Косово и Метохија су моја башта

 Владимир Недељковић

Постоје питања на која никада нећемо наћи одговор. Напросто, за живота нека питања остану неодгонетнута. Како објаснити било коме зашто нешто волимо и зашто то нешто доживљавамо као лепо, драго, блиско и као своје. Како објаснити сва осећања која вечито измичу свим покушајима научника и изумитеља којекаквих објашњења да докажу и  математички тачно објасне све оно што нас чини људима. Што више доживљавамо тежину живота, у свој његовој суровости, покушаја је све више. Али одговора мало и све мање.

Дуго сам седео у једно летње вече под јабуком. Расцвалом и пуном још неубраних плодова. У дворишту које ми је деда оставио у наслеђе. Под јабуком коју је он калемио.

Седећи тако, сетио сам се свих испричаних и неиспричаних прича које сам од њега чуо, које ми је, док сам још дете био, испричао. Не знам како, сетио сам се и његовог оца и свега онога што је неко и њему у наслеђе оставио.

Недавно сам био на Косову. Могло би се правим подвигом назвати путешествије које сам прошао да бих стигао тамо где сам већ дошао, и онако, тамо где сам већ и одувек био.

Блатњавим, од точкова кола, путника намерника, људи, разлоканим путем.

Ушао сам на Косово као у своју башту. Крај мене су остајали воћњаци, њиве и пуста поља моје браће и сестара. По оцу, по деди, по оцу мојега деде, пријатеља и случајних знанаца. Погледом сам тражио ону јабуку са почетка приче. И нашао сам је – у себи. У сећању и прећутном разумевању свих оних који су били са мном – у мислима.

Упорно сам се трудио да се сетим свих оних који су кроз историју мисли бар и површно покушали да објасне сва она настојања да се објасни оно, чему имена не знам, оно необјашњиво. И коначно, сетио сам се.

Сетио сам се свих оних и свесних и несвесних прича које су ми стари пренели. О тешким мукама које су поднели. Због чега? Због живота, због оне јабуке коју је неко посадио, под којом бих и ја некоме могао да испричам зашто је моја и зашто је баш ту где јесте. Зашто не желим никоме другом да је дам? Зато што расте у мојој башти.

Жао ми је оних који своју башту немају, или су је имали, али заборавили. Несрећан сам због чињенице што они који своје потомке немају или их у свом животу у будућности не виде, моје жеље и сећања руше.

Оног трена када ми је све узето и када ми ништа осим жеља није остало, нисам спреман да прихватим да и то мало од живота, и оно мало душе, неко жели да ми одузме. Заиста немам потребу да се питам који су све могући начини на који ће и такву жељу у мени убити и натерати  ме да се помирим са оним што нечији умови називају судбином, а што као зло доживљавам. И све написано и речено не представља ништа више до покушај да викнем да сам жив. Да тражим бар још једног човека који ће исто то рећи и који ће се са мном сложити. Некога ко ће тиме потврдити наше постојање, некога ко жели да живи, баш исто као и ја.

Својим сам очима видео и нико ме неће убедити да нисам у праву када тврдим да моје сестре и браћа на Косову и Метохији не осећају исто. Не желим да верујем, како то савремено политички звучи, да уопште постоји питање попут оног кад ће вас неко „славодобитно“ упитати: „Шта ти знаш о Косову и Метохији када никада тамо ниси био?“ Ипак, и такво питање постоји.

Ономе ко своју башту никада није имао, нек му остану бандере, попљувани градски углови улица и улази скупих ресторана у којима се живи живот очева и мајки који су  све своје њиве и краве продали да би им деца постала „нешто“. Није суштина у томе што ћемо некада негде отићи, мука је ако немамо коме и где да вратитимо.

Упорно се и даље трудим да ми неко објасни сва моја осећања и сву моју повезаност за све оно што ме чини личношћу. За  моје претке и земљу коју су ми у наслеђе оставили.

Косово и Метохија су срце Србије. Све реке које мојом земљом теку , њене су вене. Колико год жеља за животом била јака, увек ће се наћи они који ће желети да га униште, при том, смишљајући најмонструозније начине да то и учине. Увек ће се наћи они који ће желети да дрво живота исеку до корена, али се ипак надам да ће семе живота, оне наше јабуке, наћи начин да заживи и на најтамнијем месту овог парчета Балкана. Неће ми бити жао ако плод никне, па макар био и дивљи. Само нека никне, али ће бити мој.