Запис из Србског Баната

Посвећено

 свим Банатским Прецима,

Дичним Србима,

моје животне сапутнице,

и моје деце!

Драган Симовић

Излазимо из Панчева на пут што води према Вршцу, а и из Вршца даље за Темишвар илити Тамиш-Град, како су га звали Стари Банаћани.

Пред нама се отвара широко поље, банатско.

Уоколо воћке у цвату.

Као бели облаци на поља попанули.

Мирише шљивин и јабуков цвет.

Од Горја вршачкога подухује плах и умилан дашак.

Негде се зелене њиве, у даљини, према обзорју.

Зелена млада пшеница, и црне оранице, упремасе.

Прошли смо Банатско Ново Село, пролазимо и Владимировац и, ево, већ излазимо из Владимировца.

Са десне стране пут за Девојачки бунар.

Багремова шума и Делиблатски песак.

Пресецамо жељезничку пругу, и скоро смо испред Алибунара.

Силазимо са Вршачког пута, и спустамо се стрмином у Алибунар.

Овде су 1848. године вођене жестоке борбе, за самосталност и самобитност Срба Банаћана.

И у пролеће 1941, све се поновило.

Србска је повесница пуна ратова.

Борба непрестана за одбрану и спас Србства!

Из Алибунара, општинског места, настављамо пут за Пландиште.

Поново смо у широком пољу.

Далеко тамо, иза Вршачког горја, назиру се снежни врхови Карпата.

Црвена гора!

Тако су наши Далеки Преци звали Карпате.

Ми се само подсећамо.

Да се не заборави.

Да, Црвена гора, у даљини, и плаветно-зеленкаста измаглица понад Горја.

Између Алибунара и Пландишта, ређају се села: Локве, Јаношик, Јерменовци и Барице.

Сва су банатска села истовремено и слична и различна.

Све зависи од тога који народ у селу обитава.

Сваки народ оставља свој тајинствени и невидљиви светлосни и духовни запис.

Али свуда, заиста свуда, нека тиха сета провејава.

Сва села су некако утихнула. Као да су се увукла у своју љуштуру.

У неку тугу и сету праискону.

Црно јато врана, и бели облаци.

Каква уметничка слика!

Улазимо у Пландиште.

То је општинско место, у којему обитава осамнаест разних народа.

Највише је, ипак, Срба, давнашњих досељеника.

Крајишника и Личана.

За Србима су Македонци.

Затим Словаци, Румуни, Мађари, и ини.

До пре двадесет година, Пландиште бејаше у успону.

У последњих двадесет година – као да копни село, као да копне људи!

Туга, сета и беда свуда провејава.

Све што је некада грађено, то је последњих година разграђено.

Све је распродато, све је опљачкано, све је покрадено.

Иза ове већ одлазеће власти, остају само развалине и пустолине!

Пландиште је толико ојађено, да више и не може да опстане као општина.

Мораће да се присаједини Вршцу.

Банат! Србски Банат! Зато што је у Банату деведесет посто Срба!

Ово некада бејаше житница Европе!

Бејаше житница и Србије!

Многи су некада сневали да се доселе у Србски Банат.

Долазили су печалбари из свих крајева Југославије, да се наједу белога банатскога хлеба!

За двадесет година све је опустошено.

Као да су Банатом прешли пустињски скакавци!

Из Пландишта окрећемо за Велики Гај.

Село на самој граници.

Од последњих кућа до границе, нема ни триста метара!

С ону страну границе, у Румунији, некада србско село –

 Мали Гај!

И сва села тамо, све до Тамиш-Града, негда бејаху србска!

Ево нас у Великом Гају.

Куће оронуле, скоро попануле. Куће на две воде!

Широке улице, широки сокаци!

У Великом су Гају шире улице него у Београду.

Има улица ширих и од београдских булевара!

Некад то бејаше господствено село.

Село србских трговаца, који су довозили робу из Пеште и Вијене, из Темишвара и Букурешта, а бивало је и оних трговаца путешественика који су и до Москве и Петрограда стизали.

Велики је Гај скоро чисто србско село.

Пре само седамдесет година, у овоме је селу, у србским трговачким породицама, било десетак клавира!

А сада развалине, свуда уоколо.

Село са три дивотна и велика парка.

Село у шуми.

Село као бела шајка на зеленоме мору.

Таква некада бејаше слика из поља овога банатскога села.

Био је дивотан парк. У парку ретка дрвета. Права ботаничка башта.

Цветњаци и ружичњаци.

Изворска вода и базен за купање.

Унутра летњиковац грофа Маленице, знаменитог Србина из Тамиш-Града, који је Роду Србскоме и цркву подигао, пре скоро два века.

Одавде су, негда давно, истакнути србски ратници, кренули на пут без повратка, са породицама својим, у Царску Русију, где су и Нову Сербију основали.

Седим у порти цркве.

Слушам уједначено и умилно гугукање гугутака, и слушам свирку ветра у крошњама липе, храста и кестена.

У свим портама се осећа неки тајинствени мир и тишина векова.

У трену ме текну, однекуд, сета праискона, а да не знам што!

А, одмах потом, гле, радост и милина!

Знам, заиста верујем и знам, да морају доћи неки нови људи, са новим мислима и новим осећањима, да из пепела васкрсну Србију!

Верујем и знам, да долазе, да морају доћи!

Да, доћи ће, ускоро!