Грешни Милоје:

                              ЗАКОН КОЈИ СУДИ ЉУБАВИ?

-Интервју поводом годишњице изопштења из СПЦ –

Разговор водила: Биљана Диковић, 15. фебруар, Сретење лета Господњег 2012.

Горег нема, бољег наћи нећеш

Биљана Диковић: Према пресуди Црквеног суда и према званичном саопштењу чачанског свештеника Влада Капларевића испада да сте Ви најгори Србин од Светог Саве до данас. Да ли сте Ви заиста најгори Србин?

Грешни Милоје: Ви рекосте да поп Владе рече.

Биљана Диковић: Какав је осећај кад Вас прогласе за „најгорег“ Србина, изопштише Вас због мислосрђа?

Грешни Милоје: Осећам мир у души. Знам зашто су то учинили власт имајући, и зато немам проблем са собом, са својом савешћу.

Од бројних светих отаца, попут Светог Марка Ефеског, сазнао сам да се прво осуђује јерес, па онда виновници те јереси. Кад Црква анатемише неко учење, то значи да оно садржи хулу на Духа Светога, а кад се анатемише човек, како учи Св. Игњатије Брјанчанинов, то значи да је тај човек неповратно усвоjио богохулно учење, као што је:           порицање Божјег бића; оспоравање свемоћи Божје; неисповедање да су Отац, Син и Свети Дух један Бог; оспоравање да је за наше спасење био потребан долазак на свет оваплоћеног Сина Божјег; неприхватање јеванђељске науке; хула на Мајку Божју;          порицање бесмртности душе; одбацивање таинства Свете Цркве; одбацивање Сабора Светих Отаца…

Знајући да ништа од тога ни учинио, ни помислио нисам – осећам мир. Потпун мир. Разлоге мојих судија доживљавам као њихову крајњу немоћ и кризу духа њихова.

Јер, ни у једном канону не нађох да је милосрђе, коме нас Христос научи, дело за које се изопштава из Цркве Христове.

Такође, нигде не нађох да је молитва са православним хришћанима разлог да се из православне Цркве Христове изопштава њихов самолитвеник.

Може бити да су у Равени, где је мој судија Иринеј Буловић потписао издају Православља, усвојени неки нови „канони“, или су донета нека тајна „правила“ на тајном „сабору“ у Покајници. Али, ја за њих не знам. А и да знам, то нису правила Цркве у којој сам ја рођен, крштен и којој припадам.

А може бити да је судија Иринеј кога, авај, видесмо како ужеже свећу у јеврејској синагоги, почео да проповеда  уместо Јеванђеља, Талмуд  или Шулхан арух који уче да је „Забрањено бити милостив према Нејеврејима“, да „Нејевреју не треба милост указивати“ и да „За Јевреје постоји закон да све оно, што је у вези са хришћанском црквом уништи“. Нешто је симптоматично то друговање кичмоломца и страшног судије, са онима за које Свети владика Николај рече да нико није толико бестидно клеветао Христа као Јевреји, а да њихов Талмуд кипти од злобе и пакости према Господу.

A може бити, да се главном прогонитељу владике Артемија и мојем острашћеном судији гади на род наш српски, хришћански и светосавски, па би да га згроми, не знајући да је тврд орах воћка чудновата.

Чини се, да би они који су пали, желели да све оно што није пало (или како би они рекли: „што виси“) повуку да падне доле у ту њихову погану, смрдљиву баруштину екуменизма.

Биљана Диковић: Све више се у јавности стиче утисак да сте изопштени зато што се нисте оградили, или што бар нисте ћутали, јер је забрањено бити тзв. присталица владике Артемија. Уместо тога Ви сте владику Артемија и његово монаштво угостили о Божићу прошле године.

Мало Вам било што сте их примили на имање у Лозници.

И већ о Јовањдану сте „видели Вашег Бога“ – стигла је освета: против Вас је кренуо „процес“.

Грешни Милоје: Осуђен сам зато што се нисам придружио онима који су неканонски, противуставно, разбојнички… без страха од Бога и без стида од људи, сменили и прогнали владику Артемија. То нисам  учинио због своје самовоље, него зато што сам из Јеванђеља и од Светих отаца научио да сваком човеку, а нарочито невољнику ваља помоћи, с једне, и да је проклетство ићи за безаконицима, за самовољним носиоцима безпоретка, какви су ови папољубиви каноноломци, с друге стране.

Бити послушан, не значи бити глуп

Биљана Диковић:  Шта, уствари, значи бити послушан Цркви?

Грешни Милоје: Бити послушан Светој Цркви, значи бити послушан јеванђељским заповестима, Канонима, Предању светоотачком… Једном речју: њеном устројству, поретку. Дакле, бити послушан, не значи бити глуп, па ићи за Куртом и Муртом,  за неким острашћеним домокваритељима, за неким ко те удаљује од Бога и Закона Божјег.

Наши острашћени безаконици и бахати непослушници су умислили да су они, Боже `прости,  „црква“, те да ми треба да будемо послушни њима и њиховој самовољи:

– да, ваљда, с њима палимо свеће по јеврејским синагогама;

– да с њима примамо папино прстење;

– да се с њима и јеретицима молимо;

– да с њима рушимо српска гробља;

– да се с њима ругамо светоотачком Предању и богослужбеном поретку;    – да с њима признајемо примат архијеретика папе;

– да с њима поричемо бесмртност душе;

– да с њима учествујемо у римокатоличким караванима;

– да с њима скрнавимо свете олтаре уводећи јеретике у њих;

– да с њима бранимо икони Мајке Божје и православној браћи улаз у    цркве које саградише оци наши;

– да се с њима хвалимо да смо јеретици – екуменисти;

– да се с њима радујемо да отпадне оно што неће да прионе за њихово светогрђе;

– да с њима лажемо народ о тобожњим неправилностима у Рашко- призренској епархији које је „утврдила“ тзв.  комисија Синода…

Ако то траже од нас – морамо их разочарати: ми за њима нећемо!

