Неоосманлије не мирују

аутор: Срђа Трифковић извор: ФБРStevan Vukojevic и sloboda.snd-us

Недавна иницијатива о оснивању Балканског парламента (Балпа), коју је наводно на сопствену иницијативу покренуо посланик Велике народне скупштине Турске Рифат Саит, део је стратегијског неоосманистичког пројекта. Саит је поводом оснивања овог тела изјавио да Турска жели да „повеже цели Балкан или југоисточну Европу како би заједно превазишли разлике и остварили интересе“, као и да за то има подршку турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана и Европске уније.

У суштини реч је о покушају Анкаре да се у савременим условима, модерним политичким, економским и културним средствима, обнови доминантни турски утицај у областима које су некада биле у саставу османског царства, укључујући и Балкан. По речима водећег српског стручњака за ислам Дарка Танасковића, Балкан се у очима неоосманиста и даље доживљава као Румелија (турски назив за источно римско или византијско царство), те је на делу објективно покушај стварања „нове Румелије“.

Ову иницијативу подржао је народни посланик у Скупштини Србије и функционер Бошњачке листе за европски Санџак Есад Џуџевић у разговору са председником Турске Абдулахом Гулом током свог недавног боравка у Турској. Џуџевић је том приликом изразио наду да ће у 2012, када се обележава стота годишњица престанка османске управе у балканским државама, бити прилика за јачање веза Турске са оним балканским народима који Турску осећају као своју земљу заштитницу у међународној заједници.

Ово је само додатни пример агресивне и дугорочно осмишљене стратегије повратка Турске на просторе којима је некад владала. Пре једног века Османско царство било је на умору, банкротирани болесник на Босфору чија је контрола над удаљеним провинцијама Балкана, северне Африке и Блиског истока непрестано слабила. Опстанак царства у веку који је претходио Великом рату 1914. обезбеђен је захваљујући неспособности Европе да се договори шта да ради са пленом – пре свега да се сагласи ко ће контролисати мореузе који спајају Црно море са Средоземљем – па је сложено Источно питање остало на дневном реду европске дипломатије све до Версаја.

Један век касније Турска је снажна национална држава са скоро 80 милиона становника. Изразито је моноконфесионална (једноверна): рађање Републике Мустафе Кемала Ататурка подударало се са завршним холокаустом хришћана широм Царства између 1915. и 1922. Збацивање бремена империје омогућило је развој политичке културе засноване на мешавини национализма европског стила и подлоге исламског етоса наслеђене од Калифата. Ататурк је тежио да наметне строго секуларни концепт нације, али се стари етос показао жилавијим.

ТРИ КОМПОНЕНТЕ НЕООСМАНИЗМА – Политички покрети 80-тих и 90-тих година прошлог века произвели су “турско-исламску синтезу” чији су тобоже “постисламски” заговорници сада већ скоро једну деценију на власти. Они следе концепт познат као неоосманизам а који представља спој три кључне компоненте, исламизма, туркизма и османског неоимперијализма. Њихова изборна победа била је могућа јер је већинска Турска по својим веровањима, вредностима и погледу на свет вазда остала део Уме, тј. исламске заједнице верника. Кемалистички пројекат наметан одозго никада се није укоренио изван војске и узаног слоја европеизиране градске елите.

Неоосманизам не значи, како се понекад тврди, само обнову турског утицаја у некадашњим покрајинама Царства. Он поготову не преставља покушај помирења предкемалистичког наслеђа са секуларизмом. Неоосманизам пре свега означава негацију кемализма код куће и смелу, самоуверену спољнополитичку стратегију самосталног ширења утицаја у три кључна региона. То су Кавказ и Централна Азија, арапски Блиски Исток и Балкан.

