Размишљања једног просечног
Косовског Србина у егзилу…

Живео сам у лепом косметском градићу до 1999. године. Моји родитељи, сестре и брат живели су у богатом селу у околини. Жена и ја смо радили у два велика државна предузећа. Стан смо откупили од фирме, имамо само две девојчице, па се живело лепо. Ипак кад зафали, обилато су нас помагали наши „рођаци са села“. Могли смо да приуштимо скроман, али живот достојан човека.

А онда је дошла 1999. Моју жену сам послао код сестре удате у централној Србији, са нашим ћеркицама. Смутна су и луда била времена. Нисам хтео да гледам како их неко силује или коље предамном. Ја сам остао да чувам стан и дедовину.
Када је у јулу ушлаУЧК у наш град, почела је убијати све што им је српско било на путу, нисам више излазио на улицу. Јео сам замрзнуту храну што је остала од зимус, научио сам да месим и себи сам спремао нискокалоричне оброке који су довели до тога да смршам целих 30 килограма!

Једнога дана упали су ми у стан, испретурали све, а ја сам успео некао да се домогнем улице, да дотрчим до пункта КФОРа, и сам Бог зна како, да их без знања енглеског, убедим да дођу до мог стана. Хулигани и лопови испретурали су све, али нису нашли место где сам крио преостали новац и драгоцености.

Кфор ме је гледао као лудака и није ми поверовао у причу, касније када је шиптарка дошла да преводи. Тражили су ми оружије. Слагао сам да немам. Отишли су.
Дане сам проводио као заточеник својих црних помисли, како никада нећу видети своју жену и ћеркице.

Једном, гледао сам тако кроз прозор, када су из оближње локалне фирме, извукли Србина који је радио на шалтеру и убили га на моје очи! Није било сврхе да силазим и браним га… локва крви цедила се из његове главе, а ја сам га баш јуче гледао у тој истој кошуљи како чисти тај шалтер…

Следећег дана убили су ми комшију са првог спрата. Док сам се ја са комшијама сјурио, његово беживотно тело лежало је некако чудно искривљено, док су се, без икаквог звука, две старије комшинице чупале за косу и оплакивале немо нестали живот… кажу, бранио њих две, па га упуцали и побегли.

Следећег дана је комшији зафалило брашно. Рекао сам му да ћемо да поделимо моје, али он није хтео ни да чује. У свом селу имао је неколико хиљаде кила свог сопственог брашна, које је са породицом млео и хтео је по њега. На вестима сам чуо да су убили и њега и његовог оца док су се враћали с џаковима брашна за четворо мале деце.
Сутрадан су киднаповали Зорана. Ни трага ни гласа.

А онда су дошли по мене… тукли су ме, давили, тражили ми новац, секли ме… а онда је долетео КФОР и они су побегли с речима „доћићемо ми поново“. Кфор је наравно рекао да сам се сам секао не би ли скренуо пажњу. Иста она је преводила. Заборавила шлем код мене… јака војска. Док сам чекао да дођу и докрајче ме, размишљао сам коме могу веровати у та луда времена. Имао сам радника на послу, коме сам био шеф, старији човек, шиптар, коме сам давно учинио услугу, а он ми је дуговао исту.

Позвах га телефоном, рекох две речи на шиптарском, али он ми је познао глас и за пола сата створио се код мене. Рекао сам му како стоје ствари и како може да ме убије одмах, или да ми помогне. Помогао ми је. Изневши из нашег стана неке чаршафе, неке ствари и ћебад, тобож на прање, умотао ме је у њих и био сам препуштен његовој милости. Онако замотан, питао сам се, на задњем седишту његовог аутомобила, да ли ће ме продати за неку бенефицију, или ће одржати реч. После неколико сати вожње, стигли смо у први српски град ван Космета… Спасао ме је.

А онда доживљаји… Позвао сам своју жену и ћерке, оне су већ месец дана мислиле да сам мртав. Нису ми познале глас на телефону аутобуске станице одакле сам их звао. Рекле су да је нека болесна шала, да не треба неко тако да се шали. А онда су ме питале неке ствари које само ја знам… препознале су ме. Послале су ми новац да дођем до њих, а на вратима је уместо мене стајао неки човек 30 килограма мршавији, са брадом, седом косом и упалих образа. Грлиле су ме и љубиле, а ја сам данима причао, као малоумник, своје доживљаје и муке. Плакале су данима са мном. Прича је била да нађемо неку кућу у енклави и вратимо се, али моје име је било на некаквом списку ратних злочинаца и ја бих на Космету био ухапшен. Решили смо да почнемо нови живот у Централној Србији.

