И данас ће Бранковићи градити куће, играти и певати, веселити се крвавом новцу, а Лазареви ће тихо, полако, чекати, молити се, постити, зарад њих не осуђујте, због њих сте и ви јаки.

Исповест из туђине

30.12.2011.

Не знам кадa је све почело. Да ли 1993. или 1999.? Бомбе јесу почеле да падају ове друге године, али је урушавање света каквог познајем почело деценијама раније, у сада већ прошлом веку.

Покушаћу да сталожено, искрено опишем због чега југ, како нас од скора називају политичари и остали, наизглед пасивно прима сва искушења, наизглед ћути, па то осталима делује као да одобрава.

Вртлог 1999. Месташце у подножју некадашњег Велетина, којег ретко ко познаје под тим именом, а то је брдо које је по легенди у 4. веку био вулкан и срушио римски град у близини. Преко ноћи већина људи које познајем је побегла. У ужу Србију. Мрачни, нечујни, само су спаковали прње и нестали.

Након кумановског споразума, Албанци су почели да се враћају и-свете…За све и сваког. За оно што је било, или није било. За лажно нестале, отете и убијене. За покрадени намештај и непроспаване ноћи… Клео сам све оне вајне патриоте које су свој образ уновчавали и палили куће мојих комшија, они сад у Београду беседе о својим херојским делима, ми испаштамо. Хлеба нисмо имали данима. На прозоре је отац поставио мрежу, јер смо сваке вечери бивали нападани, а после 17 часова никуд из стана нисмо излазили. Комшије Албанци су се некако сместили, у колицима довозили помоћ, поново се кућили, крали једни од других. Дошла је и страна војска. Већ су их убедили да смо ми, Срби, најопакији народ на кугли земаљској. Британци су нас гледали као да смо звери, променивши предубеђења тек кад сам почео да разговарам са њима. То нас је спасло. Вавилонски језик, ничим изазван, потекао је са мојих гласних жица.
О мучењима и којекаквом насиљу које смо преживели, не бих. Не сада. Живи смо. Иду празници. Све се поновило 2004. тог проклетог марта када нас је КФОР стрпао у џипове, наводно да нас спасе (чак су комшије и секирама јуришали на нас, по ко зна који пут), а сат времена након тога наши станови су били у ватри. Опет прогон, опет животарење у кампу, прокажени сада од својих људи, Срба из суседног града. Невероватно да нису састрадавали са нама, иако смо доживели скоро исто, мада они нису протеривани, нису живели у мешовитој средини, а ми као курјаци, стално гладни, жедни и на отвореном…
Највеће разочарање је ненадано наступило много касније. А то је година када је протеран владика Артемије. То сам доживео свом силином, јер је светлост која је једина светлела и одржавала нас на Косову и Метохији била осуђена на прогон. Светлост молитве, послушања и покајања коначно је запрљана вањским. Што интригама, политиком, издајом, среброљубљем. Вазда људским слабостима. Осим што сам изгубио дом, школу, пријатеље, године, сада сам отшелник и из цркве. Цркве као земаљске институције, окупиране… Сломило ме је. Тек тада су сви моји идеали отишли у најдубље поноре, престао сам да верујем људима и у људе. Имао сам свако оправдање за своју самотињу и особењаштво. Све сам напустио.
Сада живим далеко, у дијаспори и читам ваша мишљења. Страдање ме ваше погађа, али ме боли однедавно уведена подела на север и југ, јер сам са југа, којег не познајем, али опет, не кривим те људе тамо, остављени смо били од свих, сами. Наравно, круг историје ће се увек понављати. И данас ће Бранковићи градити куће, играти и певати, веселити се крвавом новцу, а Лазареви ће тихо, полако, чекати, молити се, постити, зарад њих не осуђујте, због њих сте и ви јаки.

Извор: ФБ страница Глас Косова и Метохије