Веизовић: „Социјалистички рај“ или комунистички пакао Радмиле Стојиљковић –Лабан

Најава трибине „страдање жена у комунистичким казаматима“ и представљање књиге „Социјалистички рај“ Радмиле Стојиљковић – Лабан у Парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару , првог маја у 19, часова.

 „Оно што нам је окупација дала није ни прибижно ономе што нам је ослобођење донело“

Овим речима је започела своју књигу, под пежоративним насловом, «Социјалистички рај» Радмила Стојиљковић-Лабан, једна од многих храбрих Српкиња, Београђанки, коју је комунистички режим прогонио, мучио и на крају приморао да побегне из сопствене земље.

Рат из кога су и окупаторски сарадници и крвави ослободиоци изашли као браћа и победници, донео је „Социјалистички рај“ онима који су га створили, док је већина српског народа, стварни ратници против окупатора, обични Срби наклоњени краљу и монархији, постали прогоњени, убијани, затварани и на све могуће начине мучени и застрашивани и брутално опљачкани од новог комунистичког окупатора. Радмила Стојиљковић Лабан је у својој књизи верно описивала догађаје који су пратили њен живот од доласка комуниста на власт, времена проведеном у женском затвору у Пожаревцу, па све до бекства из Србије. Као припадница организације „Бели орлови“, Радмила бива затворена и прогоњена од тадашњег режима. Невино оптужена као и већина Срба, она је провела пуне четiри године у затвору због патриотског и националног деловања.

Веома сликовито и потресно описује живот у Брозовом казамату са осталим утамниченим, храбрим Српкињама међу којима је била и Милка Баковић и многе друге Српкиње чији су животи били угашени под окрутношћу комунистичких стражарки, а њиховој младости заувек пресуђено на монтираним суђенима или уопште без суђења, чију методологију ауторка по први пут открива у литератури, када се на суду нађу сви сем оснивача патриотске организације, који је заправо човек Удбе. Једном обележни у „Рају“ који и дан данас траје, никад више неће бити слободни, док коловођа претходно похапшене групе скупља нове сужње са слободарским и националим идеалима. Тако су Радмили нови проблеми почели да стижу тек након изласка из затвора.

Лоповима и убицама након изласка из затвора није било тешко доћи до посла у друштву где влада негативна селекција и афирмишу најгоре људске особине попут потказивања, цинкарења и слично, а под оправдањем стицања и чувања радних места, али политичким затвореницима доћи до посла и коре хлеба било је немогуће, без обзира на стручне и људске квалитете. Малтретирања и подметачине нису престајале, али пошто живот верујућих људи не познаје категорију случајности, наводи Радмилу на неколицину часних људи и патриота који јој се налазе у њеној несрећи. Па ипак особа која толико жуди за правдом и слободом, таквог духа и енергије, где год би ишла мира није имала од претходних иследника и жбирова, од оних који би да јој и даље суде за већ одробијано дело….морала је да напусти Србију, јер није могла да напусти себе.

„Најзад авион узлете и ја кроз сузе и јецај бацих последњи поглед на Калемегдан, чијим стазама никада више прошетати нећу. Као да ми се нешто од самог срца цепало. Кроз сузе гледам моју дивну, прелепу , несрећну отаџбину у којој се вратити нећу све док су комунистички злочинци у њој на власти. Остављам заувек мој дивни Београд, који је доласком комунистичких звери постао ЦРНИ, а не БЕЛИ ГРАД.“

Уз Милку Баковић Радосављевић „Милку Равногорку“, једино женско перо српске емиграције, Радмила Стојиљковић Лабан преминула је 1999. године у далеком Мелбурну, без потомства, активно учествујући у раду Епархијског одбора Аустралијско – Новозеландске епархије СПЦ, као и у осталим патриотским и антикомунистичким организацијама у Аустралији и читавом исељеништву. На тло Србије више никада није крочила. „Социјалистички рај“ кроз који је прошла Радмила, једна честита и добра Српкиња и дан данас траје, само што се данас зове „Левичарски рај“ .

Они који прогон још увек нису осетили, осетиће први пут гнев данашње левичарске песнице када пробају да се супроставе режиму. Објављујући ову књигу, са жељом да се истина не заборави, приређивач Миша Матић наишао је на бројне препреке али као ни Радмила није одустао. Књига „Социјалистички рај“ ће у сваком читаоцу изазвати буру емоција и сасвим је сигурно да никог неће оставити равнодушним.