Нећемо, упркос њиховим справама за  „ломљење кичме.“

Нећемо, не зато да би се инатили са епископима – инквизиторима, него зато што знамо да Богу ништа није милије од Истине.

A нећемо ни зато што  знамо да се наши прогонитељи ругају Истини.

Биљана Диковић: Заиста нисте узнемирени, због изопштења?

Грешни Милоје: Господ наш нас учи да нам да буде да а не не. Све што је више од тога, од злога је.

Биљана Диковић: Па ипак, да ли осећате, макар и најмање, од те неправде немир у души?

Грешни Милоје: Не знам зашто бих се узнемиравао, осим кад видим да нам руше Цркву. Јер, ја сам оптужен и осуђен за два „кривична“ дела.

Прво, зато што сам примио на своје имање браћу у невољи, уверен да тако  испуњавам закон Божји – што ме чини радосним.

А друго, зато што сам се молио Богу са владиком Артемијем – што сам доживео као голему милост Божију, јер поуздано знам да ће они који су пре петнаест година запретили да ће Артемију „сломити кичму“, и они који десет година у Синоду коваху тај зли план о братоубиству над владиком Артемијем, и они који не бирају средства да оклеветају тог благочестивог старца, морати:

– или да се покају и да пониште своје срамне,  разбојничке одлуке;

– или ће зајаукати, кад дође вакат:

Јао мени до Бога милога,

ђе погубих од себе бољега.

Оно што ми даје снагу, што чува мој мир, је чињеница да су ме оптужили, осудили и пресуду потврдили људи који су огрезли у безакоње, у издају Светог Предања. И да су Пресуду донели на незаконит начин и тако остали доследни себи: Каноне и Устав мачку о реп, а неистомишљеницима ломити кичму, по десет година чекати у заседи и извршити братоубиство; издејствовати отпуштање са посла и нагнати у глад неистомишљенике; изопштити из Цркве Божје оне који неће да саучествују у њиховом безакоњу… – мислећи да ће тако прокрчити пут својој самовољи.

Али, ја верујем да ће се срушити њихови пусти снови. И да ће се њихов пут затрнити и опустети. И да ће иза њих остати само срамота њина, ако се не покају – што им искрено желим. 

Предвечерје пропасти

Биљана Диковић: Шта данас, о годишњици вашег страдања можете да кажете о свом прогонитељу епископу жичком Хризостому?

Грешни Милоје: Ништа! Све је већ казано.
Знате, Господ каза: По плодовима њиховим ћете их познати.
Апостол свети каза: Истина се не да везати.
Његош каза: Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.
Свети Владика Николај каза: Охол је гад пред Господом и њему се Господ противи. Охолост иде пред пропаст и срамоту!
Народ наш каза: Не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг.

Биљана Диковић: Управо је изашла из штампе књига „Тајна безакоња“ у којој су изнете неке истине о Вашем инквизитору – епископу Хризостому.

Грешни Милоје: Ваљда је зато и казано: Заклела се земља рају, да се тајне све сазнају.  

Кадија те тужи, кадија ти суди

 Биљана Диковић: Из те књиге се види да Вас је Господин Хризостом тужио, тј. наложио тужиоцу да Вас оптужи, и судио, тј. потписао сагласност са Вашом смртном казном. Истовремено се види да је он то учинио неовлашћено, дакле супротно Канонима, Уставу, Кривичним правилима, јер није био надлежан.

Грешни Милоје: Није први пут да те  кадија тужи и да ти кадија суди.

Биљана Диковић: Кадију смо могли да разумемо, он је био наш крвник. Али овде је реч о епископима СПЦ?

Грешни Милоје: Нема ту битне разлике. Знате кад човек потоне у властољубље, кад се осили, кад почне да безаконује – он се свесно или несвесно обуче у одору тиранина. Он тада изгуби Христов лик и поприма друго обличје, без обзира на „овчије одело“.

Моји прогонитељи су посегли за топузом. У топузу лежи њихов закон. Какав им је закон – такви су им и трагови.

Биљана Диковић: Одакле инквизиторски дух Ваших прогонитеља? Посебно епископа Хризостома?

Грешни Милоје: Не знам. То питање тражи одговор на другој адреси.

Знам да је неспоразум г. Хризостома са верним народом и са мојом маленкошћу започео пре четири, пет година, због безакоња које је он чинио газећи Каноне, Служебник, Типик, саборске одлуке… Чак је газио и своје сопствене речи и доносио не баш мудре акте, које је касније поништавао, или који су просто били неспроводиви у живот.

Али то је његов проблем. Што се мене тиче, ја сам пред његовим безакоњем молио, вапио, писао, клечао, плакао… О томе постоје трагови. Сведоци. Документи. Књиге…

Зли ортаци

Биљана Диковић: А он?

Грешни Милоје: Он је игнорисао. Он се силио. Он није хтео да се „спушта“ на ниво свога народа. Он се, просто, гади на народ. Имао је неке друге ортаке, који су га из зла у зло наводили. И о томе постоје трагови.

Биљана Диковић: Ви сте се одселили, између осталог и због његовог безакоња, из епархије којом он начелствује. То сте написали у званичном поднеску епархијским властима, зар не?

Грешни Милоје: Свети оци нас уче да је проклетство ићи за онима који безаконују, јер су они непослушни Цркви. И да од њих треба бежати ко од змија отровница.

Биљана Диковић: Како то да он после више од пола године, након Вашег одсељења, посегне за осветом: туживши Вас, судећи Вам, убивши Вас? При томе све то је учинио супротно правном поретку наше Свете цркве, дакле, неовлашћено, самовољно.

Грешни Милоје: Возио се, веселник, из туђе главе. Он се не угледа на Христа. Он има свог идола чије налоге спроводи. И о томе постоје трагови, црно на бело.

Велики инквизитор 

Биљана Диковић: Велики црквени суд ће  подржавајући његову самовољу  рећи да Милоје нема право да бира суд. Како то да су они себи дали право да супротно Уставу, бирају суд за Милоја?

Грешни Милоје: Знате ону: Сила Бога не моли!

