12.03.2012. извор: Глас Русије

Политички сијамски близанци

Већина српских политичких странака идеолошки су сијамски близанци. Десна глава политике министра Расима Љајића својевремено је писала читуљу – „последњи селам нашем драгом председнику Алији Изетбеговићу“. Лева данас европски шармантно осваја социјалдемократску Србију.

Десна политичка глава Вука Драшковића сече муслиманске руке по Рашко-полимској области, а лева евроатлантски галантно признаје државност Косова и Метохије. Десна политичка глава Томислава Николића презире Европску Унију, а лева је прижељкује. Ивицу Дачића да не помињем.

Ових дана, контроверзу свог идеолошки дуалитета крунисао је и Млађан Динкић. Посетом Москви, он се уочи избора позиционира као потенцијални партнер Руске Федерације. Какав заокрет, у односу на време када су проевропске снаге у Србији с омаловажавањем посматрале партнерство Србије и било чега источно од Братиславе.

Али, однос Србије и Руске Федерације није само питање емоција, него политичког разума. Нико не треба да ликује зато што се 2012. године догодила 2000, 2003. или 2008. године незамислива ствар. Напротив, свако уразумљавање политике може да буде само допринос.

Али, мене занима одакле морално спорни, интерно потирући политички дуалитети црпе уверење да, након катастрофалних стартешких процена из прошлости, имају право на ново вођство? Одговор је на жалост једноставан.

Када би српско друштво у политичка очекивања убацило макар мало моралних инпута, политичка сцена промењена би била до непрепознавања. Исламистичке вође више не би претендовале да, уз дозу однеговане медијске амнезије, постану вође социјалдемократског грађанског покрета. Вође шовиниста не би постајале тако лако вође новоскројених Европејаца.

Нико моралним дуалитетима не спори право на промену става, на корекцију заблуде. Управо, на освешћење. Али, разум правог европског грађанина требало би да им оспори право на олако лидерство, октроисано глупошћу и плитким политичким памћењем.

Пуно је недоследности и стратешких промашаја Млађана Динкића. Али, он је поново изникао политички лидер, са знатно коригованим геополитичким хоризонтом. Када посматрам његову ретро-верзију, највише ми се допада извештај из америчке амбасаде, објављен на сајту „Викиликса“, у којем Динкић означава и „руске интересе“ као одговорне за кампању која се против њега водила у медијима, поред нереформисаних делова БИА, тајкуна и осталих.

Да не помињем његово отворено писмо из децембра 2008. године, када је лио крокодилске сузе, сумњајући у „Јужни ток“, Гаспром и руске енергетске намере на Балкану генерално.

Ни десет посета Москви, Млађана Динкића не би учинило мање одговорним за проевропско политичко и економско безнађе државе, чијем је ширењу значајно допринео. Не верујем напросто да узрок може да санира последицу, ни за хиљаду Динкићевих евра, све и да их добијем.

Србији треба нова политичка елита. Треба јој генерација нових вођа, који ће убацити спасоносну дозу морала и учинковите доследности у њену политику, а сваку крупну политичку грешку плаћати достојанственим одустајањем од даљег лидерства. Докле ће морално спорни дуалитети конзервирати буђ српске политичке сцене?