Унутар Турске, током протеклих девет година власти Странке правде и развоја (АКП) успешно су подривени како институционални механизми тако и темељи легитимитета кемалистичке државе. Најважније од свега, сломљена је кичма армије као политичког фактора. Остао је пуки оквир уставног секуларизма, који додуше још увек отежава формално-правно утемељење новог легитимитета у исламу. Упркос томе, премијер Ердоган и лидери АКП показали су се вештим и успешним у редефинисању референтног дискурса који је попримио карактер незамислив пре само једне деценије и који формалне одредбе Устава чини мање-више ирелевантним. Поготову им је спољна политика отворила терен за заобилажење преосталих домаћих ограничења – терен који је још почетком 90-тих почео да омеђава тадашњи председник, пок. Тургут Озал.

Спољна политика отвара простор и за кооптирање у пројекат оних секулариста у државном и војном апарату који нису склони вредносној основи неоосманске парадигме, али који и те како могу да се идентификују са њеним „квантитативним“ аспектима, са националном компонентом Давутоглуове „стратешке дубине“. Зарад примамљивог статуса регионалне силе првог реда, која самоуверено пројектује утицај и моћ на Балкану, на Блиском истоку, на Кавказу и Централној Азији, они су спремни да зажмуре пред чињеницом ислама као спољног деноминатора пројекта.

На Блиском истоку, неоосманизам се манифестује првенствено кроз истицање ислама као заједничког именитеља, уз све израженији антагонизам Анкаре према Израелу.

На просторима бившег СССР-а манифестује се кроз истицање етно-језичког и културног заједништва, које подразумева ислам али га не третира априорно као централни чинилац тог заједништва.

На простору Балкана, пак, на делу је зрела синтеза оба наведена елемента са трећом кључном компонентом неоосманизма – са геополитичким пројектом инкорпорације европског Југоистока у сферу превасходног, ако не и искључивог политичког, економског и културног утицаја Турске, уз прећутну сагласност Вашингтона и Брисела. Тај геополитички пројекат утемељен је на концепту зелене трансверзале.

ЕВРОИСЛАМСКА ТРАНСВЕРЗАЛА – Концепт трансверзале има два различита, премда међусобно повезана значења. Он означава дугорочни циљ стварања географски непрекинутог ланца већински муслиманских заједница или заједница под доминацијом муслимана који ће се пружати од Турске на југоистоку до Цазина на северозападу. Он такође означава процес јачања етнорелигијске самосвести међу традиционално муслиманским заједницама на Балкану. Ово има четвороструки политички ефекат:

● проширење географског простора демографске доминације муслимана;

● успостављање или проширење ентитета под муслиманском политичком контролом са ескалацијом статусних захтева и са крајњим циљем успостављања суверене државности;

● јачање исламског карактера и идентитета доминантне заједнице унутар тих ентитета, са паралелним смањивањем бројчаног присуства и маргинализацијом утицаја других, тј. немуслиманских заједница; и

● спремност на ескалацију напетости и сукобе са немуслиманским суседима и њиховим матичним државама у реализацији све смелијих циљева.

Европске компоненте неоосманизма нема и не може бити без ослонца на политичке, културно-верске и демографске трендове међу муслиманским заједницама на Балкану. Ти трендови указују да зелена трансверзала има јасан геополитички облик, углавном с предумишљајем али делимично и спонтано.

Трансверзала одражава Хантингтонов судар цивилизација, парадигматски случај линије процепа између ислама и остатка света. Та тектонска напуклина настала је турским продором на Балкан другом половином 14. века. Пада у очи да се географски шпиц агресије током потоња два века отоманске експанзије поклапао са “зеленом трансверзалом”. Од самог почетка, тај је концепт имао кристално јасну геополитичку логику. Напори Османлија у циљу исламизације локалног становништва и колонизације муслимана из Азије били су далеко тврђи и успешнији дуж коридора Тракија-Македонија-Косово-“Санџак”-Босна него у другим освојеним хришћанским земљама, нпр. у копненом делу Грчке, у централној Србији, северној Бугарској или Влашкој.

