Професор Никола Моравчевић, члан Крунског савета, о преносу посмртних остатака краља Петра II и краљица Марије и Александре и шансама монархије у Србији

Политичари принца Александра виде као конкуренцију

Аутор: Јелена Тасић, 10. фебруар 2012., ДАНАС (За ФБР припремио Владимир Петровић)

Професор Универзитета Илиноис у Чикагу, књижевник и члан Крунског савета Краљевског дома Карађорђевић, Никола Моравчевић у разговору за Данас каже да је „један од приоритета саветодавних тела Круне жеља принца Александра да, ако је могуће током ове године, пренесе посмртне остатке краља Петра и краљица Марије и Александре на Опленац“.

Професор Никола Моравчевић 

– Престолонаследник је и пре више од годину и по у вези са тим послао писмо председнику Србије Борису Тадићу, али Тадићев кабинет није одговорио ни до данас. Не видим у чему је проблем. Посмртни остаци краља и две краљице били би донети на београдски аеродром, одатле пренети вероватно у Светосавски храм, где би би били изложени дан, два. Онда би у свечаној поворци били пребачени до Опленца и сахрањени у крипте. Енглеска краљица се сложила да се краљица Марија пренесе, само је напоменула да би желела да то буде пристојан и препознат акт у држави. Без обзира шта смо данас и шта ћемо сутра бити, ово су, напослетку, две краљице и краљ, који су део историје ове земље. Међутим, јако је мало добре воље овде досад око тога показано, иако је ову идеју подржао и покојни патријарх Павле, а подржава је и садашњи поглавар СПЦ. Престолонаследник Александар каже да је разговарао са патријархом Иринејем, који је рекао да ће Црква у томе учествовати.

Ово питање актуелно је већ више година, али су спорне државне почасти уз које би некадашњи краљ и краљице требало да се сахране.

– То значи само вод војника који би се појавио. Проблем је што они који су сада на власти оклевају да учине било шта што би на неки начин у народу подигло осећање монархије. Ипак, треба имати у виду да смо ми чудна земља на много начина, јер је и посмртна урна једног од највећих светских научника Николе Тесле завршила као експонат у Теслином музеју. То у свету нигде нема. Мој савет престолонаследнику, кад сам дошао у Београд пре месец дана, био је да пошаље још једно писмо председнику државе које не би било ни предлог, ни захтев, него обавештење да ће ове године он то да уради и да их обавештава на време да држава, ако то жели, учествује. Мислим да то треба да се уради, чак и ако држава неће. Ако би се на то гледало и као на политички процес, престолонаследник би можда добио и више политичких поена ако би држава одбила да у учествује у томе, јер је то срамота.

Како објашњавате да се осам година после трајног повратка принца Александра и принцезе Катарине у отаџбину, у српској јавности више говори о издржавању дворова него о идеји обнове монархије?

– Оно што се десило после Другог светског рата оставило је огромне трагове. Велики део тог периода провео сам у иностранству и знам да се у то време овде о монархији говорило тенденциозно и неистинито, те је просечан становник Србије данас донекле условљен оним што је чуо. А, истина је да је Србија стара европска држава, у којој је монархија као систем владавине постојала још у 12. веку. Срби су један од ретких европских народа са домаћом, народном династијом, док су државама у окружењу велике силе наметале стране династије. Повратак монархије био би повратак ка неком најстаријем аутентичном идентитету који је ова нација имала. Уставне парламентарне монархије, које су сачувале своју историјску традицију и континуитет, данас су међу најстабилнијим и најбогатијим земљама света. Краљ је у њима надстраначка личност која симболично представља нацију, док специфични, свакодневни политички проблеми припадају странци или коалиција странака које добију највећу подршку на националним изборима. Србима се до сада није дала прилика да се слободним, демократским начином, на плебисциту изјасне да ли желе да живе у републици или у монархији.

