Евро – Од уједињене Европе до симбола дужничке кризе

По сопственом џепу знате да је 2011. година за већину становника наше напаћене земље била катастрофална… Али, како се крајем сваке године увек своде резултати, а то је нарочито случај кад је реч о новцу и томе како смо прегрмели још једно лето, ред је да и ми евоцирамо не баш лепе успомене из 2011.

Када је крајем новембра угледни лист „Волстрит журнал“ објавио причу да велика швајцарска банка „Credit Swiss“ предвиђа крах евра, односно да евро „броји своје последње дане“, међу Европљанима је настала паника.

Ни банкарски сектор у Европи није у бољем положају. Након што су компаније и штедише у проблематичним земљама еврозоне повукли милијарде евра депозита из банака, стручњаци предвиђају да и банкарском тржишту прети шок.

Банке у земљама попут Шпаније, Италије и Португала покушавају да задрже клијенте и привуку нове, рекордно високим каматама на депозите, но тиме повећавају и цену властитих трансакција. Банкарски сектор, осим масовног повлачења депозита, угрожен је и због чињенице да европским банкама догодине долазе на наплату обвезнице у вредности од 800 милијарди евра.

Једна деценија евра

Када је 12 земаља Европске уније 1. јануара прихватило евро као званичну валуту, сви су мислили да ће то ујединити европску привреду и олакшати живот грађанима, међутим, деценију касније ситуација је потпуно другачија. Као средство готовинског плаћања, евро је у оптицај ушао 1. јануара 2002. године, тако да ће евро прославити десетогодишњицу.

Анкета спроведена у неколико европских земаља показала је да су грађани у потпуности изгубили поверење у валуту. Како кажу становници појединих европских престоница, прелазак на евро подигао им је трошкове живота и довео до велике политичке и економске неизвесности у еврозони.

Само 12 година касније евро је постао симбол дужничке кризе и економских проблема.

Грађење „нове“ еврозоне

„Економски дан одлуке“, односно самит лидера Европске уније, требало је да порнађе решење проблема који највише мучи Европљане – хоће ли евро преживети или не. Судбина еврозоне нашла се у рукама председника Француске Николе Саркозија и “европске гвоздене лејди“ немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Скројили судбину еврозоне: Никола Саркози и Ангела Меркел

Дужничка криза натерала је водеће привреде еврозоне – Немачку и Француску на снажније повезивање. Страх од колапса заједничке валуте довео је до увођења строжих правила понашања за чланице еврозоне.

Лидери Европске уније успели су да се усагласе о новим фискалним правилима која су усмерена на строжу буџетску дисциплину. Овај договор треба да спречи да се понови случај Грчке, Италије, Португала…

Главне одредбе споразума односе се на ограничавање годишњег структрног дефицита на 0,5 одсто друштвеног производа, примену аутоматских санкција, ако јавни дефицит премаши три одсто друштвеног производа и уношење нових правила у националне уставе.

Британија пожелела срећу остатку ЕУ

Оно што свакако Саркози и Меркелова нису очекивали је да Велика Британија неће прихватити договор осталих чланица Уније.

Поносни Британци: Премијер Дејвид Камерон и Ангела Меркел

Читавих десет сати дуо „Меркози“ (како називају Меркелову и Саркозија) покушавао је да убеди британског премијера Дејвида Камерона да је њихов план за спасавање зоне евра добар, али је на крају Камерон ипак остао доследан и одбио да његова земља узме учешће.

Камерон је инсистирао да Велика Британија треба да остане ван договора о финансијским регулативама, због чега ће споразум који су предложиле Немачка и Француска имати статус међудржавног договора, а не документа ЕУ.

Какве ће ово последице имати по ЕУ још се нико не усуђује да прогнозира.

Непотписивање заједничког споразума практично значи да у случају гласања о питањима евра, Британија нема право одлучивања. Са друге стране, по свим осталим питањима Британија ће и даље пуноправно одлучивати у Бриселу.

