Кад будем мртав и бео

Када су након очекиване агресије НАТО алијансе на Србију и Црну Гору стотине хиљада грађана добиле мобилизацијски позив да се јаве у ратне јединице, ради одбране нападнуте нам државе, на аутобуским и железничким станицама испраћани су браниоци, почев од тек пунолетних момака па до трећепозиваца. Растајали су се уз загрљај и обавезно питање – хоћеш ли доћи на моју сахрану?

Пилоти НАТО алијансе шпартали су небом Србије, или су нас, из војних база, гађали томахавцима. Нестајала су села, фабрике, школе, болнице, мостови… Штета коју су пилоти-убице нанели малој Србији већа је од двеста милијарди евра, а пет хиљада убијених и неколико хиљада тешко рањених означени су у саопштењима алијансе као “колатерална штета“. Време НАТО агресије било је време умирања и разарања Србије. Годину дана касније, грађани су устанком оборили тадашњи режим у Србији.

Дошла је на власт такозвана демократска опозиција, која је, мада на власти, остала и до данас са истим слоганом. Тринаест година касније, у Србији је опет време масовног умирања и тешких патњи. Уместо пилота-убица, са копна, ваздуха, из сваке државне зграде и њених надлештава, из судова, тужилаштава, попут немилосрдних убица, гађају нас представници власти, за коју гајимо наду да ће отићи за месец дана. Некога  од њих требало би осудити на доживотни затвор, а неке би ваљало обесити јавно.

Да би својим грађанима показали милосрдност своје акције убијања Србије, многе европске државе су послале велике своте новца новој српској власти, на чијем челу су стајали предводиници из Демократске странке.

А чим је ДОС зајашио, унизно је позвао све оне људе, којима је Окружни суд у Београду изрекао високе затворске казне, у одсуству. И долазили су они који су наредили наше убијање и комадање државе. Ништа необично – када се закључи мир, пружају се руке помирења, почињу нови односи…

И није никаква тајна да су почеле да стижу донације из европских држава, а нешто мало и из САД, које су се годинама јогуниле да одмрзну рачуне српске државе и српских фирми, које је, тобож, у име демократије, замрзла.

Већина донација, а било их је можда тридесет милијарди евра, завршила је на приватним рачунима стотинак људи, који су постали миљеници влада које су бомбардовале Србију. Они су хваљени и награђивани, позивани на свечаности широм Европе…

Из године у годину грађани Србије, свих националности, постајали су све сиромашнији. Млади су бежали главом без обзира, чим би завршили студије. Села су опустела, болест узима данак, радијација, којој смо били изложени, тек долази по своје, масовно се умире од малигних болести.

Банда коју предводи српски председник, попут индијског бога Шиве, уништава све чега се дотакне. Пред очима европских комесара умире Србија. Људи падају покошени глађу, жеђу, безнађем и тешким болестима. У Србији и птице умиру, али се умирућем председнику, данас, док ово пишем, уручује европска награда за допринос миру и помирењу. Човеку који је своје грађане помирио са смрћу…

„…Народ је овђе умират свико, у својој крви да нађе лијека“, записао је још у прошлом веку чувени српски песник Алекса Шантић.Ако већ морамо да умремо, јер су моћни тако одлучили, умримо као достојанствени људи, а не као стока за клање!