Европа од Николаидиса до Бориса

Чини се да је европска честитка Бориса Тадића Хрватској преурањена. Презадужени Загреб у ЕУ одлази као сасвим солидан кандидат за кризног наследника Лисабона или Даблина. И не само то. Европски Загреб је и врло извесан кандидат за доследног наследника своје балканске прошлости.

Да ли ЕУ значи поштовање и примену европских стандарда и закона, управо перспективу за бољи, сигурнији и мирнији живот, како је рекао Борис Тадић, честитајући Хрватској? Да ли је ЕУ заиста једини пут којим би Србија иза себе оставила сукобе и отворила нове странице мира, толеранције и сарадње? И откуд одједном најава немачког отопљавања у односима са Србијом?

Европска будућност Србије и Хрватске, осим ако није слепа, мора да рачуна са бројним отвореним питањима. Рецимо, односу према геноциду у Независној Држави Хрватској, изгону становништва, проблему имовине, али и питању које Хрватска за сада мудро носи у европском рукаву: питању границе са Србијом на Дунаву коју тихо оспорава.

Уопште, ЕУ баш као и бивша Југославија, пре може да се похвали бројем пригушених, него трајно решених проблема. Верује ли ико да су се Ирци заувек одрекли амбиције да ослободе своје острво? Гледа ли ико вести из Будимпеште, где се све гласније агитује за ревизију исхода Првог и Другог светског рата? Какав однос у том светлу мађарска јавност гаји према Словачкој, Румунији и Србији? Имају ли Шкоти амбицију да оду од Лондона?

Да ли је мађарска мањина у Румунији тек у ЕУ заувек решила своје питање? Да ли поготово неко сматра да је ЕУ решила проблем Косова и Метохије? Јесу ли Срби из Републике Српске задовољни односом званичног Сарајева према њима? Какав је положај Руса у неким прибалтичким земљама? Шта је са остацима лужичко-српске заједнице у Немачкој?

Београд и Загреб као да нису извукли ни једну поуку из прошлости, нарочито оне заједничке. Обе словенске престонице понашају се као депоније европске идеје. Као да ће им Брисел, уместо њих самих, уредити економију и државу. И у Београду и у Загребу као да не схватају да је и европски сиромах тек сиромах.

С лепим намерама Брисела и Вашингтона, трезан српски рацио растао се још деведесетих година. Још од тада је јасно да евроатлантска политика инсистира на разградњи српског политичког простора, пре него на његовом демократизовању. Шта више, наводна демократизација тог простора никада није постала циљ, него средство.

Због тога умекшавање бриселске реторике, које долази од европских министара, не посматрам као промену европског (читај: немачког) политичког курса, него као кориговање динамике спровођења евроатлантске политике на Балкану. То омекшавање реторике у обзир узима скоре изборе у Србији и нарастајуће антиевропско расположење међу грађанима, пре него српске националне интересе.

Ако Београд постане на пролеће кандидат за члана у ЕУ, биће то у функцији политике Брисела и следствено томе избора у Србији, а не због тога што је Ангела Меркел почела да нас поштује. Привид европске беневолентности трајаће до после избора или док бриселски стратези поуздано не процене да нова политичка конфигурација у Београду не угрожава њену балканску агенду.

Речи Бориса Тадића и даље ће бити опсена, која живи паралелно са европском стварношћу. Он се никада јавно неће запитати зашто је јавна подршка селективном тероризму драгоцен дериват авангардног правца европске идеје у Србији, згодан да букне ако затреба светла на крају тунела? Кад је за ЕУ тероризам – тероризам (или макар позив на њега), а када метафора?

Сматрам да је део евро-слаткоречивости и амбиција да се Вук Јеремић, као симбол неодрицања од Косова и Метохије, мало скрајне на „вишу“ функцију у Њујорку. Од те силне европске слаткоречивости, скоро да је и мени било лакнуло када су Немци изједначили резултат на крају рукометне утакмице са Србијом. Могу мислити како је тек било Борису Тадићу. Никад се не зна шта све може да наљути Европу!