Да ли је Србија „непочин поље“, са кога се одувек бежало у „бољи свет“?

Радован Калабић: „Постоје, међутим, и историјски периоди у којима је Србија с правом прибављала све атрибуте „обећане земље“. Оне државе преко чијих граница су хрлили странци у потрази за слободом, бољим животом и благостањем. Примери из XIX, па и прве половине XX века то најбоље потврђују. На путу ка стицању пуне независности, Кнежевина Србија пружала је прилику бројним Немцима, Чесима, Словацима, Цинцарима и другима да у њој нађу и уточиште и топли дом. Неки су долазили као стручњаци, лекари, инжењери, а други као занатлије. Било је, међутим, и оних који су стизали као проста радна снага за наше руднике, и оних који су у Србију долазили као послуга за имућније слојеве српског друштва.“ На слици: Ретровизор Радована Калабића

На ово питање желим кратко да одговорим, и то у историјској равни, будући да сам феномен српског исељеништва дуго пратио, а резултате свог истраживања објавио у четири допуњавана издања „Српске емиграције“, с поднасловом – „Прилози за историју српског исељеништва 1830-1992“. Ослањајући се на радове и искуства малобројних претходника могао сам само да потврдим њихове закључке да „ …на почетку сваког емигрантског живота стоји незадовољство“. „Бежање од жуте сенке глади“ био је најчешћи, али не и једини мотив за наша честа и многољудна пресељења. Политички прогони појединаца и читавих слојева друштва, бесперспективност и осећај угрожености, као и ограничења у погледу научног и стручног усавршавања – такође су убрзавали болне кораке у напуштању Отаџбине.

И као што у сваком злу има и добра, тако и у овој појави можемо и морамо да уочавамо и позитивне стране и достигнућа, без којих би и историја српског народа била осиромашена и непотпуна. То се нарочито односи на културу и на науку. Ништа мање нису важни ни плодови борбе за очување нашег идентитета, вере и колективног памћења, у периодима када су они и на родном тлу били брутално оспоравани и поништавани. И онда када су у матици гашена сва кандила, неугасли пламен српства одржавао се и изван њених граница.

1.

Постоје, међутим, и историјски периоди у којима је Србија с правом прибављала све атрибуте „обећане земље“. Оне државе преко чијих граница су хрлили странци у потрази за слободом, бољим животом и благостањем. Примери из XIX, па и прве половине XX века то најбоље потврђују. На путу ка стицању пуне независности, Кнежевина Србија пружала је прилику бројним Немцима, Чесима, Словацима, Цинцарима и другима да у њој нађу и уточиште и топли дом. Неки су долазили као стручњаци, лекари, инжењери, а други као занатлије. Било је, међутим, и оних који су стизали као проста радна снага за наше руднике, и оних који су у Србију долазили као послуга за имућније слојеве српског друштва.

Београд и Србија никада нису патили од затворености и ксенофобије.

Зато од странаца није тражено ни да мењају веру, ни да ступају у наше поданство, ни да служе у нашој војсци.

Странцима у Србији нису наметани ни посебни порези, па су се они у нашој средини добро осећали, имали су своје кафане и почели су да оснивају своја удружења.

Београд и Србија никада нису патили од затворености и ксенофобије. Зато од странаца није тражено ни да мењају веру, ни да ступају у наше поданство, ни да служе у нашој војсци. Странцима у Србији нису наметани ни посебни порези, па су се они у нашој средини добро осећали, имали су своје кафане и почели су да оснивају своја удружења. Тако је међу првима, 1868. године у Београду, основано друштво Чешка беседа, кога су основали чешки емигранти из Аустроугарске. Оно је 1885. године прерасло у Лумир, културно-просветно друштво Чеха и Словака. Чехословачки дом у Београду подигнут је 1928. године, у Улици Светозара Марковића бр. 79. После окупације Чехословачке 1938. године, друштво организује прихватање и смештај избеглица. За све то време у оквиру друштва функционишу школа и бројне секције, међу којима су најактивније хорска и певачка. Окупација Београда донела је затварање и дома и школе, али су они обновили свој рад одмах након 1945. године. На жалост, 1966. године Чешки дом је национализован, а његовим члановима је остављено право да се састају на првом спрату овог здања. Оживљена активност Друштва допринела је 2009. године да их Матица Чешка прими у своје чланство.

Верни опис једне сцене из доба владавине кнеза Михаила (1823-1868) најречитије говори о оновременој српској толеранцији према странцима и „иноверницима“ :

„Кнез Михаило је недељом на свечаним каруцама доводио своју жену Јулију у католичку цркву на мису, затим одлазио да се `провоза`, па се враћао да је под руку изведе из цркве до екипажа, пробијајући се кроз гомилу свечано обучених `шокаца` и шарено одевених Словакиња.“

После Берлинског конгреса (1878), на коме је Кнежевина Србија добила пуну независност, почиње систематско досељавање Немаца у нашу државу. Тада се први пут код нас бележи и појава тзв. гастарбајтера. Са немачким инвеститорима и инжењерима, углавном у области рударства, они пристижу у печалбу. Али се временом одомаћују у новој средини, у којој започиње прожимање култура и традиција – српске и немачке. На слици: Ђорђе Вајферт у свечаној униформи рударског инжењера. Фото: Електронска галерија Фонда Ђорђе Вајферт http://www.fonddjordjevajfert.org

2.