Моја фирма има филијалу у оближњем граду, али нису хтели ни да чују иако сам дугогодишњи хваљен радник и руководилац. Моја жена није такође могла да се запосли, а децу ми нису примили у школу. На крају млађу и јесу, правећи јој сто мука око предмета које они „немају“, а она има оцене из њих. Старију нису хтели ни да чују. Џаба сам ишао, кумио, молио…не! Нема места, нек иде у Београд… или где већ.

Жена и ја смо продавали на пијаци, ја сам шверцовао цигаре, жена је продавала пасуљ и пиринач из хуманитарне помоћи. Деца су била скромна и никад нису кукала ни за шта. Кирија огромна, јер нисам хтео да будемо у кампу за избеглице, где није било воде и дали су нам мамлу собу 3 са три да се смести цео наш живот.

Убијала ме тамо она монотонија и она мука, сваком иста, а неком и већа. Газдарица би долазила ноћу, дању, да тражи новац који нисам имао, за струју су стизали рачуни, за воду такође. Колико год сам радио, није било довољно. Добио сам и тешку болест. Доктор је рекао да је од стреса што сам био тучен и малтретиран. Није ни битно, постао сам хронични болесник. Нисам могао да издржавам своју породицу. Жена је почела да чисти по кућама, за новац, да чува старе баке и шета псе, а ја сам радио упркос болести, јер ми понос није дао да одустанем.

Ћерке су нам сређивале кућу, спремале ручак и училе. Уписао сам једва своју ћерку у школу, претећи да сам луд и са Косова и да ћу их све побити. Упалило је. Кад сам био љубазан није било добро. Ратних психопата се сви плаше. Старија је пошла у средњу а млађа је завршавала основну.
Платио сам био стан за заостале месеце, али струју нисам имао одакле, па су је на крају исекли. 3 месеца моја породица и ја живели смо без струје, а онда сам се попео на бандеру и прикључио нас на оближњу пицерију. Крао сам струју…

Једнога дана, моја жена није више устала из кревета. Срчани удар убио ју је у сну. Њене руке су биле упропашћене од тешког рада, а срце стресове није могло да издржи. Био сам уништен… Све смо недаће подносили, али били смо скупа. Сада без ње били смо 3 лудака која се сударају по кући, глувој и тихој.

Газдарица нас је после сахране избацила из стана. Каже „растужују је рођаци наши који изјављују саучешће, и плакати“… па ајд на улицу. Јурио сам сатима док нисам нашао неку страћару, где сам се уселио с ћеркама.

Газда је био сенилни деда од 89 година. Доалзио би по 5 пута на дан јер му је било досадно, драо се мојим ћеркама а ја нисам више могао то да издржим. Преселили смо се поново. Стан је био добар, али мало скупљи, едва смо га плаћали, док се моја болест није вратила и нисам више могао да радим…

Дуговао сам 3 кирије и неки месец за парно грејање, када је газдарица упала, у сред фебруара, променила браве и избацила нас на улицу. Данима смо је кумили и молили, спавали смо код неких пријатеља, а она је продала наше ствари да подмири дугове и претила нам пребијањем од стране плаћеника ако се појавимо.

На вратима амбасаде једне западне земље која нас је бомбардовала, плакао сам, док су ме ћерке чекале вани… тражио сам азил, кад ме већ овде нико неће…
Проклињао сам дан кад сам напусто свој дом и молио Бога да сам, онога дана, оставио и породицу и себе да нас закољу шиптари него што нас је овако наша земља довела у стање да живимо као пси…

Моја прича, драга браћо и сестре, сутра може да буде и ваша… Борите се за своју земљу док још имате за шта… Ја сам ….ја сам још од те 1999. мртав човек… ово је само моја сенка, која прати у бољи живот моје ћерке, због којих једино нисам дигао одавно руку на себе…

С нами Бог

_______________________
Извор: Глас Косова и Метохије