17. МАРТ… ДАН КАДА СУ ГОРЕЛИ ВЕКОВИ…!

Драга браћо и сестре, сви га се још увек добро сећамо…

Тај дан се не може тек тако избрисати из наших сећања. Пошло је 8 година од тада, а ми још осећамо мирис гарежи, још нам je у ушима плач избеглица, још су нам пред очима слике наших светиња које горе. И не постоји једна објективна истина о том дану, тим данима… јер је свако од нас другачије, на својој кожи осетио тај дан. Свако је бол доживео својим срцем. Не, никако не постоји једна истина о том дану… Свако има своју субјективну истину. Ја ћу вам рећи своју…

16. март је био топао дан. Шетао сам са цимером по Северној К. Митровици. Он је из централне Србије, а ја сам Косовац, али не Митровчанин. У Митровицу сам дошао на студије. Као што рекох, дан је био леп, сијало је сунце, ми смо шетали само у дуксевима, покушавајући да у време поста смиримо разуздане хормоне и не гледамо слатке Косовке које су такође шетале без јакни по том сунцу. Свака нам се шетња завршавала на мосту, то јест на кеју, јер није било пара да се баш увек иде на кафу. Овако, сели бисмо на кеј, падали у несвест од арома Ибра које су се шириле, причали са познаницима који су у великом броју такође тих дана седели на кеју.
Са друге стране узаног Ибра стајали су, шетали се и смејали млади Шиптари. Сваког дана у све већем броју. Увек их је било дупло више од нас али нас углавном нису примећивали. Понекад би, када би видели наше другарице саме, добацивали нешто иако на њих нико није обраћао пажњу. Девојке би само пришле ближе нама и почеле причу, а они би се макли… и тако данима.
Тог 16. марта се лепо сећам… јели смо „мињонке“ неке локалне наполитанке и смејали се слушајући неку музику на дискмену. Био је нормалан дан. Гледајући их онако, како се мајмунишу с друге стране, рекао сам цимеру да идемо у собу, јер ми је мучно да их гледам „нова европска нација баш!“.
Те вечери је била журка медицинског факултета. Пили смо по једно пиво, прошетали по граду, па се вратили на журку. Ујутру нисмо могли да устанемо за предавања. Када смо се пробудили било је пола десет и ја сам био љут што смо пропустили битно предавање. Сишли смо до мензе, доручак је прошао одавно, али нам се теткица смиловала и дала нам неки џем и чај…одлично. Следеће предавање било је на распореду тек у три, па смо кренули у шетњу. Био је диван сунчан дан. На кеју је било пуно. Деца из средње техничке школе губила су неки час због болести професора, па је цело одељење било на кеју… Шиптара је било мало за њихове појмове, али их је било опет више од нас.

Ни данас не знам како је све почело, да ли је прво била касетна бомба или су прво јурнули преко моста… није ни битно, али углавном за неколико секунди њих неколико стотина пошло је на нас, а од оне бомбе, па за њом још неколико, попадала су она деца и крв је повредила много њих, кукали су и склањали се. Девојчице су вриштале ужаснуте. Зграбих две, натерах их да се пентрају уз степенице и да уђу у неку зграду. Раздвојио сам се од цимера. Кад сам се вратио, каменице су летеле свуда, шиптари су понели џакове с камењем и гађали су нас, а ми нисмо остајали дужни. Видео сам огромног дечка поред мене, препознао сам га, био је један од мосташа. Био је обучен нормално али је на ногама имао шарене кућне папуче. Схватио сма да је излетео на брзину, не обувши се.

Сирена је злокобно огласила напад. Нисам се много уплашио јер ми није био први напад на мост, па ипак, оволико их никада није било. Неколико полицајаца који су били остављени на мосту између масе Шиптара и Срба паметно су се склонили на време остављајући нас да се бијемо.

Када сам чуо да пада жена са оближње зграде, погођена снајпером, уплашио сам се веома, склонио иза неког аута и смиравао себе „добро, дошао је и тај дан. Бог и тебе никаквог да удостоји да умреш за Косово“.

Поред мене стајао је један од оних полицајаца и не знам шта ме је спопало да му кажем – „Дај ми твој пиштољ!“
Изненађен мојим речима, преплашен, погледао ме је, а ја сам очима пратио плави дукс мог цимера и гледао како се мали Чачанин рва са шипцима.
„Не могу, казниће ме…“ – рече ми полицајац!
„Кажи да сам ти га отео, или ти је испао у овом лудилу“ – али полицајац је побегао и мени су преостале каменице…

Гађао сам се ко луд, чекајући метак, гледао сам хитну како носи повређене и размишљао о плавој дуксерици мог цимера. Јој ако га види мајка на неким вестима, више никад нећу моћи тој дивној жени да изађем на очи. Волео сам тог друга као брата, а тог дана је порастао у мојим очима још више.
Није лако бити Косовац. Цео живот „ратујући“ не сећам се какао је то кад је мирно… вечито су неке феште овде… али мора да је три пут теже бити на том мосту, а бити нов у томе.
Исто лудо како је и почела, туча се завршила. Нагутао сам се сузавца, сео сам на асфалт, скинуо дукс и брисао се њиме. Ух, хвала ти Боже жив сам … и одбрањен је град, још једном! Слава ти Боже!

