По косу, птици веснику пролећа, име је добило Косово Поље, град најближи Газиместану. И чини се, никад мира. До 2004. године око 30 одсто становништва чинили су Срби, а данас нисмо успели да нађемо ниједног. Трагајући за њима по Косову Пољу, наишли смо на празне куће које су повратници што због безбедности, а што због економске ситуације продавали и одлазили.

10. 03. 2012. Ј. Л. Петковић – Вести

Србе смо нашли тек у оближњем селу Батусе, које је давне 1316. године српски краљ Стефан Милутин даровао манастиру Грачаници. Место је познато по томе што су још 1455. Турци у свом попису избројали више од 80 кућа, што су још 1986. српски и црногорски житељи упутили петицију скупштинама Србије и Југославије жалећи се на насиље комшија Албанаца, по томе што су током погрома 2004. године готово сви Срби отишли, и што се тек одскора половина вратила, што је село из Косова Поља пресељено 2010. године у косовску општину Грачаница, и што су недавно шест дана били одсечени од света због високог снега. У Батусу данас живи око 350 Срба и 120 Албанаца.

– Људи су на једној нози. Час горе, час доле. Један дан добре приче, сутрадан лоше. Пазимо се и сналазимо да платимо струју. Морамо. Немамо куд. Где да идемо? Нигде нема посла – дочекао нас је у скромном кућерку Славиша Арсић, 47-годишњи машинбравар. Посред собе пурњао је шпорет на дрва, крај којег се налазе два стара кауча, где шесточлана породица проводи дан. Супруга Малинка, 32-годишња домаћица, на огуљени и испуцали сточић деци Јовани, Јовану, Марији и Марку поставља домаће лепиње. Арсићи су се 1999. године одселили за Краљево, али као и многима, није им ишло. У дворишту крај старе, саграђена им је нова кућа, али без изолације, па у њој нису могли да издрже зиму.

– У Краљеву нам никако није било, једва сам чекала да се вратим. Овде волим да живим. Овде су моји, а и деци је боље. Живимо од дечјег додатка и социјалне помоћи. Овде смо задовољни. Мучи нас криза, а ми школујемо четворо деце. Најмлађем су недавно оперисали очи и то нас је скупо коштало. И за јело је слабо. Ево, да ти отворим фрижидер да погледаш да видиш шта има – причала је Малинка сузних очију. – Деци немаш ни за обућу. Ако те неко зовне, ти одеш радиш као пас. Ако нема пара да се да, онда ти дају брашно и радиш, шта ћеш…

Славиша каже да најчешће храну узимају на вересију у Грачаници, па када прими социјалу, он врати.

– За овакву зиму нас је само огрев коштао око 400 евра. Ал, опет није ред да кукам, накупимо од српске и албанске социјале све укупно око 200 евра, а неко има и мања примања.

Свима празна каса

Брзином муње до Батуса је дошао глас о хапшењу српских полицајаца у Гњиланском крају.
– Људи су узнемирени. Ето, једна је жена отишла из села чим је то чула. Каже, неће да се враћа више. Све на нас утиче. Довољно је да у нашем селу неко дете ударе или неко настрада… Безбедно је још, али не знамо како ће бити. Доста је велика криза и свако гледа своја посла. Не можемо ми да критикујемо ни српску ни албанску власт, јер је свуда празна каса. Морамо да ћутимо и да се сналазимо у животу.
Његов комшија Синиша Симоновић, 40-годишњи пољопривредник, од 1999. године живео је са породицом у Аранђеловцу, али ни тамо није било посла за придошлице. Након неколико година и он се вратио у родно село.

– У Аранђеловцу смо плаћали стан, нисмо имали никаква примања осим помоћи од Црвеног крста. Радили смо приватно, али се није могло, па смо се одлучили да се обратимо општини Косово Поље за повратак. Мало више смо чекали да добијемо кућу, али ево сада се сналазимо. Од сиће коју зарадим, хтео не хтео, изнајмљујем земљу, евро по ару – прича Синиша.

Са годину дана млађом супругом Љиљаном и четворо деце, Милицом, Маријом, Бојаном и Бојаном, преко леђа је свашта пребацио, али се устручава да се пожали. А један је од ретких који не добија никакву социјалну помоћ, ни од власти у Београду ни у Приштини.

– Немам примања, немам социјалну помоћ ни од једних, ни од других. Дођу и обиђу сви, виде да имам краву, трактор, па кажу не може теби социјала, имаш довољно, ти си се определио за пољопривреду. А све што произведем дајем кравама, краве произведу млеко, па га ја продам или заменим за нешто. Истина, те краве хране нас шесторо, али све је то преживљавање. Волео бих да могу да садим пшеницу, кукуруз, а не да чекам да се крава наједе, па да да млеко – смешка се Синиша, терајући шалом своју муку.

Каже да му је за живот потребно и све и ништа!

– Имам за најнормалнији живот, брашна, зејтина које набављам компензацијом, али опет много тога недостаје. Планирамо да останемо, али ако буде посла. Овако може да се гура до неке границе, док је здравља, али ако се не запослимо негде како ћемо да издржавамо породицу? Деца нам расту, како ћемо да их запослимо? Ћерка ми за годину дана завршава школу, планира да упише факултет, и шта онда?

Симоновић каже да је раније у селу било проблема са Албанцима, али да је сада мирно. Ипак, стиче се утисак да разговора о комшијама друге нације заправо и нема, те да и ово село живи подељено.

– Комуникација са Албанцима се своди на „добар дан“. Ови старији се увек културно јаве и ми њима, али то је почетак и крај разговора. Деца умеју да буду неваљала, па да нам добацују – прича Љиљана Симоновић, која признаје да јој нимало није било лако да потуцајући се од куће до куће одгаја четворо малишана.

Затрпани у снегу

– Очајно је било док је био снег. На пут нико шест дана није изашао јер је било страшно. Снег је био висок око метар и по. Нестајало је и струје, а када ње нема, нестане и вода – каже Синиша Симоновић. Мештани причају да им општина Грачаница није изашла у сусрет, па су критиковали градоначелника Грачанице који се кажу – наљутио.

Папрена цена струје

Србима у овом селу највећи страх је утерала Косовска енергетска корпорација. Још 2005. радници КЕК-а су у пратњи међународне и косовске полиције заузели трафостаницу у центру села.

– Немамо градску воду из бунара, па је вучемо хидрофором до чесми. Немамо примања или су врло скромна, али струја КЕК-у мора одмах да се плати. Не питају да ли имаш или немаш, ако си потрошио, плати. Плаћамо до 40-50 евра. Веома је скупа струја – жале се мештани.