ЗАШТО КОМШИЈЕ “БРИНЕ “ СРПСКА ИСТОРИЈА? ИЛИ О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ЂЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА

Све или скоро све, што су у последње време рекли о рехабилитацији Ђенерала Михаиловића пред Вишим судом у Београду; како посебни известилац ЕУ за Србију господин Јелко Кацин, садашњи председник Републике Хрватске господин Иво Јосиповић, бивши председник исте државе господин Стјепан Месић или садашња министарка иностраних послова госпођа Весна Пусић, или шта мисле о томе у ХДЗ (Хрватској демократској заједници) бившој владајућој странци “како би у случајурехабилитације Ђенерала Михаиловића, Хрватска требала прекинути дипломатске односе са Србијом“.

Све то веома подсећа на неке од српских народних обичаја, када су у питању “морални квалитети и лик“ удаваче која се спрема за брак. Некако ми се чини, као да српске комишије, Србију доживљавају као удавачу “проблематичних моралних особина“ која жели пред њима, а поготово пред ЕУ да сакрије, своју “шарену прошлост“.

Сва је срећа да они, тојест комшије, то никако неће дозволити. Највише, од свих споменутих, “дирнула“ ме примедба госн’ Стипана Месића, “како Србија још увек није доживела катарзу!“ али и госн’ Кацина “да српске потезе помно прате у ЕУ“. Госн’ Јосиповић, иначе најплоднији савремени хрватски складатељ, изненадио ме једном апсолутно неинвентивном “повијесном опсервацијом“ о Ђенералу Михаиловићу “као квислингу и војном злочинцу“, што је претпостављам, последица претерано приљежне, пучко школске, индоктринације којој је био у некадашњој држави подвргнут, млади складатељ Јосиповић.

Шта речи о госпођи Пусић? Сећам се, како су још у време, почившег “оца нове Хрватске“ др. Фрање Туђмана, по хрватским интернетним блоговима, кружили спискови виђенијих хрватских политичара, као неке врсте “истраживачких подвига свесних хрватских домољуба“, о породичним “политичким педигреиима“ истих. Посебно се на удару нашла породица госпође Пусић као; “просрпска“, “прочетничка“ и слично. Нешто слично тврдили су и за др. Савку Дабчевић-Кучар и Мику Трипала. Последње велико “откриће“, споменутих “домољуба“ дотакло се некадашње председнице владе госпође Јадранке Косор, и њеног још увек неутврђеног личног идентитета (јал’ Влаисављевић, јал’ одувек само Косор; јал’ Бучје, јал’ Пакрац!), као и саме њене породице. Толико о “домољубима“. Некако би још могао схватити, када би о “српској катарзи“, прозборио некадашњи председник хрватске владе др. Иво Санадер, њему је као човеку од (драматуршке) струке, бившем интенданту сплитског позоришта, уосталом као и његовом српском колеги господину Чедомиру Јовановићу, појам катарзе свакако близак, међутим др. Санадер има данас пречих послова, који се не односе толико на драматургију, колико на оно због чега се човек налази на суду, а то су оптужбе за корупцију.

Господин Месић, у свему томе, исувише је велика “морална вертикала“ да би о његовим не баш тако ретким испадима, историјским оценама и сличном, требало губити речи. Можда би само вредело поново погледати видео снимак говора који је одржао почетком 90′ прошлог века. Господин Месић је тада, на скупу хрватских исељеника у Аустралији, прикупљајући финансијску помоћ, рекао следеће:

“У Другом свјетском рату, видите, Хрвати су два пута побиједили и ми немамо разлога се никоме испричавати. Ово што скроз траже од Хрвата – ајде идите клекнути у Јасеновац, клекните овдје…  Ми немамо пред ким шта клечати! Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња када су нам силе Осовине признале Хрватску државу и побиједили смо јер смо се нашли послије рата, опет с побједницима, за побједничким столом.“