НАСЛЕЂЕ ЦАРСТВА – Османска империја распала се пре скоро једног века али њено наслеђе је остало широм Балкана. На тих 500.000 квадратних километара данас живи око 60 милиона људи. Од тог броја, православни хришћани – Грци, Бугари, Срби и словенски Македонци – имају танку већину од једва изнад 50 одсто. Муслимани – 12 милиона њих у европском делу Турске и приближно још толики број Албанаца, словенских муслимана (претежно Бошњака) и етничких Турака ван Турске – чине преко 40 одсто становништва. Ове заједнице не живе данас, нити су икада живеле, у мултикултурном складу. Стална напетост о којој је надахнуто писао Иво Андрић, а која повремено експлодира у разуздано крваво насиље, трајни је плод османске владавине.

Насупрот ревизионистичком миту о мултикултурној и толерантној Царевини, миту који је један од идеолошких стубова неоосманизма, османска је владавина имала три битне карактеристике:

● Шеријатски утемељену дискриминацију немуслимана;

● Личну несигурност сваког појединца, хришћанина поготову, у систему арбитрарне моћи;

● Неповерењем испуњену коегзистенцију народа и вера без међусобног прожимања.

Тај психолошко-културни склоп није се променио ни до данас, скоро један век након распада османске империје. Широм регије АКП и преко своје дипломатске, а поготову неформалне мреже подржава атмосферу подела, тензија и сукоба. Поново разбуктани осећај сродства са балканским истоверцима ослања се на априорно антагонистички однос према немуслиманским, традиционално хришћанским заједницама.

Неоосманизам је нашао геополитички ослонац у Трансверзали. Са друге стране он истовремено представља битни предуслов оживљавања политичког ислама и на њему засноване етничко-културне самосвести дуж коридора. Без извора политичке, економске и духовне подршке на југоисточном шпицу Балканског полуострва, без матичног сидришта на Босфору, исламски препород у бившим отоманским поседима не би био могућ.

Америци одговара да Турцима дају отворен терен на Балкану за стварање сопствене сфере интереса јер је суштина те политике већ годинама истоветна америчкој. И из Брисела Турцима се нуди Балкан као утешна награда, имајући у виду да ни они у ЕУ никада неће бити примљени. Русима, пак, одговара стратешко партнерство са Анкаром, пошто се Москва нада да ће турски утицај на Кавказу и у Централној Азији представљати противтежу радикалном вахабитском исламу.

СРПСКИ ОДГОВОР НЕООСМАНСКОМ ИЗАЗОВУ – Проблем неоосманизма неће бити решен без трезвене дијагнозе стања и без критичког преиспитивања српске политике и српских илузија током протеклих десет година. Неопходно је да се осмишљено али без зазора контрира неоосманској ревизији историје. Ово треба чинити на медијском, публицистичком и академском фронту. Треба инсистирати на чињеници да је Турска представљала сурову империјалну силу, да је борба балканских хришћана за ослобођење у 19. веку представљала праведни процес антиколонијалне еманципације, а да неоосманизам за бивше османске поданике има исте конотације као неонацизам за Јевреје.

У конципирању свог става према феномену неоосманизма, Срби треба да буду свесни да се у перцепцији Вашингтона тзв. Западни Балкан налази на «проширеном Средњем Истоку», у фокусу хегемонистичке контроле и на простору где је удовољавање исламском сентименту било и остало кључни амерички императив. Одговори које Срби себи треба да дају на актуелна питања, попут будућности Косова или односа према ЕУ, не смеју бити раздвојени од наведене спознаје.

У периоду непрекидне ерозије српског етничког и културног простора примарни је циљ очување сваког дела наслеђа који је могуће очувати, уз обнову националног јединства – пре на нивоу духовног и моралног заједништва него политичке сагласности. Срби треба да одлуче међу собом шта је оно шта желе за себе и своје потомке, независно од тога шта од њих захтевају САД, Турска, НАТО и ЕУ, па тек потом да крену у решавање изазова.