Утешно је, међутим, то што ни Бог силу не воли.

Знате, један Ирод је одрубио главу Крститељу. Ћефнуло се човеку.

Један, Томас Торквемада – први врховни инквизитор – миљеник краљице Изабеле, је заслужан за убиства, углавном спаљивањем на ломачама, хиљаде људи и небројено тортура, човек који је уживао да у страху држи чак и бискупе, човек који је измислио справе за мучење, човек који је тражио од становника да подказују „јеретике“, а ко то не би учинио био би под сумњом…

Биљана Диковић: Каква коинциденција! Па ми имамо једног који је био миљеник „краљице Мире“, који је измислио „справу“ за ломљење кичме и коме је храна да подређене сараднике држи у страху. Да дрхте кад зазвони његов телефон. Зар не?

Грешни Милоје: Иако је тај од Томасовог духа, ипак, постоји битна разлика. Томас је прогонио и мучио јеретике тј. оне које је у својој параноји сматрао јеретицима, док наш „Томас“ извршава вољу јеретика прогонећи из Православне цркве синове Православља. Осим тога, Томас Торквемада је прогонио своје сународнике, а наш  „Томас“ се прерушио прогонећи оне од којих није. До јуче нас прогонио Несрбин Јосип, а сад би да нас прогони Несрбин „Томас“.

Али, рече Господ: Ко нож извади, од ножа ће и погинути.

Ако знамо, а хвала Богу знамо, да ће небо и земља проћи а да речи Господње неће проћи, онда знамо да је свака сила за времена и да ће проћи. Тако ће проћи и наш „Томас“, уписујући се у књигу неуспелих упропаститеља српског, светосавског рода. Оно у чему немам дилему је чињеница да нам је владика Артемије брат по крви и по вери, што се за „Томаса“ не би могло казати.

Владика Николај нас учи да такве, као што је наш прогонитељ „Томас“, жалимо, јер ће, вели,  један по један силазити с памети и с власти.

Светли гробови 

Биљана Диковић: Ви сте својевремено подигли усамљени глас против гроболомља, које је у Жичи извршио Ваш духовни убица. Сада, у „Тајни безакоња“, читамо шта су о томе говорили мудри људи пре Вас: свети Владика Николај, проф. др  Лазар Мирковић, Миле Медић…

Грешни Милоје: Наравно, о  томе су говорили многи синови Православља. Ја сам однос према гробовима и гробљима научио од мог оца и ђеда. А као дечак знао сам напамет Змајеве „Светле гробове“. И данас памтим неке од тих стихова:

Ко с’осврне да погледи

Бистрим оком и погледом

На гробове ове светле,

Повеснице дугим редом,

Мора чути како ј’ живо,

Кроз векове, кроз маглину,

Дед унуку, отац сину,

Борац борцу довикиво:

„Где ја стадох – ти ћеш поћи!“

„Што не могох  – ти ћеш моћи!“

„Куд` ја нисам – ти ћеш доћи!“

„Што ја почех – ти продужи!“

„Још смо дужни – ти одужи!“

То су збори, то су гласи,

Којима се прошлост краси,

Што продиру кроз свет мрачни

Са гробова оних зрачни ’

Спајајући громким јеком

И божанском силом неком,

Спајајући век са веком

И човека са човеком. 

Али, к´о што је увек бивало, обесноме и осиљеном, властољубљем узнетом (или боље: властољубљем сапетом) не вреде разлози, аргументи. К´о што ни ћоравом не вреди намигивати, нити глувом довикивати.

Врло је очигледно, да неки наши митроносци имају задатак или „задаћу“ да покидају те споне века са веком и човека са човеком.

Биљана Диковић: У то време, кад је ваш прогонитељ рушио, Ви сте обнављали стара гробља?

Грешни Милоје: Свак свој пос`о. По задатку своје савести или по „задаћи“ својих господара.

Но, како радимо, таква ће нам и плата бити.

Ал’ док још ходамо овим земним шаром – највећа плата нам је чист образ. И мир. Мир у души.

Мир вам 

Биљана Диковић: После свега, питамо се да ли Ваши прогонитељи имају мир?

Грешни Милоје: То није питање за мене.

Али да будем искрен, нисам баш сигуран да они који покушавају да затрпају хук вековних дубина, да се неби чуло шта је довикив´о ђед унуку, отац сину, имају мир у души.

Међутим, упркос њиној рушилачкој мржњи, у срцима Србаља одјекиваће у векове аманет:

Што ја почех – ти продужи!

           Још смо дужни – ти одужи!

Љуто и грдно се варају неки наши митроносци, који верују да ће успети да нас подведу јеретику из Рима, да нас претворе у његове слугерање, да нас наведу да проћердамо веру за вечеру, да уђемо у поган екуменизма, да се преверимо…

Они су умислили да су они црква. Заборавили су да постији народ који је и сачувао веру нашу кроз векове. Још су заборавили да је парницу сагубио ко год се с нaродом судио.  То што производе нови домокваритељи, као у Крушевачкој епархији на пример, показује да су у агонији. То ће само проширити фронт народног устанућа против издаје Православља и  убрзати њихову пропаст. Све чешће се чује: Стоп издаји Православља! Иду издајицама Мара и сватови, што каже народ.  

Време дахија

Биљана Диковић: Неки од њих иду на поклоњење папи и диче се папиним напрсним крстовима и прстењем?

Грешни Милоје: Казано је: Чега се паметан стиди…

Мудрост је од Бога, а лудило и прелест од ђавола. Пошто се не могу истовремено служити два господара – не могу се ни њихови дарови носити у исто време. Отуда те хвалише носе дарове злога.

Некима к´о да је сврака попила мозак. Па ми смо, еј бре, веру нашу сачували у време дахија, у време кад су нас на коље набијали, у време кад су нам маљевима лупали лобање и бацали у Голубњаче…

Предубоко корење има род наш србски и православни. Нејачки су острашћени екуменисти, паписти, одроди или изроди свих боја да то корење почупају. Они могу да чепркају по прашини, да се облизују к´о маче око варенике.