На страну “историјска логика“ којом је том приликом баратао господин Месић, али ван сваке сумње, политичка метаморфоза коју је демонстрирао, не само том приликом; од дрчног комунисте, до још дрчнијег усташе, стварно је запањућа. Ону његову нешто старију изјаву о “рушењу Југославије“, у функцији Председника Председништва СФРЈ, требало би такође ставити у анале, као и његово сведочење у хашком трибуналу. После објаве аустралијског видеа, гос’н Месић се правдао на телевизији, лошим памћењем, као и гомилом реченица које су све почињале са “наводно“, и апелирао на схватањем “повијесног контекста“.

Занимљиво је такође, у којој су мери Срби, професионално да не кажем животно, утицали на др. Санадера. Ментор др. Санадеру, у време његовог студија компаративне књижевности на Универзитету у аустријском Инсбруку (дипломирао је са Назор о свијету у казалишном дјелу Јеана Аноуилха), био је професор Зоран Констатиновић, који је будућем хрватском председнику дао и препоруку када је кандидирао за место на Филозофском факултету у Задру (одсек за германистику). Како је текао процес нострификације дипломе и његовог доктората, у хрватским, не толико “домољубним“ медијима, постоје прилична спорења.

Други Србин, који данас, можда још судбоносније утиче (спасава) др Санадера, је његов адвокат на загребачком суду, господин Чедомир Продановић. Заиста би било необично, када би се из рециклираних облика политичког понашања појединаца, правили неки значајнији закључци. То је непотребно, чак и без смисла. Политичка рециклирања, таква или другачија, одувек су била саставни део политичког живота. Данашња хрватска политичка сцена, по томе, не разликује се много од: српске, словеначке или неке друге, са простора бивше заједничке државе.

Забрињава нешто много озбилљније. Када говоримо о историјским личностима, рецимо да су то личности које се на одређени начин тичу, како српске историје, тако и хрватске повијести, онда свакако треба водити рачуна и о томе да наш говор није оптерећен нашом данашњом “накнадном“ политичком памећу или “свежим“ политичким ставовима. Значајније је стварно познавати историјска документа. А, управо то непознавање догодило: г-Кацину,г-Јосиповићу, г-Месићу или гђи-Пусић. Сви они на одређен начин покушавају рециклирати своје некадашња идеолошка убеђења, са данашњим правоверним европским или каквим већ стандардима.

Ако се само мало вратимо у прошли век, у време окончања Другог светског рата и суђења Ђенералу Михаиловићу( од 10.јуна до 15.јула 1946), онда се свако треба запитати: зашто је било потребно, и пре свега коме је било потребно, онакво суђење, какво је уприличено у случају Ђенерала Михаиловића пред Војним судом у Београду? Због тога мислим да нема никаквог смисла више тврдити; како је суђење Ђенералу Михаиловићу било правно коректно, уосталом то би барем господин Јосиповић, као правник требао знати. Била је то правна фарса, монтиран судски процес, са врло јасним идеолошким импликацијама. Било би интересантно, када би били у стању проверити све доказе и сведоке који су тада продефиловали на суђењу Ђенералу Михаиловићу. Очито је гола случајност, како је комплетна документација везана за суђење Ђенералу Михаиловићу, после 1946.године “сељена“ из Београда у Сарајево, и назад, па се онако успут, и као мало “загубила“. Али пођимо одређеним редом.

