Човек може да живи и у диктаторској земљи а да ипак буде слободан. Довољно је да живи против диктатуре. (Игнацио Силоне)
Да се подсетимо на конференцију за новинаре председника Републике поводом хапшења генерала Р. Младића:
Новинар: Да ли очекујете протесте, већи излазак грађана на улице или политичку нестабилност?
П. Републике: Не бавим се таквим калкулацијама. Р. Србија испуњава своје унутрашње законске обавезе; републичке институције раде свој посао у складу са законом и ја ћу све учинити да Србија и даље буде, као што је и до сада била, стабилна држава. На тај начин доприносимо нашим грађанима, кредибилитету наше земље, али и миру у читавом региону. Не очекујем да ће Србија због хапшења Р.Младића, због поштовања закона, нашег домаћег, и међународних обавеза уронити у политичку нестабилност. Свако ко покуша тако нешто да уради биће тренутно процесуиран у правном смислу, судски и истражно гоњен.
Рече ово председник и остаде жив, али о томе ћу нешто касније. Прво што упада у очи јесте оно што је очигледно – конференцију је одржао главом и без браде (злобници би рекли и без кичме) лично господин-друг председник. Неко се можда пита шта је ту чудно, то је сензационална вест и логично је да политичке поене покупи господин друг. Добро сад, сензација јесте (врло непријатна додуше), али какве ће поене скупити, то је врло дискутабилно. ЕуРопске да, српске сигурно не. Међутим, није то што мене сврби. Подсетићу да је 21.јула 2008.г. процурела вест да је ухапшен ратни председник Р. Српске Р. Караџић, а да је конференција заказана за 22.07. Из Прес-службе друга председника је тада само дато штуро саопштење о догађају, а поменуту конференцију су водили В.Вукчевић тужилац за ратне злочине и председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Р. Љајић. Био је ту и онај опскурни лик по имену Б.Векарић, али није битан за наставак приче. Шта је овде нормално у ненормалним хапшењима сваког значајнијег Србина који се борио за свој народ? Нормално је то да нам вести о истрази и хапшењу говоре људи који су директно за то и надлежни. Али шта се променило у ове три године, од Караџића до Младића, па се друг председник у случају Караџић држи по страни, а у случају Младић води коло? Питање јесте за психијатрију, али има нешто и у танцовању. Друг коловођа је у фебруару те године освојио други мандат председниковања, а у мају његове партије побеђују на изборима за парламент. И ту је кључ. За кратко време од пар месеци, а пошто му Бог није дао превише сивих ћелија, није схватио да има апсолутну власт и да уколико задржи политички коректан новоговор и слугерањски однос према барабама са Запада, може што му срце иште. “Срце ‘оће, дупе клокоће“ – каже наш народ за људску несразмеру између жеље и могућности. Жели господин-друг председник много тога; премијерско место, министарство унутрашњих послова, министарство спољних послова, место главног цензора (штета што на постоји), а снашао би се и као уставни судија. На жалост он је само председник Републике и као такав ограничене надлежности по Уставу. Где је проблем?
Слична је и ситуација са господином-другом. Зар ја овакав леп, паметан и способан да имам само председничку функцију? Ееее, неће да може. Устав (п.с.) можете, драги Грађани, да окачите…
Проблем бр.2
Закон о председнику Републике члан 9 став 1 Председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност.
У коју групу спада вођење странке? По њима, изгледа да спада у групу “лелемуђење“. Сећам се како су жустро нападали Милошевића који је са места председника СРЈ де факто водио све послове у земљи. Чудно је како се аршин мења када се дође на власт. Увек сам се питао одакле господин-друг црпи ово петљање у спољне послове, мислим, наравно, на законско петљање. Да човек не поверује, али у питању су два члана у која је председник убачен и штрчи као чир на челу.
Устав члан 112 став 1 П.Републике представља Р.Србију у земљи и иностранству
Из овога се још ништа не види, али за господина-друга се побринуо следећи закон.