Да ли је кампања против монархије мања последњих 11 година?

– Монолитност социјалистичког система са Савезом комуниста, заменили смо системом који има неке тенденције ка монархији. Али, кад погледате наше садашње политичке странке – како оне на власти, тако и оне у опозицији, све су оне лидерске, тако да се може рећи да смо Савез комуниста заменили са десетак мањих „савеза“ који се понашају на исти начин. Ако гледате данас политичку сцену у Србији, сви они коју су на власти или имају аспирације ка томе, на престолонаследника, који представља идеју монархије, гледају као на конкуренцију и „играча“ који ће да на неки начин прошири ту сцену и тиме смањи простор за њихове амбиције. Нико не воли конкурента.

А ко би требало да покрене питање обнове монархије? Пре неколико година саветодавна тела Круне начела су ту тему, али се показало да је реч о неразрађеној идеји.

– То је тешко питање. Повратак монархије је могућ на неколико начина. Мора се узети у обзир Устав који данас постоји. Нећу да будем ни нападач, ни бранилац овог Устава, али очигледно је да ће ускоро бити мењан, јер не одговара околностима у којима смо. Ако оставимо на страну насилни преокрет на улицама, за шта монархија није, други начин је да се репрезентативне политичке странке у парламенту сложе да распусте скупштину, поново је сазову као уставотворну и да у том процесу скупштина понуди престо престолонаследнику Александру, који није желео да у изгнанству носи титулу краља, иако то он формално јесте од тренутка када је издахнуо његов отац краљ Петар Други. На тај начин је и престолонаследников деда краљ Петар Први прихватио понуду да буде краљ ове земље.

Да ли заиста мислите да је то оствариво у садашњим политичким околностима?

– Ни ми, ни престолонаследник, нити било ко у политичком процесу не мисли да је ово у садашњим околностима могуће. Остаје још један начин, а то је плебисцит. Али, нико у плебисцит не иде пре кампање. На основу поређења неколико анкета спроведених у јавности, може се доћи до закључка да у овом тренутку у земљи постоји подршка монархији од око 25 процената. То је без икакве кампање и објашњавања. Треба имати у виду да је питање монархије остало потпуно нерешено још од краја Другог светског рата. То је стари проблем, а кад се нешто оставља по страни дуго времена, не значи да ће се изгубити, него да ће нарасти и једног дана морати решити. Убеђен сам да се у политичком кошкању које се данас догађа, може десити да нека од странака, групација или коалиција дође до закључка да би подржавање монархије могло да буде међу аргументима да дође или остане на власти. Сумњам да би ДС била та која би то урадила, али не постоји ни закон да ће ДС остати вечно на власти.

Краљ Петар рехабилитовао кнеза Павла

Осим дилеме да ли је краљ Петар Други абдицирао у емиграцији, овде постоји и дилема да ли принц Александар има право на српски престо, јер су његов деда и отац били југословенски суверени, а Југославија се распала.

– Краљ Петар Други није абдицирао. Кад га је Запад притиснуо да одобри владу Шубашић – Тито, коју ни он нити било ко у нашем политичком спектруму у Лондону није желео, краљ је том одлуком своје краљевске прерогативе пребацио на ту владу. То у међународном праву значи да док та влада постоји, он је по страни. Пошто се та влада сама од себе срушила, прерогативи су поново били његови. Осим тога, да је абдицирао како би после тога у Лондону могао да изда прокламацију о рехабилитацији кнеза Павла, који је био у немилости код Енглеза за време Другог светског рата због приступања Југославије Тројном пакту. Тај документ издао је званично као краљ, на шта не би имао право да је абдицирао. Када је стварана Краљевина СХС 1918. у њеним почетним законима свугде је било написано да та нова земља – федерација Јужних Словена прихвата да је представља српска монархија. Наши монарси били су и остали српски. Дом Карађорђевића то никад није престао да буде.

Владимир Петровић