Сви споменути, данашњи хрватско-словеначки политичари, граде своја “сазнања“ и “судове“ о Ђенералу Михаиловићу на основу већ споменутог суђења у Београду од 10.јуна до 15.јула 1946.године. Оптужницу у 47. тачака изнео је заступник тужбе пуковник Милош Минић са замеником капетаном Милошем Јовановићем. Адвокат Ђенерала Михаиловића био је Драгић Јоксимовић, ухапшен неколико дана после убиства Ђенерала Михаиловића, а умро је у затвору под “нејасним околностима“. Комплетно коментирање оптужнице против Ђенерала Михаиловића, као и коментирање сведочења, превазилазе, амбиције овог текста, то би могло бити једино могуће као исцрпно научно истраживање, а не кратак приказ. Ипак, послужићу се књигом проф.др. Миодрага Зечевића – Документа са суђења Равногорском покрету-СУБНОР Југославије 2001.године, као референцијалним извором у коме се налазе званична документа са суђења Ђенералу Михаиловићу.

Већ на самом почетку оптужнице пада у очи следеће. Оптужница ставља на терет Ђенералу Михаиловићу кривично дело “да је у периоду од почетка до краја 1941, организовао у окупираној Југославији четничку организацију (коју је назвао ‘Југославенска војска у отађбини’), па је, чим је почела ослободилачка борба народа Југославије противу окупатора ступио у сарадњу са немачким и италијанским окупаторима и другим слугама окупатора и своју организацију употребио је за гушење ослободилачке борбе народа Југославије и за извршење безброј разноразних ратних злочина.“ Збуњују пре свега терминолошке омашке оптужнице као например; једном се формације Ђенерала Михаиловића називају-“четници“, па “Југославенска војска у отађбини“, документа др. Зечевића са суђења говоре о “Равногорском покрету“. Човеку, који данас, са много вечом, и личном, и временском, да о осталим дистанцама и не говорим, чита оптужницу, споменуте омашке, не могу промакнути. Поготово ако се зна да је на основу те и такве оптужнице Ђенерал Михаиловић осуђен и погубљен због велеиздаје.

Велеиздаја је ипак правно дефинисан чин који би требао бити чвршће утемељен, а не “илустрован“ искључиво бујицом идеолошко-пропагандних фраза, и што је најбитније, из оптужнице није јасно, барем формално, на челу какве војне формације је деловао Ђенерал Михаиловић? Мада је већ у првом одговору на питање претседника пуковника Михаила Ђорђевића, Ђенерал Михаиловић, пуковнику Ђорђевићу школски прецизно објаснио; каква је разлика између термина “четник“ и “Југославенска војска у отађбини“. Што пуковника Ђорђевића наравно није поколебало у извршењу “задатка“ који му је поверен.

Још до гротескнијих сазнања долазимо, када покушамо размрсити појам “ступања у сарадњу са немачким и италијанским окупаторима и другим слугама окупатора“.

Чињеница је да је током 1941.године дошло до два сусрета између Ђенерала Михаиловића и Јосипа Броза, и то: 19.9.1941 у селу Струганику код Ваљева и 20.10 1941 у селу Брајићима, где се тада налазио штаб Ђенерала Михаиловића. Сусрет у селу Брајићима завршен је потписом споразума о сарадњи између обе војне формације, према Дневнику (Друго издање 1951, Југославенска књига Београд) Владимира Дедијера, споразум у Брајићима био је само делимићан. А према
Дедијеру, војницима Ђенерала Михаиловића, одмах је испоручено 500 пушака и 24 хиљаде метака. Међутим, сарадња, а очито и споразум, прекинути су, међусобним оптужбама, ко је уствари прекршио споразум. Знаћи, још 1941.године, Ђенерал Михаиловић, је преговарао и барем покушао сарађивати, мада са другачијом проценом војног стања у коме се налазио његов покрет, од “идеолошких анализа“ Јосипа Броза, које су без познавања војне струке и стратегије, срљале у авантуре, и имале у томе велике и непотребне губитке, што је касније, помоћу булументе дворских историчара (један од њих је био и др. Фрањо Туђман) претварано у “стратешку мудрост и бриљатне победе“.