Још није јасно колико је ова парадоксална ситуација одржива, па се многи немачки медији и политичари питају има ли уопште смисла да Британци остану у Европској унији, а њихов излазак из Уније ни за кога више није незамислив.

Пендреци у Грчкој, промене у Италији

Воли да се забавља: Силвио Берлускони
Земље на које се економска криза можда и највише одразила су Италија иГрчка. Сада већ бивши италијански премијерСилвио Берлускони, познатији је по скандалима везаним за луде журке, него по економским решењима и иновацијама, изгубио је поверење народа да може Италију да спасе економске кризе.

Промене и мере штедње у Грчкој праћене су штрајковима, масовним демонстрацијама, повредама и демонстраната и полицјаца, али је Грчка, на крају, успела да промени премијера, усвоји рестриктивни буџет и започне мукотрпне мере штедње.

Грци никако нису могли да се помире са чињеницом да остају без 13 плате и свих бенефиција које су годинама имали. Грчка је била у дубокој финансијској кризи, али нико сем чланова владе није био спреман на радиклане мере штедње. Неколико месеци трајали су жестоки сукоби и протести на улицама Атине, а тешко је и пребројати повређене.

 

 Слике које су обишле свет: Масовни протести у Атини…

Политичка „жртва“ промена био је премијер Јоргос Папандреу, који је фотељу уступио бившем потпредседнику Европске централне банке Лукасу Пападемосу, који у 2012. мора да нађе начин да Грчку извуче, или бар ублажи последице економске кризе.

Луканикос – пас који је „предводио“ демонстрацијеПас луталица из Атине по имену Луканикос (Кобасица), који је постао незванична маскота протеста и интернет сензација, добио је признање, пошто је у америчком магазину „Тајм“ објављена галерија његових фотографија.   Луканикос, који је на интернету већ познат као „пас изгредник с атинског трга Синтагма“, има и свој профил на „Фејсбуку“. У грчкој престоници има много паса луталица, али демонстранти наводе да је само Луканикос, који се први пут појавио пре четири године, редован приликом сваких немира и редовно је на страни демонстраната.

У Италији није било масовних демонстрација, али криза није била ништа мања. Уместо Берлусконија, руковођење владом преузео је Марио Монти. Пакет мера штедње, чији је назив декрет „Спасите Италију“, предвиђа прикупљање више од 10 милијарди евра од пореза на имовину, увођења нових дажбина на луксузне предмете као што су јахте, подизања ПДВ-а, пооштравање мера против утаје пореза и подизање старосне границе за одлазак у пензију.

Колико је овај пакет тежак, говори и чињеница да се италијанска министарка рада и социјалне политике Елса Форнеро расплакала приликом најаве буџетске штедње.

И Амери замало на ивици банкрота

После више недеља изузетно тешких преговора демократа и републиканаца и амерички Сенат и Представнички дом усвојили су план за повећање ограничења задуживања од 14,3 хиљада милијарди долара.

Заједно са повећањем границе задуживања Конгрес је усвојио и смањење буџетских трошкова за више од 2.000 милијарди долара у наредној деценији. Држава не би могла да плаћа своје обавезе да није повећана граница задуживања, а банкрот би, према оцени америчких званичника, озбиљно угрозио светску привреду.

А шта је било са српском економијом у 2011?

По сопственом џепу знате да је 2011. година за већину становника наше напаћене земље била катастрофална… Али, како се крајем сваке године увек своде резултати, а то је нарочито случај кад је реч о новцу и томе како смо прегрмели још једно лето, ред је да и ми евоцирамо не баш лепе успомене из 2011.

ЈАНУАР је почео лоше, готово хаотично. Цене су од старта 2011. почеле да дивљају, па су поскупели млеко, кафа, сокови, јужно воће, превоз у појединим градовима, цигарете, кућна хемија, слаткиши… Значи, поскупело је све.

