МОРАЛНИ ЧИН И ПАТРИОТСКО ОСЕЋАЊЕ

На жабљачкој страни знаменитог моста на реци Тари, налази се скромно спомен-обележје Божидара В. Жугића, инжињеријског поручника, чије родољубље, јунаштво и херојска погибија надахњују и опомињу –  како се осветљавају образ и слобода. Ово обележје хероју, подигла је његова мајка Марија, док се држава својом тишином оглушила о овај изузетан подвиг родољуба.

Божидар Жугић је рођен 1915. године у језерском селу Новаковићи подно Сињавине и Дурмитора. Погинуо је у априлском рату 1941. године, у 26. години живота, бранећи отаџбину и своју војничку задату реч.

Десети посадни пук, у чијем је саставу био поручник Божидар Жугић, повлачио се 12. и 13. априла са положаја од Бездана до Суботице пред немачким и мађарским оклопно-механизованим снагама. Повлачење пред непријаељем без отпора и без испаљеног метка, Жугићу се косило са логиком и етиком. Тим поводом је оштро протестовао код команданта дела јединице Божидара Ристића у чијем су се саставу налазили његови инжењерци. Командант је, медјутим, игнорисао његове примедбе и наставио са повлачењем. Јединица се убрзо код села Гложан (између Новог Сада и Бачке Паланке), нашла у окружењу мађарских оклопних јединица. Ићи у пробој из окружења, или положити оружје биле су могуће алтернативе о којима је одлучивао командант јединице. А он је одлучио да истакне белу заставу, оно што поручник Жугић није могао претрпети. Командант Ристић је, ступио у преговоре са мађарским командантом о условима предаје.

У тренутку када су се два команданта састала испред јединице припремљене да положи оружје, из строја је иступио поручник Божидар Жугић, пришао свом команданту и пред свима одлучним гласом рекао:

“ Господине команданте, шта то радите? Зар се тако брани отаџбина? Српски официр гине, а не предаје се! Ја се не предајем!“

Затим је овај храбри родољуб потегао пиштољ и на лицу места лишио живота и свог и мађарског команданта.

Уследили су пушчани хици и митраљески рафали душманских  хорди, којима је убијен поручник Жугић и његових шеснаест војника. Преко безживотних тела, поручника Жугића и изгинулих војника, гневни Мађари су прешли тенковима, остављајући крваве трагове своје одмазде на бачкој ледини.

Мештане Гложана – Словаке, није застрашила тадашња свемоћ фашистичке силе, већ су сакупили посмртне остатке неустрашивог поручника и његових војника, пренели их и на достојан начин сахранили у свом селу на старом српском гробљу уз православно опело које је одржао парох сусједног села Бегеч. Мештани Гложана подигли су после рата споменик изгинулим и на њему уклесали следеће ријечи: “Овде почива 17 бораца 10. посадног пука који предвођени поручником Божидаром Жугићем падоше 13.4.1941. у борби против окупатора”.

О  овом подвигу је писала и непријатељска, мађарска, штампа а остале су забележене и речи непријатељског,  њемачког фелдмаршала Максимилијана, који је погибију српског поручника, прокоментарисао пред члановима свог ратног штаба: „Саможртвовање и кажњавање смрћу свог команданта због чина предаје, највећи је морални чин и патриотско осећање припадника армије, а то је својствено српском ратнику и може да служи на част војсци која такве појединце има“.

У Србији се, нажалост, још увек мало зна ко је био и какву је поруку оставио свом народу истински херој и ненадмашни  родољуб, поручник Божидар В. Жугић.