Могу да одстреле једног Божјег човека – владику Артемија, да прогоне његову духовну децу, да оставе без посла неког Зорана Чворовића и неке вероучитеље, да изопште неког Милоја…

Међутим, они ће својим вероломством, својом издајом, својим разбојништвом, братоубиствима… распирити запретену веру отаца нашијех, у срцима рода нашег, и она ће букнути новим жаром и сатрети вероломље као паучину. 

Јаук из земље Србије 

Биљана Диковић: Како то мислите?

Грешни Милоје: Просто. Јесу ли због једне мале књижице „Истина о случају владике Артемија“ оставили Зорана Чворовића и његову породицу без хлеба?
Јесу!
И?
Резултат који су постигли износи хиљаде страница књига, текстова у часописи- ма, на сајтовима… које откривају истину о њима. О њином безверју и бездушју.
Или: они су извршили братоубитство над владиком Артемијем.
И?
Сада свештеници и монаси напуштају њихове епархије препознавши вукове у јагњећој кожи и одлазе у егзил правдољубивом, верољубивом и богољубивом владици Артемију. Зар не видите да у егзилу има више монаха и монахиња него код свих епископа – прогонитеља заједно? Зар не видите да не беже монаси само од владике Теодосија, који је уз помоћ Синода отео трон свог духовног оца, него и из других епархија? А зашто беже? Па знају монаси и монахиње зашто су напустили свет и отишли да служе Богу. Дакле, да служе Богу, а не папи и његовим копиладима! Знају они да ако чврсто стоје у вери, по цену да трпе и да буду прогоњени, да ће с њима бити Господ. Знају та чељад Божја наук светих отаца, попут светог Анатолија Оптинског, који је говорио: Тешко монасима који се, у тешка  времена, вежу за имања и богатство и који се због комфора потчине јеретицима. Они ће, каже, успавати своју савест под изговором да спашавају манастир, не помишљајући на то да ће преко јеретика у манастир ући демони – те да то више и неће бити манастир но зидине од којих ће занавек одступити благодат. Сад, кад је јасно к`о дан који архијереји угазише у јерес екуменизма – бежаће од тих вукова и монаси, и свештеници, и народ христољубиви.

Исто тако, они су мене осудили на смрт, не зато што су незналице па да не знају да милосрђе и молитва са православнима није кривично дело – него да поплаше Србље да им случајно не падне на памет да примају владику Артемија и његову духовну децу. И да се случајно не усуде с њима молитве Господу узносити.
И?
Мућак! – што би рек`о блаженопочивши о.Сава Вазнесењски.
Претворили су целу Србију у гостопримницу духовне деце владике Артемија.
Претворили су земљу Србију у катакомбе из којих се брани вера ђедова нашијех. А број људи који у катакомбе одлази на Службе Божје нараста к’о квасац.
Илустрације ради навешћу један пример.

Пре њиховог ремек дела – пресуде о екскомуникацији моје маленкости, у Лозници код Чачка, није одржана ни једна једина треба. После њихове пресуде, тамо се служе и Литургије. На дан светог Петра Коришког, тамо се окупило преко 800 православних душа.

Ето, то су плодови њиховог рукосада. Слава Богу!

Дакле, вазнело их славољубље.

Оглувели су у гордоумљу.

Не чују шапат који се шири земљом Србијом.

Ал´ то више није шапат! То је жагор који открива њихово безакоње. Њихову голотињу. Хтедосмо их покрити – ал´ нам пребише прсте и поцепаше аљинке којима покривасмо голотињу њихову.

Међутим, тај жагор који се шири земљом Србијом, ће прерасти у крик, у јаук, који ће се чути до небеса, који ће позвати на устанак против безакоња.

Биљана Диковић: Нешто слично сте рекли световним властодршцима у београдском Сава Центру пре три деценије. Нису Вас послушали. Напротив, не прогласише ли Вас за државног непријатеља?

Грешни Милоје: Ја нисам ни гајио илузију да ће мене силни послушати. Али ја сам свој дуг и према роду и према савести испунио.

И кад су ме, ондашњи властодршци анатемисали, имао сам миран сан. А они су се ограђивали кордонима полиције и телохранитеља. Ја сам, дакле, био слободан човек, а они заробљеници своје гордости и својих привилегија.

Биљана Диковић: И?

Грешни Милоје: Једног дана су им и ти кордони окренули леђа.

Биљана Диковић: Сада су Вас, неки други људи, прогласили за непријатеља Цркве?

Грешни Милоје: То су људи истог духа. Људи којима је пало у исе да држе нож и погачу, па могу да чине што год хоће.

На срећу, не и до кад хоће.

Биљана Диковић: На дан Ваше крсне славе – Пренос моштију светог Николе, на Светим литургијама је читана коначна пресуда о Вашој екскомуникацији. Чини ми се да ту има неке симболике?

Грешни Милоје: Можда. Видеће се. Кад год изутра и увече станем пред иконе, између осталог завапим: Свече мој, Крсна Славо моја, оче Николаје, помози и спаси. И замоли Господа да усмери стопе моје стазама праведнијем!

Биљана Диковић: Спремајући се за овај разговор, пошло ми је за руком да пронађем мисао Светог Максима Исповедника, који је рекао: „Ако епископ одлучује несагласно са вољом Божјом, то ни у ком случају не означава неизоставну Божанствену пресуду.“

Шта мислите о томе?

Грешни Милоје: Нека буде воља Божја!

Биљана Диковић: Видимо верни народ Епархије бачке, али не само епархије Бачке, него и широм земље и дијаспоре, потписује тужбу против Иринеја Буловића, који се сматра родоначелником новотарија и главним виновником раскола, зла и неслоге у СПЦ?

Грешни Милоје: Ничија до зоре није догорела. Зато је и казано: Зло рађење готово суђење.  

Чудом ћете се зачудити

 Биљана Диковић: Хоћете ли на неки начин обележити годишњицу вашег изопштења?

