Дух ругања

Драган Симовић

Још сам у младости приметио, да мед нашим школованим људима преовладава Дух ругања свему што је Србско!

Испрва нисам могао да појмим, да ли је то такозвана критика (која происходи из најбољих намера и жеља, да се указивањем на мане, властити народ учини још бољим), или је, пак, нешто друго, што ја тада, да будем искрен, још нисам разумевао!

Тек сам много година доцније схватио, да је то, како би наш Народ рекао, спрдња, подсмех, поруга, ругање свему Србском, односно, ругање самоме себи, својему пореклу, својим коренима, својим Прецима, властитим Светињама.

Будући да сам растао у Србској Војводини, где обитавају различни народи, одмах сам запазио, да тога и таквога ругања самоме себи, својему пореклу и властитоме народу, нема ни у једног другог народа, већ да је то присутно само у Србскоме Народу!

И, не само што је присутно, већ је ухватило и дубокога корена, и већ одасвуда захватило, као куга и лепра, Свеколико Србско Биће.

Мене је тада, напросто, било стид пред друговима и пријатељима, иначе припадницима других народа, који су ми и сами, најчешће добронамерно, указивали на опаку и разорну болест која је била увелико захватила Биће и Битије Србства.

Доцније сам, путујући на разне књижевне и песничке сусрете диљем Југославије, боравећи неко време у неким европским земљама, само потврђивао то познање из младости.

Заиста, само у србских школованих људи, само у србске интелигенције, преовладава тај Дух ругања свему што је Властито, свему што је Национално!

Жариште те тешке и разорне болести, морам да признам иако невесело, јесте београдски Круг двојке!

У светлу духовних наука, како Истока тако и Стриборије, почео сам да истражујем одакле то долази, шта је узрок, а шта праузрок, тог самопрезрења, те самомржње, тог подсмеха и ругања свему што је Своје!

Освестио сам да су дубоки корени самопрезрења и самомржње у Бићу Србскога Народа, и да се та болест појавила давно, у минулим вековима, те да је присутна у Срба различних закона, различних вера, различних вероисповести.

Подједнако је присутна и у Срба православаца, као и у Срба католика и у Срба мухамеданаца!

Да будем искрен, не знам у којих је Срба та мржња према властитом бићу више изражена!

Рекао бих, да је самомржња присутна у већине Срба!

Ово сазнање јесте болно, али само познање и освешћење има исцељујуће дејство!

Боравећи у земљама Западне Европе, појмио сам да нас ти народи управо због тога не поштују.

То су ми и сами рекли пријатељи Немци.

Сваки освешћен и самосвојан Србин, наћи ће пријатеље мед разним народима.

Управо стога што је освешћен и самосвојан!

Ово може некоме да зазвучи надобудно, али су ми моји пријатељи Немци рекли, да ме поштују и цене управо  стога што сам освешћен, самосвојан и самобитан Србин!

Имао сам двадесет и четири године када сам то први пут чуо од својих немачких пријатеља.

То је мени тада дало додатну снагу, да у туђој земљи, у туђему народу, дејствујем за Словесно Србство!

Појмио сам, и освестио, да се свуда у свету поштује и цени само оно што је самосвојно и самобитно, само оно што је оригинално и аутентично.

Буди то што јеси, то што ти је Пра Васеељна доделила, то што ти је Дух Стварања подарио!

Свуда те у свету поштују и цене само онолико колико ти поштујеш и цениш самога себе!

И још нешто.

Људи те постављају управо онамо, где си ти самога себе поставио.

То је Закон Пра Васељене!