Тако долазимо до јединог, забележеног, конкретног сусрета, између Ђенерала Михаиловића и Немаца, у селу Дивцима, 11.новембра 1941. Делегацију ЈвуО (Југословенске војске у Отађбини) предводио је Ђенерал Михаиловић, а у делегацији поред њега били су још мајор Александар Мишић, пуковник Пантић, капетан Митровић. Немачку страну је предводио потпуковник Когард, а присуствовали су још и војни управник др.Кисел, капетан Матл, СС Оберштурмфирер Винике и Штандартенфирер Матерн. Ако узмемо у обзир квалификације из оптужнице против Ђенерала Михаиловића, “сарадња са окупатором“, “велеиздаја“ и слично, судећи према записнику састанка, састанак је трајао изузетно кратко (од 19.15х до 20.35х), шта је исувише мали временски период да би се договориле барем елементарне тачке сарадње. Из чега би се дакле могли стварати закључци о; “колаборацији“, “квислинзима“ и сличном, а о чему данас благоглагољиво распредају господа: Кацин, Јосиповић, Месић и гђа Пусић.

За разлику од сусрета у Брајићима (Ђенерал Михаиловић-Јосип Броз) у Дивцима није потписан никакав споразум, више је било самоуверених претњи представника Вермахта који су очито желели, не толико сарадњу са Ђенералом Михаиловићем, сетимо се, ипак је то била 1941.година, колико прећутни договор о ненападању и обустављање диверзантских акција. Договор није постигнут, а извлачење закључака о “издајничком понашању“ Ђенерала Михаиловића на том састанку, само је идеолошка замена теза. Не заборавимо, Ђенерал Михаиловић, био је школован војник, а не полазник Комунистичког универзитета мањина југоисточне Европе у Москви или становник московског хотела Лукс. Војно школовање и искуство Ђенерала Михаиловића формирано је у француској војној школи, а потврђено, како у Првом, тако и у Другом светском рату. За разлику од оних који су му пресудили у Топчидеру 1946.године, а који су своје “теоретско знање усавршавали“ у стаљинистичким чисткама 30.година прошлог века, и под никад разјашњеним околностима, “практиковали“ те своје “вештине“, и у шпанском грађанском рату. Мада то није био предмет, ни оптужнице, ни суђења 1946.године у Београду, поставља се питање, у какав историјски контекст, можемо сместити преговоре између представника Врховног штаба НОВ и ПОЈ у саставу: др.Владимир Велебит, Коча Поповић и Милован Ђилас са генералом Вермахта у Хрватској, Едмундом Глез вон Хорстенауом, у Загребу, 1943.године? Као прво, за разлику од састанка у Дивцима, о сусрету у Загребу, не постоји никакав конкретан документ. О самом садржају разговора може се једино нагађати, али више у низу анекдота, из књиге Мире Шувар Владимир Велебит – Свједок историје. Још је упечатљиви интервју, др.Велебита са новинаром љубљанске Младине (19.3.2002) Бернардом Нежмахом Буржујски комунист.

У споменутом интервјуу др Велебит, о Ђенералу Михаиловићу дословце каже: “Када би Дража Михаиловић имао барем мало памети, последњу годину, са нама би основао савез, и имао би више могућности од нас. Имао би још и легитимацију пуномоћја владе и краља. Он је то на идиотски начин закаснио, енглеска мисија код њега, месецима га је убеђивала, нека изведе барем једну већу(војну) акцију, али он је био упоран“. Оставимо на страну, досетке др.Велебита, како је његов отац био у аустроугарској војном академији, школски друг вон Хорстенауа, па је тако др.Велебит могао са њим разговарати у четири ока, док су се Ђилас и Поповић морали задовољити његовом интерпретацијом тих разговора. Обзиром на природу односа између Јосипа Броза и др. Велебита, тешко је поверовати како су о “квалитету и садржају“ тих разговора могли ишта говорити, ни Ђилас, ни Поповић. Ако је веровати др.Велебиту, разговори су се водили, искључиво о размени заробљеника и ничем другом. Том је приликом размењена и Брозова супруга Херта Хас. Тешко је тако поверовати, барем у две ствари. Прво, да делегација коју је предводио др.Велебит, није са вон Хорстенауом разговарала, и о могућем искрцавању Енглеза на Балкану. И друго, неки историчари напомињу да Јосип Броз тада Немцима није нудио само размену заробљеника, него и обустављање борбених дејстава, у случају искрцавања енглеских снага на Балкану.

