„Криза још ни издалека није превазиђена и сваког тренутка може да ескалира. Потребне су нам убедљиве стратегије како би се повратило поверење у политику и смирила финансијска тржишта.“

„У опасној смо ситуацији“, наслов је текста којима Зидојче цајтунг у интернет-издању пише о даљем развоју финансијске кризе. „Председница ММФ-а Кристин Лагард види светску привреду у опасности и тражи од европских држава да јединствено поступају у дужничкој кризи. То није прва опомена – још прошле недеље она је рекла да би прогноза њене организације за светски привредни развој могла да буде коригована – тренутно ММФ полази од четири процента. Лагард је рекла да је дужничка криза заправо криза поверења у дужничку полтику држава и у солидност финансијског система. Она је упутила речи критике на рачун шефова држава и влада Европске уније, јер, како каже, на кризном самиту од 9. децембра нису довољно детаљно разрадили своју стратегију.

И водећи немачки истраживачи тржишта сматрају да закључци тог самита нису довољни. За Томаса Штраубхара, директора Хамбуршког института за светску привреду, криза још ни издалека није превазиђена и сваког тренутка може да ескалира. Потребне су нам убедљиве стратегије како би се повратило поверење у политику и смирила финансијска тржишта. Политика се налази пред конфликтом консолидације и истовремених настојања да не угуши коњунктуру. Кристоф Шмит, председник Рајнског института за привредна истраживања, такође тражи хитно спровођење одлука самита ЕУ, које ће на дужи рок побољшати оквирне услове на тржиштима, али сматра да на њима још увек влада превише ирационалног и хистерије.“

Дојче мителштандс нахрихтен преноси став холандског професора економије Арја Кламера са Еразмовог универзитета у Ротердаму. Он каже да је према последњим анкетама више од половине Холанђана против евра, те да грађани углавном сматрају да је евро ствар естаблишмента а не народа. Кламер је констатовао да међу Холанђанима полако али сигурно расте срџба према заједничкој валути, те да они верују да ће на крају сами морати да плате рачун. Кламер додаје: „У Европи никада нисмо имали предуслове за заједничку валуту. Претпоставке за тако нешто су јако друштво, те довољна солчидарност и демократија. На томе мора да се заснива политички систем који има легитимацију грађана. У Европи смо све урадили управо обрнуто, и почели валутом, без осталих потребних услова.“

Кламер је још крајем 90-их година прогнозирао да ће евро пропасти после 2010. За њега питање није: да ли ће се то десити, већ – како ће до тога доћи. „Изненадни слом би био бољи од лаганом умирања. Јер, у том случају процес би био болан, али кратак, и имали бисмо шансу да се брзо опоравимо. То се види на примеру Аргентине, где је до опоравка дошло годину дана након што је курс тамошње валуте одвојен од курса долара. […] У разговорима са водећим холандским државним службеницима, Кламер је сазнао да влада у Амстердаму озбиљно разматра сценарио слома евра. „Приватно, ти службеници сасвим отворено говоре о алтернативним опцијама…“

Шпигел онлајн је објавио текст који је новинар Том Кениг написао из перспективе љутитог корисника авионских линија. Колико год путниика седело у једном авиону, на прсте једне руке се могу набројати они који су за исти лет платили исту цену. Сам аутор је недавно два пута путовао из Минхена за Берлин; први пут је карту платио 100, а други пут – 600 евра. „Прогнозе цена авионских карата су практично немогуће, лакше је веровати пронозама индекса акција или временској прогнози за наредних 14 дана. Цене авионских карата се десетине пута наново прорачунавају – сваког дана… Они који верују да се цене одређују само према потражњи и понуди, знају само пола истине. Ту учествују и други фактори, као, на пример, доба дана, учешће у специјалним програмима за оне који често лете, карте из контингената које су купиле туристичке агенције итд. итд.

„Пре неког времена сам хтео да из Хамбурга летим за Лисабон. Луфтханза је за карту тражила 350 евра, а Свисер (који припада Луфтханзи) – мање од 90. Систем је тако непрозиран да су у оптицају најразличитије необичне теорије. На пример, да карте никада не треба куповати око подне. Или да су најјевтиније – уторком увече…“ Аргументација авио-компанија врти се углавном око тврдње да су празна седишта – пропала зарада. Јер, за разлику од џемпера или ауто-гума, њих не можете да касније поново баците на тржиште, јер су дневни капацитети за превоз путника непроменљиви. Аутор текста сматра да су то само изговори, јер сличан проблем имају и власници биоскопа. „И финансијски менаџери авио-компанија могли би да израчунају граничну цену једног седишта, само што би то имало за последицу да свкаи купац одједном зна ко на којој линији лети – најјевтиније. Да ли је могуће да се авио-компаније боје толике транспарентности?“

(Дојче веле)