Видимо, неки људи су на каналу You Tube објавили серију видео снимака “Грешни Милоје – крив је“.
Други серију „Грешни Милоје и порота“.
Трећи су се огласили у време Вашег прогона и неки њихови ставови су записани и у Вашој књизи „Сине мој, не пристај“, коју је уредио угледни универзитетски професор Љуба Протић, а рецензент је био, сада већ легендарни истинољубац, интелектуалац светског ранга, Предраг Драгић Кијук. Ту је и „Атак на милосрђе“ у коме угледни српски интелекталци апелују на црквену власт да Вас не подвргну никаквим санкцијама – како се безакоње не би наметнуло као закон православној Србији, и то као закон који суди Љубави.
Четврти су обелоданили сведочења у „Тајни безакоња“.
Пети су Вас поменули у књизи „Истина о случају мр Зорана Чворовића“.
Шести су у неким часописима и многобројним текстовима оставили своја сведочанства, или су Вас на јавним скуповима прогласили  великим праведником, или су Вас, чак, и у песме уградили.
Седми шапућу по одајама  о неправди која је учињена према владици Артемију, његовом монаштву и Вама.

Грешни Милоје: Блаженопочивши отац Сава Вазнесењски је говорио: Чудом ће се зачудити поданици и слуге папине, припадници екуменистичке свејереси ко ће све устати у одбрану вере, кад дође час. А тада ће и лицемери, вели, показати своје право лице и свој бедни кукавичлук. То ће, говорио је, бити вршидба која ће одвојити жито од кукоља.

Знате, од почетка страдања владике Артемија, само је библиотека „Братољубље“ издала пет озбиљних и обимних  књига, које су ушле у читаонице и домове многих хришћана. То је амбар у коме се чувају плодови, по којима ће се познати и прогонитељи и прогнани.

Биљана Диковић: Да ли ће та сведочанства скинути стид и обрисати сузе ваших унука, који су лане, на Литургији, на дан Ваше Крсне славе, чули коначни суд – пресуду Великог црквеног суда, којом је њихов деда изопштен из црквене заједнице.

Грешни Милоје: Може бити. Али да не заборавимо оно главно: Важније је Богу угодити него људима.

Мислим да су моји унуци разумели. А и ако нису, кад одрасту и сазнадну – кашће им се само.
Ја верујем да ће они приносити воштанице на мој гроб, кад дође време. И молити се Богу Свемилостивом за покој моје душе, упркос томе што су моје озлобљене судије, у свом јаросном гневу и свирепом бесу, наумиле да моју душу ћушну у таму најкрајњу – онамо ђе је јаук и шкргут зуба.  

Бекство у високи заклон

Биљана Диковић: Шта даље?

Грешни Милоје: Ако мислите шта ћу ја даље…

Биљана Диковић: Да, управо то мислим.

Грешни Милоје: Даље ћу, одбачен од власт имајућих, озлобљених, који су наумили да нам погазе светиње наше и достојанство рода нашега, ругајући се, уз остало, светоотачком Предању, тежити да се примакнем што ближе Богу. Да побегнем у Његов заклон.

Биљана Диковић: Како?

Грешни Милоје: Најпре молитвом. Јер молитва је разговор наше душе са Богом. И истовремено, доброчинствима.

Биљана Диковић: С ким ће те се молити?

Грешни Милоје: Најпре сâм, к´о што је и казано – у клијети својој. А онда са мојом супругом. Са мојим најдражима: децом, унуцима, кумовима, рођацима, пријатељима…

Биљана Диковић: Да ли и са владиком Артемијем?

Грешни Милоје: Наравно. Он је сада, Богу хвала на милости Његовој, мој духовни род рођени. Најрођенији!

Молитва са њим је благоугодна сладост.

Ко не верује, нек дође и види.

И увериће се.

Биљана Диковић: Како?

Грешни Милоје: Објаснићу Вам то на једном од многих примера. Један мој пријатељ, интелектуалац високог калибра, сумњичаво је гледао на моје одласке у катакомбе.  И изокола ми упућивао сигнале прекора.

Ја му, једног дана, кажем: спашавај се, бре, а мене пусти да пропаднем! Само пази: ти узимаш благослов од екумениста, молиш се Богу да они „правилно управљају речју истине Божје“. Завири, кажем му, у Каноне, у учење светих отаца. Дао сам му неколико светоотачких књига из којих је схватио да је проклетство ићи за непослушнима, за безаконицима, и да узимање од њих благослова, није благослов, него злослов. Тамо је нашао и поуку Св. Василија који учи да „оне који се праве да исповедају православну веру, а имају општење са злославнима сматрамо екскомуницираним“.

Биљана Диковић: И схватио је?

Грешни Милоје: Схватио је да владику Артемија, његово монаштво, Зорана Чворовића, косовске вероучитеље… прогоне екскомуницирани. И још је, вели, схватио да су мене екскомуницирали екскомуницирани.

Биљана Диковић: Видесте ли га опет?

Грешни Милоје: Ускоро, затим, срео сам га у једној катакомби, на Литургији, под шатором.

Биљана Диковић: И?

Грешни Милоје: Идуће недеље је довео целу породицу. А следеће, брата, кума и ујака.

Сада је велики поборник изградње катакомбних цркава, јер тамо, вели, осећа благодат.

И још каже да му се гаде лицемери. А нарочито, вели, лицемери у мантијама.

Биљана Диковић: Која доброчинства сте наумили чинити?

Грешни Милоје: Истински хришћанин се труди да живи јеванђељски. Да испуњава закон Божји: доброжељењем, добрим мислима, благим али нелицемерним  и истинитим речима и добрим делима. А у добра дела, наравно, спада и жртвовање и страдање, ако затреба, за Истину. Највеће доброчинство – најдобро дело је Вера. Али вера као дело. Јер, вера без дела је мртва. Не рече ли Господ да није довољно говорити…него творити?  

Јал’ си вера, јал’ невера 

Биљана Диковић: Нисте ли контрадикторни кад говорите о благим речима, а овамо сте познати као човек без длаке на језику?

