Тешко је рећи где се први пут појавила ова нова врста бораца против власти. Једино што се зна, то је да су образовању друштва сајбер-дисидената допринели „Репортери без граница“. Важан догађај у формирању те организације представља и оснивање Светског дана борбе против сајбер-цензуре 2008. године, који се обележава 12. марта. Исте те године представници наведене организације су покушавали да  прекину церемонију паљења олимпијске ватре  „Игре-2008“ у Пекингу.[1]

02.04.2012. ФБР Ана Филимонова

Агентура „Репортера без граница“ сакупља информације на лицу места и шаље те информације онима који обрађују податке, добијене из различитих извора, после чега се материјал преводи на енглески и тако обрађена информација преко интернета шири. Видео снимци и фотографије се убацују на Facebook и фотоблогове.

Слично „Фридом хаус“-у и осталим сличним борцима за демократију „Репортери без граница“ имају и свој индекс слобода. У извештају који су прозвали „списак непријатеља интернета“ у прошлој години међу њих су доспели Бахреин, Белорусија, Бурма, Кина, Куба, Иран, Северна Кореја, Саудијска  Арабија, Сирија, Туркменистан, Узбекистан и Вијетнам. Интересантно је да су обични новинари, према „Репортерима без граница“ издвојени од блогера, што говори о специјалном статусу и улогама активиста мреже.

Да би подстакли своје информаторе „Репортери без граница“ су основали „Награду становника мреже“ од 2500 евра. Њу добијају обични грађани оних земаља у којима се предузимају покушаји демонтаже постојећег режима. Тако је 2010. године награду добио информатор из Ирана, 2011. – из Туниса, а 2012. – из Сирије. Спонзор те акције је Google, чији представници присуствују церемонији  уручења награде. Интерес ове компаније у подржавању сајбер-дисидената је директно повезан са комерцијалном добити: продукција Google-а, како наводе „Репортери без граница“, се блокира у 25 од 125 земаља, у којој та компанија ради.  Према томе – мора се изнутра извршити притисак на владе земаља које блокирају њихово присуство тако што ће се подржавати опозиција таквих земаља, и то под изговором да се штити слобода речи у виртуелном простору.

Алијанса Google- влада САД су се давно сложиле.  И као и у осталим великим компанијама САД, чије руководство долази из Стејт-департмента  и Пентагона, и овде ради кадровска вртешка.  На пример, у марту ове године се сазнало да Регина Дункан, директор перспективне одбрамбене агенције DARPA, прелази у Google.[2]

Уосталом, те исте 2008. године, када су „Репортери без граница“ измислили „Дан борбе са сајбер-цензуром“, у САД је основана међународна организација  сајбер-дисидената – CyberDissidents.org[3]. Сајбер-дисиденти позивају све који желе да им приступе. Очигледан је прст САД. Претпоставља се да је Вашингтон решио да узме у своје руке глобално управљање протестима. Сервер на који је смештен сајт сајбер-дисидената се налази у САД – у Аризони. Независне снаге SourceWatchнаводе да је поменута организација неоконзервативна[4].

То потврђују и подаци о лидерима организације.  Дејвид Кејс, директор и кооснивач CyberDissidents.org је радио као координатор програма у Аделсоновом Институту стратешких истраживања и био помоћник амбасадора у ОУН. Веза са неоконзервативцима је и у томе, што се Кејс штампа у њиховим издањима – The Wall Street Journal, The New Republic, National Review, Commentary, Daily Beast, The Jerusalem Post.Такође треба да се зна да Дејвид Кејс има диплому стручњака за дипломатију Тел-Авивског универзитета и представља оснивача покрета Students Against Dictators.

А Нир Бомбс, који у организацији представља другог човека, радио је у Амбасади Израела у САД и заузимао дужност заменика председника и директора програма Фонда за заштиту демократија, неоконзервативног мозга Вашингтона, у коме се он све до сада води као истраживач.

На сајту CyberDissidents.оrg нису наведени извори финансирања организације, али постоји податак да је Дејвид Кејс повезан са PhillipsFoundation[5]- још једном невладином структуром из Вашингтона (у савету те структуре је и Беки Нортон Данлоп, заменик председника HeritageFoundation), која се бори за он-лајн новинарство, америчку културу, слободно друштво и слободна тржишта.

CyberDissidents.orgсе такође бави и мобилизацијом америчких студената које позива у сајбер-пропагаторе и, могуће је, хакере. Последњи позив америчким студентима је био да подрже слободу на Блиском Истоку[6] и да открију арапске и иранске блогере. Очигледно мешање руководства CyberDissidents.orgу политику Израела и покрет StudentsAgainstDictators, јак интерес за Блиски Исток и за протесте младих у Тунису, Египту и Либији говоре сами за себе.

