О мотиву убиства петорице Македонаца, углавном младих људи, још увек је рано говорити. Тек, не зна се шта ће бити већа трагдија за Македонију: неоткривање убица или окончање истраге у албанској заједници. И једно и друго, Македонију може да одведе у пакао, у чијем евроатлантском предворју ова попут јагњета чека још од распада Југославије.

Photo: EPA

Али, зашто је становништво Македоније толико напето, када је ова мала држава, после почетних сукоба албанских побуњеника са војском и полицијом, приказивана као успех ЕУ и НАТО пакта? Када је тако кротко прихватила албанску државу на територији Србије? Пођимо редом и то од почетка ове године.

Млади Албанци бунили су се у Скопљу зато што нова зграда музеја сувише личи на православни храм. Узвратили су им млади Македонци, у насељу Вевчани, који су носили маске увредљиве за муслимане. Одмах потом, запаљена је црква у Струги. Потом је један македонски полицајац, док није био на дужности, пуцао на двојицу Албанаца. Албанци су узвратили протестима, који су окупили хиљаде људи.

Почетком марта, навијачи „Шкендије“ из Тетова, већински насељеног Албанцима, напали су групу македонских ученика и изболи ножевима полицајца који је покушао да им помогне. Потом су отказане све фудбалске утакмице у вишим лигама. Подсетимо, Тетово је град на чијем се улазу, како је известила балканска „Ал џазира“, налази карта велике Албаније: један језик, један народ, једна држава. Уследили су и сукоби у Струги и околини. Код Скопља је убијен Албанац, власник мењачнице. Полиција је потом запленила хладно оружје код младих Албанаца, који су у аутобусима нападали вршњаке Македонце.

Новинар из Тетова, Нијазим Мухамети, написао је књигу у којој доказује да су Александар Велики и цар Јустинијан албанског порекла. Његово квазиисторијско дело идеолошка је подлога политичког пројекта уједињења свих Албанаца на територијама суседних народа, што овај албански новинар сматра – легитимним.

Политички врхунац македонске кризе догодио се приликом званичне посете председнице албанског парламента, Јозефине Топали. Она је дипломатски нетактично, у скопском Собрању, саопштила да су Албанци досада чак три пута „ослобађали“ Скопље: 1844, 1881. и 1912. године.

Ваља подсетити да се инциденти у Македонији дешавају уочи мајског НАТО самита у Чикагу. Високи амерички званичници још прошлог јануара најављивали су да би Македонији управо у Чикагу морала да буде упућена коначна позивница за НАТО.

Македонији чланство у НАТО пакту неће донети релаксацију унутрашњополитичких прилика. Албанске интеграције на православном Балкану снажан су интерес НАТО пакта, па би Македонија чланством у овом војном савезу у ствари радила у корист своје штете.

Видело се то нарочито после македонског признања албанске државе у Приштини. У том тренутку, Охридски споразум из 2001. године, који је даровао Албанцима најексклузивнија права и практично федерализовао Македонију, постао је тесан политички оквир. Албанци иду даље.

То је постало јасно, када је потпредседник албанске скупштине на Косову и Метохији, Џавит Халити, изјавио да ће „тражити делове Македоније, ако дође до промене граница Косова“. А онда се појавила до сада непозната „армија за ослобођење окупираних албанских земаља“. Ове недеље, та паравојна формација најавила је нападе на македонске снаге безбедности, ако се ове у року од две недеље не повуку с „окупираних албанских земаља“.

Православни балкански народи као да не познају властите историјске детерминанте. Они се појединачно суочавају с евроатлантским миљеницима, Албанцима, а у колективитету, изузев донекле Грка, раде на међусобној штети, поткопавајући позиције не само једни другима, него и сами себи, што се најочитије види из македонског примера.

Наметнута геополитичка стварност Балкана одавно не подражава историјску детерминанту већински и историјски православног полуострва. Зато је живот на Балкану пре парадигма битисања у конфликту, него искреног дијалога култура и традиција.