На Нежмахово питање, зашто није писао о загребачким преговорима са Вермахтом и Немцима, још у време Титовог живота, др.Велебит је сувопарно одговорио:“.. то за време Титовог живота није било могуће, Тито је био човек који се много допадао сам себи“. И још нешто, што можда и није предмет, овог текста, али је значајно за контекст српскохрватских односа. О др. Велебиту, смо у време бивше државе, релативно доста знали, наравно из проверених конструкта званичних партијских биографија. Изостао је само податак да су , како др. Велебит, тако и његови преци били, Срби.

Када се пореди “квалитет велеиздаје“ Ђенерала Михаиловића и “преговарачка мудрост“ Јосипа Броза, долази се до закључка, како се радило, и у једном, и у другом случају, о преговарачком маневрисању у ратним приликама. Не треба испустити из вида да су у поређењу са немачким Вермахтом, и ЈвуО и НОВ, биле гверилске формације, без много прилика за отворене војне сукобе. Међутим, у првом примеру, ЈвуО, такво преговарачко маневрисање, од стране Војног суда у Београду, у 1946.години, оквалификовано је као “велеиздаја“ и завршило је погубљењем Ђенерала Михаиловића. У другом случају, у случају НОВ, сасвим исто, скоро идентично преговарачко маневрисање, дуги низ година је прећуткивано и сакривано, само да би се одржао мит ратне непогрешивости и “преговарачке мудрости“ Јосипа Броза, а такође да би се могла армија режимских историчара, дуги низ година свесрдно бавити; фалсификовањем докумената, идеолошком фактографијом и сличним. У њихове “рукотворине“ иде и један алхемијски трик или обмана, а који се односи на изједначавање улоге Ђенерала Михаиловића и хрватског квислинга и стварног сарадника окупатора, Поглавника Анте Павелића, у Другом светском рату. Булумента историчара некадашње државе неуморно је убеђивала, и пре свега обрађивала јавност, како су, и Ђенерал Михаиловић, и Поглавник уствари једно те исто, и та се индоктринација, као обавеза проводила кроз школски систем, трујући младе генерације, идеолошким обманама. Погледајмо дакле још једном, али овог пута, из из угла данашње Европе, односно људи који су били значајни политички вође Евро-Атлантског савеза- како стоји ствар са њиховим погледом на улогу Ђенерала Михаиловића у Другом светском рату. Ђенерал Михаиловић сврстава се у ред највише пута одликованих српских официра. У Енциклопедији Википедија али и у другим изворима забележено су, почевши од Сребрне медаље за храброст из 1913.године, па до одликовања америчке Легије заслуга првог степена- Легион оф Мерит Цхиеф Цоммандер (из 1948.године). Ђенерал Михаиловић одликован је равно 15 пута.Мада не потцењујем значај осталих одликовања и признања, сигурно су два најзначајнија. И то одликовање Шарла де Гола из 2.фебруара 1943, Ратни крст – Croix de Gurre, и већ споменута Легија заслуга првог степена-Легион оф Мерит Цхиеф Цоммандер из 1948, којом га је постхумно одликовао тадашњи амерички председник Хари Труман. Зна се да одликовања, као што је највише америчко одликовање које се додељује странцима, што је ван сумње Legion of Merit Chief Commander , морају проћи и одређену процедуру да би стигла до Комисије за одликовања америчког Пентагона. Та процедура није формалност, него се мора заснивати на чврстој аргументацији. Одлука о додели одликовања Ђенералу Михаиловићу уследила је након извештаја истражне комисије Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу (Comittee for a fair trail for Draja Mihailovitch). Споменута Комисија окупљала је: шест сенатора, осам конгресмена и пет гувернера. Саслушања пред Комисијом била су јавна, а текла су паралелно са процесом који се водио у Београду против Ђенерала Михаиловића. Треба рећи да је Комисија… нудила као сведоке Војном суду у Београду и америчке пилоте које су спасили припадници ЈвуО. Индикативно, за “правну објективност“ је, да је Војни суд, одбио њихово сведочење. За наше читаоце који нису толико упознати са историјом дешавања у Другом светском рату, ради се ткзв. Операцији Хољард (Холyард) из 1944.године, када су припадници ЈвуО и чланови америчке обавештајне службе, спасили 500 америчких пилота оборених изнад територија Југославије. Евакуација је обављена са провизорних аеродрома у Бољанићима, Коциљеву и Прањанима. Рецимо и то да је орден Легион оф Мерит Цхиеф Цоммандер, уручен ћерци Ђенерала Михаиловића, Гордани, тек 2005.године. Американци су свој “временски заостатак“ правдали тиме“ да орден није уручен пре, пошто је амерички интерес био неутрална Југославија на Балкану. Ако би орден био уручен својевремено, тиме би Југославија била (вероватно) гурнута у загрљај СССР-а и Варшавског пакта“. Колико такво америчко објашњење можемо прихватити са резервом, толико је оно барем у нечему тачно. Американци су увек и у свакој прилици водили рачуна једино о својим интересима, па макар се радило и о провереном савезнику као што је био Ђенерал Михаиловић. Много мање можемо веровати њиховом ћутању или млаким протестима, након пресуде због “велеиздаје“ и “колаборације са окупатором“ Војног суда у Београду.

