Сада кад смо постали кандидати, после година и година тумарања у беспућима наше судбине, да се напокон лепо изљубимо и честитамо једни другима

03.03.2012. извор: Новости, пише Мирјана Бобић Мојсиловић

САДА кад смо постали кандидати, после година и година тумарања у беспућима наше судбине, да се напокон лепо изљубимо и честитамо једни другима: ипак смо, упркос свему, успели да испунимо услове, да напокон почнемо да испуњавамо услове да почнемо да се придружујемо, те да једног дана, кад све ултиматуме испунимо, постанемо чланови социјалистичке федеративне републике Уједињена Европа. Сада је време да се радујемо – јер је огромно бреме спало са нас – како је неко лепо рекао ових дана, статус кандидата значи веома много за имиџ Србије. А имиџ је данас скоро све.

Сад кад смо постали кандидати нема више „циле-миле“ и „хоћу-нећу“. Сада смо заиста на путу са кога нема скретања. Повратка нема. Сад је на реду да се напокон уредимо и ускладимо, јер Федеративна народна република Уједињена Европа не трпи аљкавост. Другим речима, ушли смо у коло, али кораке те игре тек учимо. Два десно један лево, окрет, скок. Слободно играње, импровизације и слично, неће бити толерисани, а уједињена европска држава накнадно ће нам јавити за остале кораке у сплету игара које нас чекају.

Неће нам, у ствари, бити тешко да се тамо снађемо. Србија је била скоро седамдесет година у сличној таквој заједници која се звала Југославија, и дуго је имала имиџ да је била једина република која је волела ту државу. Сада је Србија добила нови имиџ – имиџ кандидата. За тај имиџ морали смо да превалимо преко властитих живота распад старе државе, крвави рат, инфлацију, револуцију, политичке трагедије, транзицију, беду, губитак Косова – све у свему двадесетогодишњи лош имиџ преко ноћи се претворио у добар имиџ – шансе да поново постанемо део једне државне заједнице која има једну војску, једну владу, једну монету, једну идеологију, да и ми станемо под ту једну заставу, сада су нам далеко веће, уколико као кандидати прођемо све тестове који су пред нама.

Многи верују да ћемо ми све проћи – само што нам нико није баш јасно саопштио шта је то што нас чека. Ипак, у густој шуми услова, и лаицима је јасно да ћемо у новој федерацији Уједињена Европа, нема сумње, ми бити у једној подфедерацији која се зове Балкан. Ми, као кандидати, са овим новим имиџом који имамо, немамо, у ствари, због чега да се бринемо. Ми знамо како се живи у федерацији. Ми знамо да се понашамо. Братство и јединство на Балкану је добро позната ствар. Како ће државе које су тек стекле независност да се уклопе у пројекат новог европског уједињења Балкана, под чврстом руком Немачке, питање је на које је одговор за сада непознат, али из неког разлога, историја се врти у круг. Џаба смо кречили. Можда у том грму лежи зец ове басне. Добили смо шансу да уђемо у нови симболички Совјетски Савез.

Ми никада нећемо признати Косово, док смо кандидати. А кад постанемо чланови више ништа неће бити тако важно. На пример границе. Правда или неправда. Историја. Култура. Све ће то прекрити снегови и шаш.

Зато, док се љубимо, грлимо и честитамо једни другима на овом огромном успеху за који смо, хтели – не хтели, заслужни скоро сви, треба да размишљамо о имиџу, јер је данас имиџ све. Пред нама су дуге године искушеничког стажа, и сада је најважније да докажемо – пре свега једни другима, а онда и целом свету – да са правог пута нећемо скренути, као и да смо заслужили све што нам се догађа. Прелепо је знати да у тунелу, усред мрака, сија звезда петокрака.