Осведочени пријатељ Срба, швајцарски криминолог др Рудолф Арчибалд Рајс први је обавестио свет о злочинима које је аустроугарска војска током Првог светског рата починила над српским народом у Мачви и Подрињу, али и први који је у свом тестаменту 1928. године оставио страшно упозорење том истом народу, да се што пре отараси зла које му разара државу, а то је корупција.

У чувеном писму „Чујте, Срби“, Рајс је именом и презименом навео најмоћније српске политичаре и привреднике, обелоданио како су брзо и лако стигли до богатства, једни злоупотребљавајући своје положаје, а други шуровањем с тим истим политичарима, те поручио народу:

„Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата… Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник, не сме да допусти да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!“

Злато појело понос

Рајс је провео 15 година у службама Србије и добро упознао прилике које су тада владале. Зато је могао да тврди да није подмитљив само онај ко је далеко од професионалне политике и објаснио како се корупција раширила: „Под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач… Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре Великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштеним радом… И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција… Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем…

Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате… Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали… Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине… Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше ексцеленције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери… Непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице. Пословни људи, страни индустријалци и посредници који долазе у ову земљу да би успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе нешто да ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата… Министри, генерални директори, руководиоци служби – сви они једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали“, поручио је Рајс у свом тестаменту.

Свака сличност са данашњом Србијом је намерна. На почетку 21. првог века она се нашла у истим околностима као пре 100, или 200 година, када се подизала из ратног пепела. Други светски рат је донео пола века погубног социјалистичког експеримента са државном имовином која је била свачија и ничија, потом су дошле деведесете године и лажни демократски поредак иза кога је и даље стајала песница једне партије и, на крају, опет рат, овога пута са „целим светом“.

Србија је поново у добу преображаја, који се данас популарно назива транзиција. У свакој таквој транзицији политичка елита и друштво морали су да реше исто питање, како што пре, готово преко ноћи надокнадити пропуштени цивилизацијски развој и ухватити корак с развијеним земљама. Напредак је ишао, али углавном мишјим корацима. Још од Првог српског устанка преко ноћи су се гомилала само богатства појединих државних главара и трговаца који су сами приграбили и власт и земљу. Кад је млада српска држава почела да се уређује установама, овим богаташима су се придружили и чиновници.

Неки од њих су положај користили не само да би приграбили што више имања, него и моћи. У доба првих индустријалаца и банкара граница између политике и уносних послова почела је да се губи, моћ чак да се и наслеђује. Тако су се за свега један и по век, од Првог српског устанка до Другог светског рата, развиле три генерације српских богаташа.

Прва је била из редова устаника, где се користила власт да би се приграбио монопол у снабдевању војске и народа. На овај начин се обогатио први српски кнез Милош Обреновић. У доба уставобранитеља, његових дојучерашњих сарадника, потом љутих противника, обогатило се мноштво политичара као што су били браћа Стојан и Алекса Симић. Они су се поред политике несметано бавили и трговином. Најпознатији богаташ тог времена био је мајор Миша Анастасијевић, који је имао флоту бродова и држао трговину на доњем Дунаву.

Он је најавио другу генерацију богаташа, људе који су долазили из свих српских земаља у малу кнежевину, а касније краљевину Србију и ту из великог сиромаштва, радом и одлучношћу, али и дрскошћу, стварали велика имања. Такви су били и Никола Спасић и Лука Ћеловић Требињац. Трећа генерација српских богаташа настала је када је завршен Први светски рат који је, како је и сам Арчибалд Рајс приметио, огромној већини народа заиста био рат, а некима, нажалост, и „брат“.

Најбогатији човек у Србији током Првог српског устанка био је војвода Младен

Миловановић са својим кумом Милојем Петровићем. Њихова безобзирност била је толика да је изазвала буну Београђана. Миловановић, познат у народу као господар Младен, и пре 1804. године био је богати трговац стоком. Као један од мало писмених Срба прочуо се и по разборитости и говорништву.

Током сече српских кнезова дахије су и њега утамничиле, али га је вожд Карађорђе откупио од крагујевачког муселима за заробљене Турке. Младен се придружио устаницима и брзо напредовао. Био је војвода и Вождов саветник, први градоначелник Београда и министар војни, и на крају председник Совјета, прве српске владе.

Најбогатији устаник

Сва ова звања господар Младен је одлично искористио. Уз Карађорђа, а понекад и испред њега, постао је најутицајнија личност међу Србима. Увећао је имање највише тако што је отимао или по багателној цени откупљивао турску и цинцарску имовину, прогонивши и једне и друге. Важио је за најбогатијег човека у Србији. То му је с једне стране донело уважавање, а с друге изазивало људе на отпор. Ниједан већи српски старешина није имао толико непријатеља, али се он ипак одржао до краја Првог српског устанка.

Смрт у гостима

Младен Миловановић се после пропасти Карађорђевог устанка настанио у Хотину, у Бесарабији, и одатле радио као повереник српских емиграната.

Већ остарео, 1822. вратио се у Шумадију, и отишао кнезу Милошу у Крагујевац. Кад је сазнао да турски везир Марашли Али-Паша тражи његово хапшење, газда Младен је покушао да се пребаци у Црну Гору.

Убијен је априла 1823. на Златибору, док је био гост рујанског сердара Јована Мићића. У народу се причало да је кнез Милош предао господар Младена сердару да би га овај, наводно, допратио до Лима, где су га Мићићеви момци убили приликом наводног покушаја бекства.

Србин као Бугарин

Арчибалд Рајс је Србима поручио и ово: „У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци, који је за то кратко време постао милионер, нека специјалност Бугарске, и да су ваши министри сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван. Увидео сам да нема разлике између министара на „ов“, „ев“ и неког на „ић“.