Док су кфоровци стављали неке пречке на мосту, окренувши пушке ка северу, ко да смо ми напали њих а не они нас, нашао сам цимера код кола хитне помоћи, сестра му је испирала руку из које је цурео мали млаз крви.
„Огреботина“ рече он, храбрећи више себе него мене. „Наравно! Имаћеш их још много“ -насмејах се ја само уснама… очи су ми још биле разгорочене ко лудаку. Адреналин ме је разбијао.

„Идемо“ – рекох му. Захвалимо се сестри која је већ гледала неког другог, а ми пођосмо ка центру. Код кафеа Шар уђосмо да гледамо вести… РТС је већ покривао догађај, а нама власник Шара донесе по боровницу и рече „кућа части“ гледајући више у завијену руку мог цимера него у ТВ.
На локалној радиостаници тражили су крв свих група, па смо без икаквог договора отишли до трансфузије и дали своју. Тамо смо чули за три убијена… Бог душу да им опрости!

Посетили смо доцимере који су били повређени. Миша се смејао ко луд иако је цео био од гелера пробушен свуд по телу. Покрио се ћебетом до главе, која му једина није била изрешетана, јер му је било глупо колико смо буљили.

„Донели смо ти…“ – почех неспретно
„Знам,чоколаду!“ – насмеја се Миша и отвори ладицу поред кревета, која је била пуна истих чоколада – „Дају вам их кад дате крв!“
„Да“ – насмејах се ја,  ухваћен – „ми постимо, па нам чоколада није од користи… бар до Васкрса“.
„Постим и ја“ – рече Миша – „али даћу их клинцима кад дођу из Осојана да ме посете… јао мајка мора да је полудела кад је чула…“

Од њега чусмо и да нам је један доцимер из петице, са првог спрата дома кец повређен. Снајпер га звизнуо у главу и боје се да неће преживети или да ће највероватније остати без ока. Као и сву децу, Бог је тог дана сачувао и њега… опоравио се скоро потупуно, а лекари су спасли и око. Бог је највећи, хвала му!
Из болнице опет смо отишли на мост, али иза трафика и продавница, јер се са 3 солитера још чуо снајпер који је пуцао по народу на улици. Далеко је било од безбедног.

На улици, поред кафеа Долче Вита, комуналци су прали крв с улице. Забуљио сам се онај млаз и ону крв јунака која иде у канализацију. Безумно ми је дошло да је пољубим.
Дошли смо у дом. Студенти су панично одлазили кући чиме год су могли… а Косовци из енкалава нису имали где. Њима је и код куће било подједнако лудо, како смо касније чули на вестима. Шиптри су палили цркве старе по 10 векова, преоравали гробља, нападали енклаве, а кфор је све из спаљених кућа доводио у КМ. Пошто су домови сада били празни, ти јадни људи из Обилића, Свињара…смештани су привремено ту.
У мези се ником није јело… окружени уплаканим избеглицама за час изгубите апетит. Нешто вам се свеже у срцу и … ма знате већ… мука.

Родитељи су ме звали сваки час, бринули за мене у Митровици, а ја сам видео својим очима како се добро град организовао, за час постао тврђава и није га било шансе померити. Жене су шетале с малом децом у рукама и ја сам размишљао како ја жалим свој живот, кад га ови малишани још нису ни окусили, а овде су ко и ја.
Ја сам се више бринуо за моје доле. Окружени шипарима са свих страна нисам знао хоће ли преживети дугу ноћ у којој хорде шиптара лудују.
Ноћ, та огромна не проспавана ноћ… и јутро коначно.

А тог дана зпаљена је црква Св.Саве у јужном делу… Немоћни, гледали смо је како гори, нестаје у диму, а ми на северу стојимо беспомоћни, не могавши да прођемо на југ и сачувамо је. Цркву су 5 година у шиптарском окружењу чували Грци, а када су је месец дана преузели Марокански муџоси, запаљена је.

Тог дана свима у граду као да је неко умро… члан породице…. Толико је била важна та црква. Али Митровчани нису народ који плаче и седи скрштених руку. Не! Таман посла. Док су сукоби још били у току, док је горело Подкаљаје, манастири, цркве, куће… када су сви мислили да ћемо отићи одавде… Митровчани су на Северу, на брду, да свима боде очи довели раднике и на темељима изкопаним раније, кренули да зидају нову црвку Св. Димитрија!

Шиптари, међународна заједница, Срби из Ц. Србије били су згранути! Говорили су да смо луди, да није време да се зида црква, и то тако на брду, поред снајперске пуцњаве… али нама је Св. Димитрије од тог дана дао снагу и знали смо – нема назад одавде!
После 8 година, у још луђим историјским околностима нек нам овај дан, сећање на 17. март не буде извор туге, него извор снаге и вере да је уз Бога све могуће!

ОДАВДЕ, БРАЋО И СЕСТРЕ НЕМА НАЗАД!!!

Извор: Глас Косова и Метохије