Још од 1719. године бележи се први талас досељавања Немаца на српске просторе. За само две године, до 1721., неколико стотина Немаца из области Пфалц настањује се у околини Београда, на Дорћолу, Миријеву, Авали, Сланцима… Неки стижу и до Смедерева и Јагодине. Но, тек после Берлинског конгреса (1878), на коме је Кнежевина Србија добила пуну независност, почиње систематско досељавање Немаца у нашу државу. Тада се први пут код нас бележи и појава тзв. гастарбајтера. Са немачким инвеститорима и инжењерима, углавном у области рударства, они пристижу у печалбу. Али се временом одомаћују у новој средини, у којој започиње прожимање култура и традиција – српске и немачке.

Немци, уосталом као и други досељеници, бивају позивани на славе код Срба. Срби одлазе на њихове свадбе и у „швапске кафане“ у којима се одушевљавају специјалитетима као што су барено прасе са реном и зец из `паца`. Права симбиоза, међутим, настаје женидбама и удадбама између домородаца и придошлица. Деца из тих бракова добровољно су посрбљавана, па су некадашњи Шмитови постајали Ковачевићи, а Јегерови, рецимо, Ловчевићи. Многи од њих одиграли су важну улогу у славној историји Србије, а један од најзначајнијих је свакако Паул Штурм, алиас Павле Јуришић (1848-1922). Он је био српски генерал и истакнути војсковођа у Првом светском рату. Његов рођени брат Евгеније био је српски добровољац. Павлов син јединац, који је по оцу носио име и који је у Првом рату био мајор, прикључио се у Другом рату војсци ђенерала Драгољуба-Драже Михаиловића. Њега је после заробљавања стрељао Гестапо, пошто је Павле млађи одбио да као Немац буде ослобођен и стављен у кућни притвор. Србији су одличне резервне официре, али и професоре, дали и Бихлови и Лилерови, а Хенрих Лилер је био и председник протестантске црквене општине у Београду.

Историја српског књижарства и издаваштва незамислива је без једног странца, без Геце Кона (1873-1941), који је 1901. године прешао у Београд и узео српско држављанство. Он је као син рабина дошао у Србију из мађарског дела Аустроугарске и у Кнез Михаиловој улици бр.1 отворио књижару за српску и страну књижевност. Око њега и у његовој књижари окупљају се најзначајнија српска пера, попут Слободана Јовановића, Милоша Црњанског, Бранислава Нушића ( који је пореклом био Цинцарин и звао се Алкибијад Нуша), Андра Гавриловић, Божидара Ковачевића… Кон им издаје књиге, а неке од њих помаже и финансијски и у сваком погледу.

3.

Многи од њих одиграли су важну улогу у славној историји Србије, а један од најзначајнијих је свакако Паул Штурм, алиас Павле Јуришић (1848-1922). Он је био српски генерал и истакнути војсковођа у Првом светском рату. Његов рођени брат Евгеније био је српски добровољац. Павлов син јединац, који је по оцу носио име и који је у Првом рату био мајор, прикључио се у Другом рату војсци ђенерала Драгољуба-Драже Михаиловића. Њега је после заробљавања стрељао Гестапо, пошто је Павле млађи одбио да као Немац буде ослобођен и стављен у кућни притвор. На слици: Војвода Павле Јуришић Штурм.

Дугачак би био списак оних људи страног порекла који су се сродили са нашом средином и у њој оставили неизбрисив траг. На овако малом простору немогуће их је побројати, а не огрешити се о многа значајна имена. Зато бар да поменемо Чеха Валенту, који је у Србију дошао 1852. године. Своју медицинску стручност он је потврдио прво у Јагодини, Смедереву и селима око Рудника, да би на крају постао лични лекар српског краља Милана. Узимајући у међувремену име Јован, Валента је био и управник Окружне и варошке болнице у Београду (1874) и активно је учествовао у оснивању Српског лекарског друштва.

Арчибалд Рајс (1875-1929), доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани, у Швајцарској, трајно се пресељава у Београд и узима наше држављанство, после Првог светског рата. На овом месту је немогуће навести све заслуге човека који је завештао да му срце буде сахрањено на Кајмакчалану и који заслужује да му се посвети посебно обимно дело.

Немогуће је присетити се и свих оних руских емиграната који су после Октобарске револуције (1917) нашли спокој и уточиште у Београду и у гостопримљивој Србији. Процене говоре да је тада у Србију стигло њих око четрдест хиљада. Чак је и седиште Руске заграничне цркве пренето у Сремске Карловце, а њен поглавар митрополит Антоније Храповицки (1863-1936) је и сахрањен у Београду, уз највише државне почасти.

Најлепше зграде и фасаде Београда пројектовали су између два рата тзв. бели емигранти. Архитекте Николај Краснов, Григориј Самојлов, Василиј Андросов, Василиј Фјодорович Баумгартен, Виктор Лукомски и Валериј Сташевски утиснули су свој ауторски печат на најлепшем и монументалном архитектонском лицу српске престонице.

Тако је било некада, када је Србија била слободна, привлачна и просперитетна земља.

А каква је данас, када се спасоносни сан многих њених становника – а нарочито оних најмлађих – своди на бежање из Србије?

Текст је одговор на анкету Српске православне омладине из Инсбрука, за трећи број омладинског часописа СПО(Ј)И из Инсбрука који је у штампи.