01 МАРТ 2012 16:31 РАНКО РАЈКОВИЋ ИН4С

Наш однос према етици и према животним збивањима, крајње је лицемјеран. Приступамо им строго одвојено као да се ради о двије опасне компоненте чији би евентуални спој довео до неконтролисаних реакција које могу угрозити нашу стабилност и наш душевни мир. Промишљање морала нам је на једној страни, свједочења о неправдама које нам се дешавају на другој. Не повезујемо их. Равнодушни смо и према прогонитељима и према њиховим жртвама.

Приче о добрим и злим дјелима, племенитостима, подлостима, херојству, кукавичлуку биле су нам поучне док је једини наш медиј био круг око кућног огњишта. У добу информатике и окуражених свједока када лако можемо сазнати ко је што радио и какве грехове чинио, ми не желимо ни прстом мрднути иако нам је то прва обавеза у правилном васпитању и одгоју наше младежи. Откривање истине не користи нашем друштву. Нема осуде прогонитеља, а нема ни кајања и стида од стране оних који прогоне врше. Напротив. Код нас су се толико дуго и с толико успјеха упражњавала и популарисала нечасна средства којима се стизало до циља, да су њихови носиоци постали узори (морбидни) младим људима жељним мјеста под сунцем.

Умјесто да буду компромитовани и од стране јавности осуђени или макар игнорисани нама се прогонитељи шепуре и намећу као нешто модерно и престижно. Захваљујући њима наше друштво губи орјентир што се смије а што не смије чинити.

Или можда само удовољавамо државном бићу Црне Горе које још увијек није спремно да се одрекне услуга које му деценијама већ пружају прогонитељи слободног мишљења?

Како другачије објаснити истрајно одавање признања прогонитељима слободне мисли у Црној Гори.

Као нормалну појаву у друштвима изграђеним на страху и репресији ?

Као сналажљивост људи који се у таквом друштву боре за своју кору хлеба ?

Као потенцијале о којима држава води рачуна ?

У Црној Гори прогонитељи су и природна појава и борба за кору хлеба и потенцијал којег се држава не одриче. Само садејством тих фактора може се протумачити њихово жилаво опстајање.

Ко су прогонитељи* слободне мисли у Црној Гори?

Друштвено-политички радници, дежурни душебрижници и доказане слуге власти, обмањивачи јавног мњења, иследници и фалсификатори народне воље, проповједници, демагози, идеолози култова државе, вјере, расе …

Умјесто даљег набрајања, ево како би се у најкраћем могао описати развојни пут једног од познатих прогонитеља слободне мисли у Црној Гори.

Амбициозни радник у великој фабрици. Школује се уз рад-вечерња варијанта. Одлази на политичку школу у Кумровец. Враћа се у базу оспособљен за партијско дјеловање. У својству партијског секретара с комунистичким манифестом у ташни полетно обилази предузећа, установе, градску управу захтијевајући смјене непартијских кадрова. Затвара гимназију због политичке неподобности професора и из личне освете, јер није успио завршити гимназију већ нижеразредни ШУП**. Оно што никоме није пало на памет у претходних деведесет пет година постојања ове угледне образовне установе, чак ни њемачким и италијанским окупаторима, пада на ум њему. Доноси одлуку да ђаци због својих професора који нијесу чланови партије, не смију ићи на часове све док се не набаве нови професори. Прогонитељ то образлаже следећим ријечима – „Нијесу важне чињенице важан је став Партије“. Поносно и брзо напредује. Постаје и сам професор. Предаје марксизам на факултету. У својим научним радовима оправдава комунистичке чистке и логоре. Бори се против религије као опијума за народ. Успиње се у политчке врхове. Повјерава му се вођење Идеолошке комисије Централног Комитета Савеза Комуниста ондашње Југославије. Послије пада Берлинског зида комунизам више није популаран. Укида се и марксизам и идеолошки рад. Борећи се за своју кору хлеба прогонитељ се с политике шалтује на културу. Предаје естетику. Открива материјалне предности онога против чега се до тада бескомпромисно борио. Егзистенцију му обезбеђује нова прича али не више о самоуправљању и морално-политичкој неподобности већ, замислите, о демократији и грађанском образовању. Пише књиге на те теме. Враћа се у политику. Стари партијски апаратџик поново се окреће опијуму за широке народне масе тумачећи га на нови начин. Није више присталица затварања и рушења цркава, већ њихове пререгистрације. Професор марксиста-атеиста сада тражи „своју цркву“, цркву у којој ће његов рад и његово дјело бити благосиљани. Док чека да му партијска већина у Скупштини институционално верификује прогонитељски потенцијал, покушава се представити и као историчар. Жарка му је жеља да се прикључи макар и симболично некој другој, некомунистичкој прошлости, коју ће сам смишљати и промовисати…

Све у свему наш прогонитељ остаје друштвено ушушкан и уважен јер његов прави животопис у догледно вријеме неће постати званични дио његове биографије, све због нашег неприхватљивог односа према етици и животу. Зато ако икада начујете да медијски познато лице наведеног или сличног педигреа у новом политичком заносу спомиње лустрацију, упозорите га да би управо он морао бити први у реду за лустрацију.

Нажалост, знате као и ја, да ће се то тешко остварити. Умјесто да лустрирамо прогонитеље ми им обједињујемо потенцијале. Указујемо им пажње и почасти, дијелимо им награде за животна дјела, широм отварамо врата академије наука, предајемо им младе нараштаје да их оспособљавају за неке нове реторике и нова лидерства. У новој држави наши прогонитељи немају потребе ни за носталгијом. Све им је при руци- демагогија, једноумље, пропаганда, аплаузи, материјална подршка …, баш као у старим комунистичким временима. Једино што им може прихвалити јесу жртве. Данашње жртве се за разлику од ранијих могу на своје прогонитеље жалити суду у Стразбуру.

Упркос свему можда би се данас с неким од усамњених, пензионисаних и неангажованих прогонитеља које још увијек сријећемо на подгоричким улицама, због њихових трагања за својом кором хлеба, могао и изградити лични однос у коме може бити мјеста чак и за симпатије и лијепе ријечи. Можда. Међутим с појавом чији су они опробани репрезенти ни по коју цијену се не смијемо помирити. Ако не због чега другог оно баш због прогонитељевих жртава и неке боље Црне Горе која ће пред тим жртвама морати скинути капу и замолити их за опроштај, а прогонитељу напокон употпунити биографију ониме што је заиста радио, суочавајући га с неправдама које је током свог усиљеног каријеристичког марша другима наносио.

*Nomina sunt odioza – Имена не треба помињати

** Школа Ученика у Привреди