Рад сајбер-дисидената је повезан са ширењем дезинформација о владама држава  чији су они држављани. На пример, у Венецуели су опозициони „интернетици“ почели врло усмерено да шире бајке о антисемитизму Уга Чавеса, и о државној подршки организација као ХАМАС и „Хезбулах“, о томе да су те организације присутне у Венецуели (у анонимним публикацијама њих зову терористичке)[7].

Мада се САД боре за јасна правила у сајбер-простору, контролу интернета и мада себи дају свакаква права[8], исте такве поступке других држава Вашингтон тумачи као сужавање права и слобода. У интересантном чланку Стивена Кауфмана, који је смештен на сајт владе САД на седам језика објашњава се да је потребно да се са интернета уклони цензурисање, описује се какви веб-сајтови постоје, видео-снимци на YouTube, инструкције и остали материјали којима се предлажу савети, износи искуство и инструкције за коришћење анонимајзера, прокси-сервера, средстава за заобилажење препрека и других инструмената који служе да би власти пратиле рад корисника интернета. У чланку се директно каже да „Стејт департмент финансира невладине организације ради вршења обуке у земљи или ради ширења нових инструмената. Текући програми из области грађанског друштва и државне управе, као што су новинарски курсеви добијају нове допуне основних програма. Новинари-почетници и активисти не уче само како да се што ефикасније користи интернет, већ и како да га користе што сигурније“[9]. На истом месту се позива на приручник „Како да се на интернету заобиђе центура“[10], написан на девет језика, између осталих и на руском, и на међународну организацију „Колектив тактичке технологије“[11].

Та организација која је формирана 2003. године учи како да се савремена технологија користи за ширење информација, повезивање и политичку пропаганду. Она  има филијале у многим земљама, а семинари на различите теме које они организују су усмерени на активирање нових мрежа активиста или на коришћење мобилних гаџета  у уличним револуцијама. Као што и треба очекивати, међу донаторима  који омогућују рад тој организацији су Фордов  фонд, Сорошов Институт отвореног друштва и низ других, чија су седишта у САД.

Један од темеља сајбер-дисидентства је идеологија либерализма, тачније њен нови облик који има везе са виртуелним простором. Јер у време када је створен интернет, мрежа се схватала као нови предиван свет слободе у коме не постоји никаква контрола од стране државе. Један од савремених идеолога сајбер-либерализма, Милтон Милер, сматра да се „денационализовани либерализам бори за свеопште право на добијање и ширење информација без обзира на државне границе и слободу комуницирања, а размену информација посматра као примарни елемент избора појединца, као и друштвено-политичке активности“. Према Милеровом мишљењу денационализовани либерализам тежи да интернет-кориснике претвори у политички систем који ће обухватити цео свет.

Милер предлаже да се виртуелни простор политизира по чисто западном либералном кључу. У књизи која је посвећена  државама, управи и мрежама, он пише: „Морамо да нађемо начине за превођење класичних либералних права и слобода у управљачку структуру, која одговара интернет глобалној мрежи. Тамо не може да буде сајбер–слободе без политичке припадности, усмерене на одређивање, заштиту и институционализацију права и слободе личности у транснационалним  сразмерама[12]. Фактички, имамо посла са идеологијом укидања државе и увођења „глобалне управе“.

У различитим земљама са сајбер-дисидентима се боре на различите начине. На пример, у Кини постоји закон по коме такве особе шаљу у затвор. Сада, према подацима „Репортера без граница“, у Кини је по затворима било 68 блогера и 30 новинара. Русије, тек да знате, у тој статистици нема.

Што се тиче Кине и њених начина да се сачува, тамо, како сматрају западни експерти, одавно је већ постављен Велики кинески Брандмаузер, кроз који се филтрирају све улазне и излазне информације. На међународном законодавном нивоу Кина се, заједно са Русијом, залаже за постављање јасних правила о понашању у сајбер-простору, али се њихови предлози игноришу. Кинеска Народна Република је, не бринући о Западу, у марту 2012. увела обавезну регистрацију свих блогера, и званично забранила анонимност на интернету.

Да би се у случају побуна контролисала ситуација постоје два начина: да се искључе канали везе, као што је то било у Либији, или да се информације филтрирају и да се лове провокатори, као што је то чинила полиција Њујорка и Лондона у време немира на улицама тих градова.

А најбоље решење у односу на антидржавну интернационалу, које би важило за виртуелни простор, представљало би формирање алтернативног сајбер-простора за које би постојала утврђена правила игре.