Као мелем на рану, свих мислећих, били они евроскептици или еврореалисти, легли су иступи британског посланика НајџелаФериџа. Шта је то тако допадљиво код овог хладног Енглеза и какав је то магнетизам који привлачи темпераментне Балканце? Разочарење грађана Србије односом водећих држава ЕУ према нашој земљи, не само по питању Косова и Метохије, гледајући последње анкете, смањио је број оних који су ради да приступимо истој. 

_______________

ЗАШТО ВОЛИМО НАЈЏЕЛА ФЕРИЏА
или БРИТАНАЦ КОЈИ ГОВОРИ УМЕСТО НАС

Среда, 04. јануар 2012.

Најџел Фериџ

Апсолутни хит у Србији последњих месеци јесу обраћања Најџела Фериџа, лидера Британске партије за независност и посланика Европског парламента. Пре само неколико година, док је европска конструкција стајала релативно стабилно, његови иступи и перформанси са својим истомишљеницима у и око ЕП (ЕП – европски парламент, прим. фбр) служили за подсмех, били права атракција и добра забава за медије.

Његов говорнички дар и веродостојна образложења нису привлачили довољну пажњу јер се управо рађала нова суперсила. Међутим, продубљивање кризе у ЕУ све више је гурала у први план овог неспорног зналца са речима. Обзиром на општу ситуацију, можда није чудно што је премијер или чак амбасадор једне друге државе популарнији од многих домаћих политичара. Шта је то тако допадљиво код овог хладног Енглеза и какав је то магнетизам који привлачи темпераментне Балканце?

Разочарење грађана Србије односом водећих држава ЕУ према нашој земљи, не само по питању Косова и Метохије, гледајући последње анкете, смањио је број оних који су ради да приступимо истој. Резигнираност је оправдана, то не могу да оспоре ни душебрижни преокретачи наших судбина. Ако је испоручивање хашких оптуженика, односно поштовање сопственог закона о сарадњи са Трибуналом, била последња препрека у добијању статуса кандидата, одрицање дела територије није, нити је смело бити додатни услов. Ни јуче, ни данас, ни сутра! Домаћи политички врх, очигледно неспособан да пронађе прави пут, само је стварао већи хаос својим изјавама и потезима и тако још више слуђивао и превише дезоријентисане грађане. У таквим околностима сасвим је природно и нормално да се тражи неко ван домаће политичке сцене са јасним политичким циљевима и реториком.

Нашли су га на неочекиваном месту – за говорницом ЕП док отворено прекорава бриселске бирократе, који не би много боље прошли уколико би им се са исте говорнице обратила већина грађана ове земље. Иако аргументација не би била иста, они који су огорчени односом и политиком ЕУ потпуно су се поистоветили са оним који је у могућности да им све саспе у лице. Образложења су толико оштра да годе уху нашег човека, те се најотровнији иступи Најџела Фериџа масовно преводе на наш језик и пласирају путем интернета.

Други разлог за ову љубав свакако је дубока криза ЕУ. У безнађу у коме се грађани налазе она се сударила са изневереним десетогодишњим сневањима о светлој будућности у оквирима заједнице европских држава. Оно што се на домаћем политичком тржишту, некад и са правом, нудило као Елдорадо све више се пореди са Титаником. Судбина ЕУ је непредвидива, али она сигурно неће више бити онаква за какву смо се спремали. Неозбиљност носилаца власти неодољиво подсећа на комесаре из ’45, који су ратом и радом исцрпљеном сељаку обећавали комунизам – до следеће сетве, сигурно! Додуше, било је и оних који су били вештији, па су говорили да се комунизам мора изградити.

ШТА ЈЕ НАШ ДЕМОКРАТСКИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Интересантно је да се ментални склоп људи на овим простору није много променио последњих шездесет година иако је због историјског искуства морало бити другачије. Ретко, готово нико није потенцирао да се сами морамо изградити у сваком погледу, од целокупног друштва до појединца. Некад заиста делујемо као размажена деца која слепо верују и чекају шарену лажу, па није ни чудно што се већи и зрелији од нас непрекидно поигравају с нама.

Слушајући британског политичара у Европском парламенту, своје разочарење у сопствени и неуспех политичке елите пребацују на оне од којих су очекивали бољи живот када једнога дана будемо били у истој заједници. Лоше планирање и нејасна визија, као и критике које је упутио Фериџ бирократама из Брисела, свакодневно се могу чути диљем Србије упућене главешинама у Београду.

Трећи и само наизглед непостојећи разлог јесте демократски капацитет грађана Србије. Због специфичних историјских околности демократски потенцијал и традиције српске државе нису онолико велике каквим неки желе да представе, али свакако ни толико мале, што је још чешће виђење. У крајњу руку, осећај за правду је својствен свим људима и нацијама, а не само нашој. Најџел Фериџ инсистира на референдуму, изборима и осталим потврђеним демократским начелима и треба му веровати. Када то каже Британац, човек који долази из нације која себе сматра колевком парламентарне демократије, он је заиста убеђен у поменуте принципе. Нама, који немамо такво наслеђе са вишевековним демократским процесима, можда не може увек да буде јасно. Али осећај за исправно, поштено и уједначено, свакако да. То и јесте смисао сваког бољитка и напретка, чега је наш човек деценијама жељан.

