на колону ЈНА под заштитом међународних снага, ако муслимани издају јасне наредбе: „Заустав“, „Пљачкај“, „Избацуј“. Још чекам одговор. Још чекам да истина победи, као што сам убеђен да ће генерал Младић у Хашком трибуналу доказати да није био никакав злочинац већ српски херој.

Бићу сведок одбране

Да ли ћете бити сведок у процесу против Младића?
-То не знам, али је моја огромна жеља да будем. Контактирао сам Младићеве адвокате и дословце им рекао: „Радите ми шта год хоћете, стављајте ме у било какву позицију, али ми дозволите да кажем праву истину о генералу Младићу“.

А, да ли Вас је контактирао неко из Тужилаштва?
– После мог првог хапшења дошао је неки Пољак, Блашчек и питао под којим околностима би од мене могао да узме изјаву. Рекао сам му да то може, али само у Бијељини и да му се истина можда неће допасти. Од тада ме више нико није ни позвао телефоном.