Грешни Милоје: Пазите, пазите. Да се разумемо. Никад ме неће нико видети разјарена кад ми каже да сам глават, ружан, матор, сед, досадан, тврдица, грешан…

Али, кад је вера наша у питању, ту компромиса нема! И не може га бити! Ту си или – или. Знате шта: не може жена бити верна љуба, ако је само мало нечасна. Тако и ми не можемо бити истински православци, ако ма и за јоту скренемо с пута праве вере,  тј. ако смо само макар и мало  јеретици, екуменисти, паписти. Јер, само мало отрова у чаши меда, размедиће мед, претвориће га у отров.

Биљана Диковић: Али, да се за тренутак вратимо на почетак: како сте сачували мир пред чињеницом да Вас је оптужио и осудио неко ко за то није био надлежан?

Грешни Милоје: Свак свој пос`о. Да је он само у мојем случају починио безакоње, камо лепе среће.

И његове и моје.

То би било само једно његово убиство. До правде, с предумишљајем, али он би га могао, ако би хтео, опрати покајном сузом.

Међутим, догодиле су се њему, на жалост, и много горе ствари. Због тога ће му бити потребан поток суза покајница.

Нека би му их Господ подарио.

Горе од најгорег

Биљана Диковић: Па зар има нешто горе него осудити некога на духовну смрт? Убити човека? И то човека над којим немаш власт, ни de facto ни de јure?

Грешни Милоје: Није мој посао да завирујем у туђе грехе ни да осуђујем било кога. Али Свети оци нас опомињу: зар ће камење проговорити, а ти да ћутиш, кад је вера наша у питању. Осим тога, ћутати пред безакоњем, значи одобравати га. Боље је одсећи језик, што каза Св. Теодор Студит, него ћутати кад покушавају да ти искваре веру. Тога ради, одговорићу на Вaше питање. Има, дакле, и горе од тога што сте поменули.

Горе је то што је мој прогонитељ осудио Јеванђеље. Осудио Каноне. Устав Цркве. Служебник. Црквена кривична правила. Одлуке Сабора…

Горе је то што је прогонио благочестиве монахе и савесне свештенике, најбоље вероучитеље (међу којима и мр Владимира Димитријевића), добротворе (међу којима и носиоце ордена Светога Саве)…

Горе је то што је мртве истерао из гробова и одузео им вечни мир и покој.

Горе је то што је испоганио самовољом и беспоретком светиње рода нашег: Жичу, Студеницу…

Горе је то што је безакоњем својим, мржњом својом, прогонима својим саблазнио многе, ражалостио многе до бола и до суза.

Горе је то што се не узда у Бога, него у телохранитеље и у полицију.

Горе је то што се у време његово догађаху земљотреси у месту његова столовања и што гораху шуме око Студенице где се обучавају беспоретку његови „кадрови“ (по рецептури Ковиља) – јер је казано да због греха и безакоња старешина народних страда и сам народ…

То што је безаконовао у вези са мном оптуживши ме и осудивши ме, супротно Канонима и Уставу, је само један од његових  плодова.

Сузе мојих унука и моје деце су мање важне и мање тешке од суза монахиња, попадија, свештеничке деце, вероучитеља…

Од уздаха стараца – монаха и свештеника.

Од гроболомљем узнемиреног и уцвељеног праха  раба Божјих…  

Опрости му, Оче 

Биљана Диковић: Ипак, шта бисте за годишњицу ваше екскомуникације могли да поручите убици (у покушају) Ваше душе?

Грешни Милоје: Да га Господ уразуми.

Уствари, ја сам синовски, најискреније, покушавао да покријем голотињу његову. Постоје небројени докази за ову моју тврдњу. Међутим, он није могао да се извуче из канџи својих ортака, а сметнуо је с ума речи Светог владике Николаја да – ортаклук са злима доноси свима ортацима зло. Али даће Бог да се зло искорени. Пред очима г. Хризостома већ су видни плодови Божје милости, с обзиром да у његовој Епархији ничу катакомбе у којима се служи Богу и роду онако како су нам у аманет оставили оци и светитељи наши.

На тај начин се лече и зацељују ране нанете новотаријама, саблазнима и безакоњем његовим и његових сарадника.

Ја се надам да ће он окренути леђа својим злим ортацима, те да ће се, најзад, окренути распуђеном стаду своме.

Или ће то стадо окренути леђа њему.

И једно и друго ће му бити на спасење. Јер ће у оба случаја, доћи к себи. А кад му се то збуде  –  вратиће се, ваљда, вери у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву – и неће друговати са онима који у прелести својој трабуњају и булазне о „сестринским црквама“ и који се лижу са јеретицима и србомрсцима  разноразних боја.

Молитве у гори 

Биљана Диковић: Како објашњавате чињеницу, а тако данас јесте, да све више људи има на молитвама по катакомбама?

Грешни Милоје: Као што лептир жури ка светлости, као што дете трчи у загрљај родитељу, као што птица лети јату своме, као што изгубљено јагње јури за стадом, као што пчела хита мирису цвета, као што пиле бежи под крило кокоши, као што жедан иде на студенац, ко што удар нађе искру у камену… тако и душа човекова, кад осети топлину благодати – иде тамо где је спасоносније, где је светлије, где је искреније, где зрачи љубав, где је једномислије, где постоји поредак подређен вољи Божијој, где нема гордоумља, славољубља, самовоље, лицемерја, где осећа спону са оцима и праоцима својим, где је радост голема…

Знате, није џаба казано: да ће дворци безаконика опустети, а да ће колибе праведника процветати.

Биљана Диковић: Мислите да је дошло то време?

Грешни Милоје: Не, не, не мислим. Нека би Бог дао да катакомбе наставе да цветају и да тако допринесу покајању наших домановићевских вођа који нас (за)воде у екуменистичке сајмане и провалије. Нека би Бог дао да не опусте ничији двори. Но да се сви покајањем и исправљањем спасавамо.

Нека би Бог дао, да се они митроносци наши, који су пали у јерес екуменизма покају и врате на пут светосавски, едабисмо опет били једно стадо.