У деценији за нама усамљени су били гласови који су инсистирали на што широј и отворенијој расправи о нашим потенцијалима и односу према ЕУ у процесу придруживања. Међу њима је било и оних који су отворено против приступања, али и појединих присталица интеграције Србије у ЕУ из прагматичних и патриотски побуда. Нажалост, уместо полемике и дебата, консензус је постала магична реч. Неки овде сматрају јеретичким помисао да се ЕУ као савршена творевина сме критиковати. Такав догматски приступ смо и сами осетили на својој кожи и у једном таквом систему је држава грцала више од пола века. Критика је овде била строго забрањена, чак до те мере да се критицизам изједначавао са умном болешћу. И гле чуда, то су наметали извикани демократи и европејци, стасали у времену тоталитариузма, а свој однос према држави и друштву нису променили. Истичући своју ширину, само су јавно показивали своју ускогрудост. Није ни чудо што су многи представници проевропских странака у једном тренутку јавно говорили да полако постају евроскептици. Разлог је више него јасан. То није била политичка идеологија нити практична страна читавог процеса, то је постало религијско осећање, то је вера! Да није било само антикритике већ критике и самокритике до привремених ломова у главама ових људи, који претендују да предводе нацију, никада не би дошло. Прагматичност и рационализам Запада у политичком делању и вишедецениским напорима у стварању европске конструкције код нас се прихвата срчано, онако како ми најбоље знамо. И по правилу на нашу штету.

ЕВРОПА НАЦИЈА

Ко смо, са чиме и куда идемо су базична питања која сами себи нисмо поставили, па до одговора нисмо ни могли доћи. Као мелем на рану, свих мислећих, били они евроскептици или еврореалисти, легли су иступи британског посланика. Срби су посебно осетљиви јер на подручју југоисточне Европе једино српско питање није решено. Најављују се и нова жаришта криза, а са врха државе и од интелекталне јавности нема одговора на потенцијалне изазове. Да није истинита тврдња како је цела Европа прихватила стварање наднационалне европске државе и да је поприлично распросрањено гледиште о „Европи нација“ сведочи и Најџел Фериџ. У Европи су државе које су мање-више решила своја етничка и регионална питања, док се Србији тај „луксуз“ не дозвољава већ се решења намећу и служе за уцене великих који желе да остваре своје интересе на Балкану. Најџел Фериџ опомиње да је ускраћивање права нацијама на њихов идентитет опасност која може изазвати национализам и насиље. Поразније од тог упозорења је што, не ослушкујући сопствено искуство, медијски експонирани еврофанатици и даље нојевски држе главу у песку пред овим чињеницама. Кратко памћење је једна од наших главних особина. Додајући нове генерације које слабо или никако не памте разарања током грађанског рата 90-тих година, логично је да свест о грешкама из прошлости исчезава.

Ипак, национално питање није приоритет у иступима Најџела Фериџа, већ опстанак суверених држава и њихових демократија. Али кључни разлог инсистирања на овоме јесу економски проблеми и нефункционалност на нивоу ЕУ. Зато је, гостујући у Хрватској, упозоравао да из, пре свега, економских разлога Хрватска не треба да преда део свог суверенитета Бриселу. Срљање у што чвршћи загрљај је сада више него очигледна политика када је у питању Србија. Последњи је моменат да се успори и размисли на који начин се треба односити према ЕУ пројекту. Пре свега, ЕУ није баш загрејана за даља проширења, што је у нашем случају може бити добро јер не знамо будућност и форму односа у оквиру такве Уније. Никако не смемо себи дозволити манихејско размишљање, јер нисмо у таквој позицији и наставак придруживања не би требало потпуно прекидати, пре свега уколико је корист већа од штете. Обзиром да овдашње политичке елите слепо слушају мишљење Брисела, добра је страна што су услови за приступање регулативе проистекле из искуства најуређенијих држава које се намећу будућим чланицама, које могу бити нама на корист у изградњу сосптвене државе.

Након посете будућој чланици и нашем суседу, у Србији се не примећује политичка воља да се ближе сарађује са партијом Најџела Фериџа, што и даље говори о нама као посебном острву на тлу Европе, сопственој умишљености и осећању да смо толико битни да нас треба вући за рукав. Противницима ЕУ на политичкој сцени Србије нису потребне екстремне десничарске групације из Европе, већ је сасвим довољно да једног умереног европског политичара позову на сарадњу. Не желим да будем саветник домаћим евроскептичним политичким организацијама, али замислите сарадњу и као круну долазак Најџела Фериџа на предизборну конвенцију неког од актера будућих избора. У тренутку опадања подршке приступању Унији, био би пун погодак на домаћем политичком терену.

Предраг Аранђеловић
Извор: Нови Стандард