Начин будућих читања изнуђених српско-албанских споразума биће од кључне важности, а не оно што проевропски Београд и проамеричка Приштина сервирају грађанима. Београд ту суштински нема чему да се нада

29.02.2012, 16:17 извор: Глас Русије

У време када је настајао овај коментар, Србија је у Савету министара ЕУ сумњичена да можда неће искрено сарађивати с мисијама на Косову и Метохији и да превише сарађује с Русијом. На крају, изложена је правом билатералном дипломатском нападу због положаја влашке мањине.

Таман када се чинило да је Србија прескочила берлински, дочекао ју је румунски зид на европском путу. Као да се неко знатно моћнији поигравао Србијом посредством Букурешта, показујући јој резервни арсенал услова на њеном неравном бриселском путу!

Друга је прича зашто једина стварно мултиетничка држава на подручју бивше Југославије и на Балкану мора да се презнојава и пред влашким питањем. Али, шта је суштина српске позиције и донедавне нелагоде, због неизвесности добијања статуса кандидата?

Званичној Србији, колико год то немогуће звучало у тренутку када њен кандидатски статус постаје све извеснији, није стало до Европе. Званична Србија покушава да задржи политичку власт у Београду, а не да усвоји стандарде европског уређења. Стога се чини да је стицање стауса кандидата више маркетиншки капитал уочи мајских избора, него реалан геополитички успех.

Али, врхунско лицемерје долази ипак из Брисела. Званични Брисел целу европску агенду Србије по правилу усклађује с изборним интересима проевропске власти, у замену за меке политичке и економске уступке. Проевропски Београд није реформисао институције државе, али је пристао на све услове ЕУ када је у питању Косово и Метохија.

Београд је усвојио је драконске измене Закона о јавном информисању, чија примена је избегнута у последњи час. Контрола медија чврсто је у рукама владајуће странке. У медијима нема критичког посматрања власти.

Ниво корупције у здравственом систему и судству чини се да никада није био виши. Српска влада не функционише као орган демократске државне власти, него као партитократска конфедерација страначких и страних интереса.

О економији да не говоримо: проевропски Београд прво је тврдио да криза неће погодити Србију, затим да ће криза оснажити националну економију. На крају, ништа није било од пола милиона обећаних радних места. Шта више, ове недеље проевропска Србија задужила се за додатне две милијарде евра. Шта је у таквој политици суштински европско, што власт у Београду кандидује за било шта?

Званична Србија, серијом изнуђених споразума са косметским Албанцима и евентуалним добијањем стауса кандидата, дакле, пре учвршћује предизборну позицију, него што утире пут ка решењима све бројнијих проблема, укључујући и влашко питање.

Србију после избора очекује и значењски судар одумируће Резолуције 1244 са све креативнијим тумачењима саветодавдног мишљења МСП у фамозној фусноти споразума Борка Стефановића и Едите Тахири. И не само то. Поред Споразума о регионалном представљању Приштине, зу је и Споразум о интегрисаном управљању границама (ИБМ), који се према европском праву примењује само међу државама, иако га Београд приказује као споразум о управљању административним прелазима.

За сада, ЕУ пушта Београд да приказује како тобоже самостално тумачи ове споразуме. Али, управо ће начин будућих читања изнуђених српско-албанских споразума бити од кључне важности, јер ће колосеке ЕУ и Косова коначно укрстити.

На жалост Београда, који у сред ентропије властитог државног система питање своје јужне покрајине упорно измешта из међународног права ка западној дипломатији, то читање неће имати исто значење као данас. Београд од тог новог читања суштински неће имати шта да очекује, али због изборног циклуса и тај проблем ће гурнути под тепих, уздижући пропагандни анестетик европске кандидатуре на ниво националног императива. Без покрића, наравно.