 Богу је све могуће

Биљана Диковић: Мислите ли, заиста, да би могло доћи до промена курса у СПЦ?

Грешни Милоје: Не мислим, него знам! Наше благочестиве владике, свештеници, монаси, сада ћуте, пред безакоњем шачице „преучених“ вероломаца који су се дочепали митра и власти. И који говорећи да су мудри полудеше.

Али, кад дође стани-пани, проговориће, јер неће желети да се упишу у ред безаконика. Јер безаконици су безбожници! А Бог неће бити на страни безбожника. А ако је Бог с нама, ко ће против нас?

Није ли Богу све могуће?

Деведесет девет посто наших монаха и свештеника зна ко је у праву, а ко у криву; ко је Каин, а ко Авељ; ко је боготражитељ, а ко богоборац; ко је син Светосавља, а ко син погибли; ко је христољуб, а ко папољуб; ко је вера, а ко је невера; ко је чувар вере, а ко распикућа; ко је пастир добри, а ко курјак у јагњећој кожи; ко је истинољубац, а ко лажовчина,  ко зрачи добротољубљем, а ко рђом капље…

Сви они чекају час, а он је настао!

Биљана Диковић: Шта Вам је подлога за такве закључке?

Грешни Милоје: Казано је: Ко не слуша шапат, слушаће олују.

Биљана Диковић: Шта сте тиме хтели рећи?

Грешни Милоје: Знате шта. У мојој књизи „Не помичи старе међе“ стоје документа из којих се види како преучени званичници Епархије жичке говоре нама – народу, како смо ми шака јада, 15– 20 заблуделих, у врх главе стотинак залуталих људи у целој Епархији.

И не хотећи да нас приме, да чују наше вапајне молбе, догодио се Савиндан 2008. у Чачку.

И гле чуда: кад је број „заблуделих“ изашао на 1.671 – онда је Владика повукао своја неправедна акта. И обећао да ће богослужити у складу са одлуком Сабора.

Биљана Диковић: Да ли је поштовао обећање?

Грешни Милоје: Како је поштовао обећање, показује књига коју сте поменули „Тајна безакоња“. Тако и народ поштује њега.

Биљана Диковић: Значи, обећање – лудом радовање?

Грешни Милоје: Нисам баш сигуран да ће се прославити тиме што је погазио дато обећање. Јер, во се веже за рогове, а човек за реч.

Бојим се да подцењују лаос Божји, а себе прецењују. К’о да нису читали: Ко себе узвисује, понизиће се. Заборављају да се ономе ко с ђаволом тикве сади, о главу  лупају.

Биљана Диковић: Ви стварно верујете да ће екуменисти, глобалисти и паписти посустати?

Грешни Милоје: Зар неко ко у Бога верује може да посумња у то да ће на крају победити Православље?

Издаја у врху наше Свете Цркве ће се врло брзо обелоданити. Свак ће је видети.

А кад Србин – православац, сазна за издају и за превару – куку и леле издајнику и преваранту. 

Куку и леле

Биљана Диковић: Како мислите „куку и леле“?

Грешни Милоје: Тај израз сам нашао код г. Иринеја Буловића у његовом писму које је написао пре четрдесетак година. И, упркос томе што ми се не свиђа његова превера, свидео ми се тај израз, морам признати. Визионарски је, заиста. Додуше он је тада био православни јереј. Или се тако бар декларис`о. Није био још носилац папиног прстена.

 Биљана Диковић: Сада кад се „верио“ са папом пева другу песму, зар не?

Грешни Милоје: Ваљало би да издајници Православља завире у Синишину древну књигу „Одговор римској пропаганди“ па ће видети како је Гаврило Мијакић, у своје време био власт имајући, тј. владика, па га је по повратку из Рима шчепао српски православни народ и зазидао жива у манастиру Марчи, због невере учињене Цркви православној.

Зато, помолимо се Богу да се одроди, изроди и вероломци наши покају, едабисмо се заједно спасавали у Господу нашем Исусу Христу.

Време кабадахија

Биљана Диковић: А шта ако то не учине?

Грешни Милоје: Ако се не покају, сами ће бити заслужни за устанак народа у борби за очување вере коју су нам оци и праоци наши оставили у аманет.

Пред тим ветром народног незадовољства ће се покидати мреже њихове издаје као паучина.

Ветрови су Божји дар. Да ветрова није, пауци би небо премрежили.

Биљана Диковић: Да ли је то Ваша порука, о годишњици Ваше екскомуникације?

Грешни Милоје: У једној фусноти књиге коју сте поменули – “Тајна безакоња“, су наведени стихови народне јуначке песме:

Стани мало од Добоја Мујо,

И ми коња за трку имамо.

И још је додато: „А ми имамо Истину. И она ће нас спасти“.

Заиста: само ће нас Истина спасти. А Истина се разазнаје, васкрсава. Истина је само једна!

Ваистину: Не може се сакрити град, што на гори стоји.

Нисмо се  преверили у време дахија, нећемо ни у време кабадахија!

Тако нам Бог помог´о. 

Отров мржње 

Биљана Диковић: Видим да сте овде желели да станете. Молим Вас, само још мало стрпљења.
Одакле одсуство хришћанске љубави, одакле такорећи мржња појединих епископа кад је владика Артемије у питању: те сломићу му кичму; те десет година чекамо овај час, те он је ђавоиман, те он је дрогиран, омађијан, те он је покрао паре?

Па онда оставише породице мр Зорана Чворовића и вероучитеља без хлеба насушног…

Па онда Вас изведоше на духовну ломачу…

Грешни Милоје: То само Бог зна!

Ја мислим да је у питању  комплекс издаје. Агонија издајника. Параноја. Страх.

Погледајте ко је највише зла нанео православним Србима у историји.

Авај, бивши Срби! Расрбљени Срби! Преверени Срби! Срби-несрби! И папина копилад.

Не прогоне владику Артемија благочестиви. Није он јеретик, то и деца знају. Напротив, он је стуб Православља. Светионик Светосавља. Чувар вере наше.