Од српских политичара, на данашње подгревање, идеолошких конструкта о “велеиздаји“ и “колаборацији са окупатором“ Ђенерала Михаиловића, од стране: господина Јелка Кацина, господина Иве Јосиповића, господина Стјепана Месића и госпође Весне Пусић, реаговали су једино српски министар иностранстраних послова господин Вук Јеремић и господин Слободан Хомен. По мом скромном мишљењу њихова реакција је била прилично-немушта. И један, и други устврдили су да је “процес рехабилитације Ђенерала Михаиловића унутрашња ствар Србије!“. То једноставно није тачно, ако се рехабилитација, Ђенерала Михаиловића, од стране споменутих српских “комшија“ данас редукује једино на “унутрашње ствари Србије“, онда се истовремено усваја “чињеница“ да је ратна, антифашистичка коалиција (Европе и Америке) била у великој заблуди, када је Ђенерала Михаиловића оправдано сматрала, једним од својих значајних савезника. Ако смо обмањивани у некадашњој држави “историјским истинама“, о “велеиздаји“ и “колаборацији“ Ђенерала Михаиловића, онда данашњи наставак тог обмањивања, треба (коначно) назвати правим именом, а то је-смишљена ревизија историјских чињеница.

М.В.

Љубљана, дана: 5.4.2012

Кориштена литература:
Стари говор Стипе Месића, Индеx, 9.12.2006,
Документа са суђења Равногорском покрету-Субнор Југославије, 2001.година, проф.др.Миодраг Зечевић,
Дневник (Друго издање,1951, Југославенска књига, Београд), Владимир Дедијер,
Владимир Велебит-Свједок историје, (Разлог, Загреб, 2001) Мира Шувар,
Буржујски комунист, (Младина 19.3.2002), Бернард Нежмах,
Интернетна Енциклопедија Википедија,
Цомиттеее фор а фаир траил фор Драја Михаиловитцх (Комитет за праведни суд Дражи Михаиловићу, 13.5 1946).

___________________________
Извор: Савез Српске Дијаспоре Словеније