– КЊИГА О СЛУЧАЈУ МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА –

26.02.2012. за ФБР приредила Б.Диковић

Када је Милоје Стевановић, као 34-годишњак и активиста Савеза комуниста Југославије, у Сава центру, 80-их година прошлог века, изнео истину о претећој пропасти у коју срља Југославија, која се, почев од Косова и Метохије, распадала, и када је указивао на то да ће све кренути „ђавољијем трагом“ (Његош), ако се распад хитно не заустави, доживео је да га власт имајући баце на партијски суд, и да после дужег периода саслушавања и испирања мозга, изрекне казну и етикету непријатеља, што је Стевановића у родном Драгачеву и Чачку довело у положај изопштеника – многи се нису усуђивали да му приђу, плашећи се да би то ТАМО НЕГДЕ могло бити погрешно схваћено и прихваћено, јер, понети епитет „Милојевца“, у то време, представљало је „јерес“. Тада, да је Милоју Стевановићу неко рекао: „Многе ће године проћи и ти, који си пострадао од комуниста, постаћеш православни хришћанин, и онда ћеш, због своје луде главе, бити избачен – овог пута из Цркве“, он би био запањен, не знајући када и како ће срести Христа, а поготову не знајући када и како ће неко да га избацује из Цркве, коју је, иако о најдрагоценијој ризници свог народа није знао много, доживљавао као простор у коме вера, нада и љубав јесу основа живљења и делања. Ипак, Стевановићу се тако нешто десило: прогнали су га, својевремено, из партијске организације, а затим, године 2о11, и из Цркве. Ово пoтоње страдање му се догодило пошто је срео Христа и након јавне исповести у својој књизи „Казивања“ у којој, описујући ходочашће по Светој Земљи 1977. године, каже: „Господе Благи! Поверовао у Тебе јесам. Сад више не верујем, Господе. Сад Те знам!“

Родом из Горачића, Стевановић је у тој позицији нашао зато што је, као његови сељани, који су, у 19. веку, дигли буну против обреновићевске власти која је хтела да Горачићима отме општински печат, сматрао да правда држи земљу и градове, и да, његошевски говорећи, „тирјанству стати ногом за врат /довести га к познанију права/, то је људска дужност најсветија“. Наиме, овом човеку, који је у Цркви имао углед великог добротвора, и био „на корак“ од добијања ордена Светог Саве, ништа није требало (гледано из земаљске преспективе) да се „петља“ у црквеним споровима наших дана . У књизи су објављене фотографије његових бројних црквених похвала и одличја, као доказ да је заиста био цењен међу онима који управљају Црквом. Касније су га власт имајући, незадовољни његовим слободним ставом и борбом за веру оптужили да је био комуниста, и, наводно, гонио Цркву, (још једна лаж Атанасија Јевтића) чега се нису „сећали“ док је Стевановић ћутао и давао добровољне прилоге: тад им је био узорни православац . Тиме се, по ко зна који пут, показало њихово лицемерје: ако ћутиш и дајеш прилоге, узоран си православац; ако дигнеш глас у одбрану светиње, грешник си коме нема опроштаја. Стевановић је, савести своје ради, одлучио да се укључи у борбу – прво око заштите богослужбеног поретка СПЦ по Типику и одлукама Сабора, а онда и у сведочење о случају владике рашко–призренског Артемија, уклоњеног здруженом акцијом НАТО-а и домаћих екумениста, ватиканских плаћеника и прстенлија папиних. И то му није опроштено. Епископ жички Хризостом, киван на Стевановића још од 2оо8, кад су у чачанској цркви три свештеника строго постила, бранећи богослужбени поредак (иако је Стевановић био само један од 16ОО људи који су потписали захтев да ова тројица свештеника остану на својим парохијама), једва је дочекао да се обрачуна са дотичним: повод је био чињеница да је Стевановић на своје имање у Лозници примио монахе из Црне Реке, одбегле пред безакоњем бившег епископа Атанасија Јевтића и бившег српског епископа ( сада потенцијалног монтенегрина ) Амфилохија Радовића, као и то што је ишао на заједничку молитву са владиком Артемијем, у међувремену „рашчињеним“ због непослушања Иринеју Буловићу и компанији папопоклоника у СПЦ. Гонитељи Стевановића су вероватно мислили да ће урадити оно што су наумили, и да ће све бити прећутано и заборављено.

Али, није. Појавило се сведочанство. Појавила се књига.

Књига докумената „Тајна безакоња“, коју потписују Момир Лазић, проф. др Милан Мићуновић, Славко Радовановић и Горица Тркуља јасно говори о срамном случају ТРАЈНОГ ИСКЉУЧЕЊА из СПЦ једног члана народа Божјег, чија је кривица само у томе што се усудио да стане у одбрану угрожене правде, при чему је судски поступак за искључење вођен кршењем свих канонских прописа (као и у случају владике Артемија). Парадокс ове ситуације је у следећем: владику Артемија и његове монахе нови инквизитори НИСУ ИСКЉУЧИЛИ из Цркве, а Милоја Стевановића, једног од многих-премногих, који су гоњеном епископу и његовим монасима пружили гостопримство и који се моле Богу с њима (и које нико ни не помиње), искључише, немилосрдно… Књига се, наравно, не бави само Стевановићем – његов случај је повод да се говори о разарању СПЦ које спроводи клика екумениста и новотараца. Ту су многобројна сведочења о чињеници да је још 1996. епископ Иринеј Буловић сковао план да „сломи кичму Артемију“, о чему је писала „Дуга“, као и о низу других безакоња тројица инквизитора у процесу против Стевановића – епископа Хризостома, Иринеја и Амфилохија.

