03. 03. 2012. ФБ Стефан Симић

Замишљам двоје младих људи, момка и девојку, који се воле, држе за руке и верују у нови хумани свет. Они су добро свесни друштва у коме живе. Свесни су малограђанштине која их окружује, приватног власништва које из дана у дан ствара нове поделе и дели недељиво. Свесни су лажи и уцена које допиру са свих страна. Али и поред тога они су оптимисти и они се боре. Њихова вера је јача од вере религијских фанатика. Јача је јер се заснива на истинској борби за рај на земљи, а не за имагинарне рајеве на небу. Њих боли туђа бол, они нису имуни на туђу несрећу – они не могу да окрену главу на другу страну и да гледају своја посла. Не. Јер овај свет је њихов посао. Они немају други свет, добро су свесни да могу да га учине хуманијим и лепшим и труде се на све могуће начине то и да ураде…

Тражим то двоје младих у људима око себе. Упорно их тражим и све теже их проналазим. Видим само очајнике препуштене прљавштини који уместо да се уздигну тону све више и више. Видим промашаје који се ређају један за другим кивне на судбину, људску злобу… Видим људе овакве и онакве, срећем их сваког дана али све ређе видим човека.

Навикао сам на грубост, увреде, празне приче, навикао сам мада нисам пристао и нећу. Више ме изненади нечија благост и саосећање, просто ме дирне и расплаче, него безосећајност и примитивизам. На зло се човек навикне, као на физички дефект, док се доброти увек радује изнова…

Гладан сам, као и сви, љубави и пажње. Гладан сам а понекад и очајан бескрајном празнином која је све већа и већа. Али и поред свега трудићу се да целим својим бићем сачувам то двоје младих људи у себи јер без њих, јер без те вере и наде у боље сутра ништа друго није вредно…

Ако одустанем како могу да очекујем од других да се боре?!