Закон о спољним пословима члан 5 став 1 Министарство у оквиру своје надлежности обавља следеће послове: представља, уз председника Републике, Р.Србију у односима са другим државама, међ.организацијама, међ.судовима и др. међ.институцијама, као и са њиховим представницима у Р.Србији.
Овде се поставља логично питање. Да ли Косово спада у спољну политику или идемо оном Брозовом – нећемо се држати закона као пијан плота. Имам још једно питање. Зашто се није у Закону о п.Р. предвидело оно што се урадило у Закону о спољним пословима? Ако има правника волео бих да чујем неко смислено објашњење и да ли га уопште има.
Проблем бр. 3 (овај ми је омиљен)
Сви знамо да се председник у нас бира на директним изборима. Међутим, опозив председника може извршити једино Н.скупштина уколико Уставни суд донесе оцену о кршењу Устава, па још плус да за то гласа двотрећинска већина народних посланика (З.п.Р. члан 15 став 1 и 3). Преведено на српски језик: Господо-другови-Грађани, можете да ми пљунете под прозор. Али, постоји ту још један пар опанака.
Устав члан 118 став 2 Поступак за разрешење (п.Р.) може да покрене Н.скупштина на предлог најмање једне трећине народних посланика.
Оде наш референдум као да га не беше. Како је могуће, да бирано лице од стране грађана може једино да смени Н.скупштина која то лице није изабрала остаје потпуно нејасно. Србија је стварно земља “могућности“. Мени је сада, не знам да ли и вама, мало јасније зашто су господин-друг и његове странке гласале за овакав Устав. Прича о преамбули и косовском проблему изгледа из ове перспективе више него дегутантна и вођа ДСС, који је – узгред буди речено – правник, ће морати што-шта да објасни када дође време. Јер, преамбулу нико не ферма ни за ич, али чик се усуди да скупиш 100 000 потписа за смену – па гађали би те Уставом у главу док не цркнеш!
Хајде да се сада манемо правних фрцокли и да завиримо у бруку и срамоту са почетка текста.
Прво, политичка нестабилност је широка категорија исто онолико колико и политичка позадина. Под те две квалификације можете ставити шта год хоћете, али их је тешко објаснити. Јер, ако се сложимо да је политичка нестабилност, рецимо, када се опозиција, из протеста, удаљи на дуже време из изабраног парламента, онда се поставља логично питање, да ли ће Тадић да процесуира и такве случајеве. Пре краћег времена Т.Николић је, због свог штрајка, проглашен – од стране Жгадије – као неко ко таквим чињењем подрива политичку стабилност земље. Ево нам и даље здраве логике; па зашто Николић није процесуиран? Да ли је процесуирање оваквих случајева резервисано искључиво за оне који се не боје Жгадије и то изласком на улице желе и да покажу? Ко је тај ко, а приори, може рећи да су то хулигани и рушитељи поретка? Овде ћу подсетити на још један члан Устава (54 став 1) који каже – мирно окупљање грађана је слободно. Шта можемо да закључимо из одговора новинару господина-друга? Да крши Устав на два места. Прво место је када политичку нестабилност синонимно проглашава за рушење поретка и забрањује мирно окупљање, а друго место је када узурпира послове истражних радњи тужилаштва и послове судства, јер он је том реченицом поставио себе изнад те две институције и тиме прекршио и члан 4 став 2 који дели власт на законодавну, извршну и судску.
По мом личном убеђењу дотични је прекршио и члан 26 став 1 где пише да нико не може бити држан у ропству или уположају сличном ропству. Ја нагласих, а ви поразмислите о сопственом положају.
На крају, оно за шта бих се залагао кад бих био у прилици да заменим господина-друга, јесте да се у потпуности испоштујеУстав у члану 32 став 2 који говори о праву на правично суђење и каже – сваком се јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду, право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем.
Све три категорије испуњава господин-друг, додуше нем није, али језик којим се служи гарантовано није српски.
P.S. Инсистирање на термину “господин-друг“ означава “еуропског сина комунистичког оца“, за случај да се неко упита.
Категорије:Љиљана Татић, ПОЛИТИКА
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…