Њега прогоне, а с њим и његову духовну децу и како они кажу „његове присталице“ управо тужни, јадни, до ужаса уплашени, душевним мукама унакажени издајници вере наше. Њега прогоне самоекскомуницирани епископи. Епископи – упропаститељи српства. Епископи – расколници. Епископи – новотарци. Епископи -екуменисти = јеретици = свејеретици. И један епископ србомрзац. Русомрзац.  Човеко-мрзац. Икономрзац. Епископ-бискуп који, осим себе, својих ортака и папе, мрзи цео свет, а нарочито православне Србе.

Душеломци

Биљана Диковић: Зашто то чине?

Грешни Милоје: Да што више људи угурају у зло издаје – мислећи, ваљда, да ће им тако лакше бити у јаду њиховом. Знате, несрећа се лакше подноси у друштву унесрећених, него у друштву срећних.

То је ђавољи рецепт.

Један је анђео отпао од Бога, а онда је настао ђавољи окот који прежа у заседи да превари сваког човека. Кога милом, кога силом, кога лажју, кога лукавством, кога разним справама за ломљење душе. Отуда ђавоимане људе, народ назива душеломци. Погледајте речи (и дела) г. Давида у Крушевцу. Погледајте како је лепо открио ко су му идоли, што би он рек`о: узори – и све ће Вам са казати.

Међутим, ја сам уверен да су нам искушења кроз која пролазимо на спасеније душа нашијех.

Знате, није џаба казано: Без невоље, нема богомоље.

Што год вероломци и душеломци наши више зла учине, то ћемо се ми боље окалити, то ће се млаки угрејати и постати ватрени христољубиви војници.

А пред љубећим срцима, пред ватреним верољубљем, пред упаљеним кандилима вере наше, истопиће се лед окамењених срца њиховјех и сатреће се мржња њихова.

Тако им Бог помог’о.

Биљана Диковић: А ако се не сатре мржња њихова?

Грешни Милоје: Онда ће њихова мржња сатрети њих саме, што им не дао Бог.

                                                      Буди човек

Биљана Диковић: Молим Вас, кад сте већ поменули г. Давида из Лазаревог града, како сте Ви доживели „бол његовог срца“ и његову претњу о изопштењу његовог преосвештенства владике Артемија из СПЦ?

Грешни Милоје: Прво, никаквог значаја за верни народ, за Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву и за спасење наше нема то да ли ће људи попут г. Давида владику Артемија звати „монах“ или ће својој бруци и срамоти додати још једну, немудру, разбојничку одлуку. Ако то ураде, додаће уља на већ запаљену ватру, а пред историјом и својом успаваном савешћу мораће одговорити зашто то учинише. Можда због јереси? Које? Или можда зато што се владика Артемије није придружио својим прогонитељима у издаји рода својега и вере богоносних отаца нашијех?

Друго, то ће бити њихов велики допринос да се увећа стадо Христово окупљено око истинског чувара Светосавља – владике Артемија, и умножиће се бежанија од тих најамника, од епископа-екумениста који су се одавно већ самоекскомуницирали из наше Свете Цркве.

А треће, благо владици Артемију кад га наруже људи попут г. Давида, јер му неће плата изостати. Истовремено, тешко јадницима који за своју митру морају да исплате уговорену цену. Тако он (г. Давид?!?), Божјег човека, владику Артемија, мора да позива на покајање. Он мора да га, преко новина, „учи“ како му се ваља исповедити. Он, коме су идоли, колос-учитељи неки зизјуласи, буловићи, јевтићи, мидићи… (о срама и грдобе!) говори о „тврдоглавости“ владике Артемија. Он и његови колос-каноноломци, и кичмоломци, и заседоловци говоре (о, бестиђа!) о окамењености једног јагњета Божјег. Он, срећковић, који у страху од свог безакоња ни код љубостињских калуђерица не сме без наоружане пратње, (ваљда је зато и казано да се безбожник и сенке свије плаши), он – срећковић и усрећитељ говори о „унесрећеном“ Артемију, чија љубав сабира децу светосавску, прослављајући име Божје, по пустињама земље Србаља, солећи је сољу Духа Светога. Он, у болу срца, брине с чим ће владика Артемије изаћи пред Господа. Он, у коме многи препознаше најамника, купца панагије, послушника, не канона, но својих колосалних учитеља, трабуња како је владика Артемије „трајно осакаћен и упропаштен“.

И да завршим, ако ми дозволите, најискренијим обраћањем г. Давиду.

Биљана Диковић: Изволите.

Грешни Милоје: О, господине Давиде, ако имате уши да чујете, чујте и почујте вапај светог Јустина: О, Господе, опет распињу светог Саву!

А ја, грешан, хоћу да Вам дошапнем две лекције које научих од посељаченог, простачког рода мојега:

Прва: Путуј игумане, не брини за манастир!

Друга: Нашла се вила у чем није била!

Срећан Вам пут у овоземаљски рај!

Мирно спавајте, ако Вам се савест пробуди. До тада за свој страх и дрхтање не оптужујте боље од себе. И чувајте озлобљено срце своје.

И не тугујте за „отуђеном децом“ владике Артемија. Ако породите неко своје, побрините се о њиховом спасењу.

И не брините шта ће владика Артемије и његови истомишљеници изнети пред Господа. Поверићу Вам нашу тајну и наш завет, (ал` нек остане међу нама, немој да нас одате Вашим колос идолима): Веру нашу. Веру ћемо понети. Веру као дело. Нелажну. Нелицемерну. Неупрљану. Ону што примисмо од отаца нашијех. И можда по неку брвнару, пошто нас изагнасте из храмова које саградише оци наши.

Ако се покајете, сачекаће Вас Свети оци и с њима владика рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије у егзилу, раширених руку, као сина који изгубљен беше и нађе се. И Свети владика Николај, учитељ посељаченог простачког народа говорећи: „Буди човек! То је сјајније од свих круна и важније од свих столица“.