Случај Стевановић, дакле, не би био могућ без случаја владике Хризостома, који је, од када је 2оо3. доведен на жичку катедру (уз помоћ свог ментора, Иринеја Буловића), изазвао хаос у епархији Светог Саве и владике Николаја, намећући богослужење супротно Предању Цркве и богослужбеним прописима, прогонећи монаштво верно учењу Цркве и Светом Предању, свештенике који се нису мирили с безакоњем, уводећи у своју пратњу телохранитеље и обичај да полиција чува његове службе ( коме? ), да би, на крају(?) уништио старо гробље манастира Жиче ради неког фараонског градитељског подухвата… Г. Хризостом је покренуо процес против г. Стевановића, иако није имао надлежност да то учини, јер је Стевановић, по месту становања и по Уставу СПЦ, био припадник Митрополије београдско – карловачке . И први, по налогу Буловића, потписао смртну пресуду човеку који се усудио да сведочи истину о прогону владике Артемија.

Случај Стевановић не би био могућ ни без мутиводе и преливоде, митрополита Амфилохија, ватиканског ђака, који је, скупа с Буловићем, носилац папиног крста и прстена. Митрополит Амфилохије је, још 1998, подржао Мила Ђукановића, а сада чини све да митрополију црногорско–приморску издвоји из састава СПЦ, због чега је самом себи доделио титулу архиепископа. Окружен улизицама и чанколизима, Амфилохије Радовић, бивше морачко чобанче, носилац је свих могућих награда за које га је, углавном, предлагао рођени брат његовог духовног сина и скутоноше , владике Јоаникија Мићовића, Милутин Мићовић (тако је сад Амфилохије постао и носилац песничке награде, „Извиискра Његошева“, коју додељује епископија владике Јоаникија, опет на предлог Јоаникијевог брата, Милутина, иако је Амфилохијева поезија далеко испод нивоа „Плавог чуперка“ Мике Антића.) Случај Стевановић, наравно, не би био могућ ни без вечитог портпарола СПЦ, сиве еминенције Иринеја Буловића (у младости још и Каранушића), који је човек за сва времена и све режиме, и чија моћ у Цркви не потиче од Цркве, него од његове припадности ко зна каквим и ко зна чијим ложама (да је у ватиканској, то знамо по крсту и прстену који је добио од папе). Буловић је човек који поставља и смењује епископе, контролор свих епископских досијеа, преко којих их и уцењује, повезан са моћницима овога света (што се види из “Викиликс“ депеша, а што се зна и види и без икаквих депеша, по његовим поступцима у садашњем времену СПЦ). Постављеник Цариграда, који је у младости маштао да ће постати цариградски патријарх, сада се нашао у прилици да гони све који му се не уклапају у екуменистичко–мондијалистичке планове: почев од владике Артемија до Милоја Стевановића. Зато се у Додатку књиге „Тајна безакоња“ налази и кривична пријава СА Синоду СПЦ против Буловића, кршитеља свих светоотачких канона и правила, којом народ Божји у Србији јасно поручује да не може један надмени гордељивац бити изнад Христа и Светог Саве.

Веома драгоцени прилози књизи су текстови др Десанке Крстић, познатог нашег националног радника и борца из Канаде, као и легендарне Косаре Гавриловић, кћери др Милана Гавриловића, српског политичара и дипломате, која је, под старе дане, кренула из своје америчке пензионерске удобности на Косово и Метохију, да се нађе при руци епископу рашко-призренском г. Артемију и да с њим и његовом паством подели добро и зло (више ово друго) наше потоње Косовске битке. И Десанка Крстић и Косара Гавриловић истакле су какав је духовни злочин прогон владике Артемија и његовог монаштва, као и то да је Милоје Стевановић осуђен само зато што није хтео да се придружи распињатељима владике – косовског заветника, него је њему и његовима пружио гостољубиво уточиште. Књига је вредна не само због текста, него и као изванредна фотодокументација о добу у коме живимо, и у коме су Јустиновим ђацима Амфилохију и Иренеју папа и Степинац ближи од владике Артемија и Светог Јустина Ћелијског. На једној страни, ми гледамо тројицу инквизитора како безаконују сматрајући себе и непогрешивима и безгрешнима, а на другој гледамо Милоја Стевановића који, иако грешан, као и свако ко истински зна своју немоћ пред Богом, настоји да живи православно и да чини дела вере, наде и љубави, због чега је и изведен на суд. Ово је књига коју свако треба да узме у руке да би му се отвориле очи: да као на длану угледа превару и издају.

Истовремено, ово је књига која показује да Србија не може бити расрбљена док год има Срба који су, попут Стевановића, спремни да се боре за истину и правду православне вере. О Сретењу, 2012. Истинољубац

Напомена: Сведочанства фотографијама у колору, документима и речју изложена су на преко 260 страна.

Цена књиге: 200 динара.

Поруџбине и информације: Е-mail: cuvajmopredanje@yahoo.com