„Преживели смо НАТО-бомбардовање, нападе Албанаца са Бајгоре, долазак Кфора, крађе стоке и шуме, сталне провокације „комшија“ из суседних села… Када смо помислили да је најгоре прошло и да су се коначно створили услови за останак и бољи живот, ми се у миру раселисмо, за коју годину Борчана више неће бити, избрисаће нас са географске карте и из списка живих“. 

10. 02. 2012. 13:01 текст и фото Д. Н. Петровић, Вести

ФБР: Планинарски Савез Србије је у више наврата организовао
походе у ове крајеве са нетакнутом природом

Овако, пун горчине, о пропасти најпознатијег и некада највећег села у општини Лепосавић прича Богољуб Јанићијевић, житељ Борчана, села расутог на падинама Бајгоре и од центра Лепосавића удаљеног више од 30 километара.

Пошто се из Борчана „као на длану“ види и контролише цела долина Ибра, многи су житеље овог села сматрали и првом линијом одбране целог северног Космета.

– Свашта смо преживљавали, нападали су нас Албанци из суседног села Сељанце, али ми се нисмо ни плашили, ни узмицали, ни селили, завршетак рата на Косову дочекало је више од стотину житеља, било је и младих, мислили смо да ће младићи остати у селу, да ће нам општина и Влада Србије помоћи да изградимо пут, да саградимо фарме, развијемо пољопривреду и да вратимо бар део одсељених…. Нажалост, догодило се све супротно: старији су поумирали, а млади отишли, јер у беспућу, без помоћи и разумевања, није било услова за пристојан живот и опстанак – каже Јанићијевић.

Сада у Борчанима живи још 14 старачких домаћинстава са укупно 25 становника, махом болесних стараца од којих неки планирају скори одлазак деци која живе у Краљеву, Крагујевцу, Београду….

Продају куће и одлазе

– За коју годину Борчане ће остати без становништва, ми старији брзо ћемо поумирати, а млађи житељи ће, попут стотина наших рођака и комшија који су се раније одселили, бољи живот потражити или у Лепосавићу или негде у централној Србији. Биће то велика штета, јер смо „покривали“ и чували огроман простор на тромеђи општина Лепосавић, Косовска Митровица и Подујево – каже старина Влајко Симић и наглашава да је за све крив макадам којим се зими једва стиже од Сочанице до Борчана.

– Наша општина је немоћна да сама асфалтира тај пут, више од десетак километара реконструкције и асфалтирања за нас је превелики залогај. Чак и да у скорије време обезбедимо паре, бојим се да је за Борчане касно, све што је могло отишло је из села, овај део наше општине потпуно ће се испразнити, што није добро – каже Бранко Нинић, председник општине Лепосавић и наглашава да општина није „дигла руке“ од Борчанаца и да ће, у домену својих могућности, помоћи сваком младом човеку који остане у селу или пожели да се овамо врати.

Казан једина забава

У Борчанима ових хладних зимских дана „нема живе душе“, млади се могу избројати на прсте једне руке, један од њих је Станислав Димитријевић који, заједно са комшијама Радошем и Миљаном Сенићем време проводи „уз казан“ и „мученицу“ која је, уз телевизор, једина забава у селу. Некада, упркос снегу, „меку“ ракију препеку у „љуту“ и тако скраћују време до пролећа.

– Сви смо на релацији Крагујевац – Борчани, мало тамо, мало овамо: овде више нема перспективе, ипак, не би желели да одемо, ако Лепосавић остане у Србији, а Србија овде нешто уложи, остали би на родном огњишту, ни у Шумадији не цветају руже, поготову за нас дошљаке – каже Димитријевић.