ФЕБРУАР је стигао у нашу земљу са поразним сазнањем – да грађани Србије све више једу из контејнера. При томе, сазнали смо и да је сиромашно два милиона наших грађана, да послодавци нередовно исплаћују плате и да деца баш и немају неку будућност којој ће се радовати.
МАРТ – е март је био леп месец… У ствари, баш и није, али није у реду да само пишемо о лошим стварима – у марту смо имали једну велику инвестицију – белгијска компанија “Делез“ купила је “Макси“ за неких 932,5 милиона евра (укључујући ту и дугове од око 300 милиона евра).

АПРИЛ нас је помало и шокирао. Крајем месеца, наиме, евро је пао испод 100 динара, иако је почетком године имао највећу вредност – 106,49 динара, што није обећавало јачање домаће валуте. Међутим, чуда (читај: махинације) се изгледа дешавају…
МАЈ је, могло би се рећи, био месец “духовите“ економије – економски маг Млађан Динкић рекао је да је веровао у своју причу кад је рекао народу да ће сваки грађанин добити по 1.000 евра за бесплатне акције јавних предузећа… Па зар то није био један од бољих вицева у 2011?

ЈУН нам није донео много лепих вести – град Београд и Милан Беко су се прегањали око Луке Београд, премијер Цветковић је рекао да ће нам бити боље догодине (исто један од бољих вицева у 2011), а онда смо сазнали да нам је куповна моћ 65% испод европског просека…

ЈУЛ је био баш ”врућ”, највише зато јер је Косово увело ембарго на робу из Србије, што је пракитчно био увод у много напетија дешавања у Србији. Дешавања која потом нису имала никакве везе са економијом…

АВГУСТ нам је донео и неке лепе вести – договорили смо споразум из предострожности са ММФ-ом (да можемо да позајмимо милијарду евра ако затреба), али много битније од тога је да су Кинези одлучили да граде соларну електрану у Врању, што је пројекат чија је вредност процењена на око 300 милиона евра.

СЕПТЕМБАР можемо да памтимо по две ствари. Дугорочно, вероватно је незгодно што се Србија задужила још милијарду долара, продавши на иностраном финансијском тржишту еврообвезнице у тој вредности. Краткорочно – десило се чудо! Појефтинило је уље!!!

ОКТОБАР бисмо могли да памтимо и по тужном сазнању да ћемо на ниво из 1990. године доћи тек за 30 година, или да постоји могућност да Србија почне да увози свињетину из Хрватске… Ипак, хит је ипак била најава да нам из Кине стижу две милијарде долара улагања и компанија ”Серђо Такини”!

НОВЕМБАР нас је поразио на старту – одмах нас је дочекало поскупљење грејања, кућне хемије, гаса, превоза… А из једне анализе могли смо да сазнамо да је вредност рудног богатства на Косову и Метохији процењена на 1.000 милијарди долара (!).

ДЕЦЕМБАР је, осим прича да се у Србију полако враћа шверц, као и да свевише по храну поново путујемо у иностранство (нарочито у Сегедин), показао због чега нам је тако како је – у нашој земљи 551 милионер не плаћа порез… И шта ми онда, у ствари, хоћемо?

Било је још, током 2011, тужних прича у вези са српском економијом. На пример, писало се о томе како пола милиона Срба не плаћа рачуне, затим како се разбацивало милијардама у Колубари, као и о томе да је нови Закон о заштити потрошача малтене празно слово на папиру.

Руку на срце, било је и лепших ствари – рецимо лажна нада да нам је руски премијер Владимир Путин донео милијарде за пројекте у Србији! Али је зато сјајна била прича да Алексинац лежи на 200 милиона тона нафте (!). Од свега тога, ипак, највише пажње треба поклонити јужнокорејској компанији “Јура“, која је ове године отворила три фабрике у Србији, последњу средином октобра у Нишу.

Можда би све ово могли лакше да прогутамо, да нас у децембру није дочекала поразна прогноза – да плата 2012. године неће бити довољна за храну…

И само да знате да је ту још било још поскупљења струје и горива, проблема око продаје Телекома, проблема са дубиозом Галенике, протестовали су малинари, било је невоља са Јат ервејзом, Србија је прешла законску границу јавног дуга… Хм, кад се све сабере, добро је да смо још живи…