Миодраг Дашић: Погинућемо за Косово

ПЕЋ – Подно Проклетија, у срцу Пећке жупе, налази се српско село Брестовик и у њему двадесетак породица.

Међу њима живи домаћин за углед, Миодраг Дашић, са својом шесточланом породицом.

Поносан на децу

– Лако се одричемо лозе, порекла и предака. Најлакше је дићи се и побећи, и оставити кости предака, али бекством и склањањем главе товариш на леђа бреме одговорности коју су ти у наслеђе оставили преци. Ја не припадам оној врсти људи који се одричу предака и своје лозе. Спреман сам, ако је то суђено, да се придружим прецима. Никада нећу оставити, или, не дај Боже, као отпадник племена и рода, скинути надгробне плоче и споменике предака са гробља и тако затрти трагове трајања племена Дашић у Брестовику – каже Миодраг, поносан што лозу Дашића продужују његови синови Бранко и Миљан и кћерке Мирјана и Марта, четворо од укупно 12 деце која похађају наставу на српском језику у месној мултиетничкој српско-албанској школи.

Његова супруга Слађана, поносна мајка, каже да нигде није као у Брестовику. Има све и жели да деци омогући све услове за живот, да могу „и појести и попити колико им је воља“.

Празне приче

– Не обраћам пажњу на оно што се дешава ван села. Не желим да децу оптерећујем празним причама о лепоти живота у великом граду, јер не видим да су деца у било ком граду слободнија од моје. И њих чувају родитељи, и то више него што ја чувам своју децу – каже она уверена да ће се њеним ђацима убрзо придружити вршњаци пореклом из Брестовика, пошто су њихови родитељи најавили да ће с доласком пролећа започети талас организованог повратка .

У Брестовику је до 1999. године у 120 домаћинстава живело око 600 становника. Није било Албанаца, а оно што Дашићима подгрева наду и уверење да ће ово село постати упориште одрживог опстанка, јесте податак да је за сада продата само једна кућа.

– Дали смо реч и у Патријаршији се заклели да се продајом нећемо одрећи предака и да ћемо се враћати један по један, јер, ако ништа друго, знамо како се из пепела подиже дом. То су нас научили стари и зато је на нама да продужимо лозу – закључује Миодраг.

Н. Зејак