Када су све рачунице говориле да ће изгубити симболично важну „канцеларску већину“, она је победила, када се веровало да њени односи са председником Бараком Обамом не „штимају“, добила је америчку „медаљу слободе“, а када су њени демохришћани у овој години низали изборне поразе, она је владала сигурно и суверено и то не само Немачком, већ и Европском унијом.

Немачки канцелар Ангела Меркел, личност године по избору агенције Танјуг, ту улогу „заслужила“ је не само зато што је стала на пут Србији ка Европској унији.

Ова ћерка евангелистичког пастора, рођена у Хамбургу и одрасла у ДДР и жена универзитетског проФесора са презименог бившег мужа, водила је, поред Немачке, и Европу, спроводила своју вољу, збуњивала и иза себе остављала политичке противнике и оним што је чинила, обележила ову годину.
Меркелова је, као ни један европски политичар, ове године “мушки“ и часно бранила интересе своје земље и сурово политички обележила европски пут Србије.
Она је бескомпромисно спасавала Грчку и евро, тачније – штитила немачку привреду, захтевала је оштре мере против неонациста, то јест, бранила немачки образ и као први канцелар склопила у Монголиији билатерални споразум и тако осигурала приступ Немачке злату, урану и силицијуму те азијске земље и својој привреди послове вредне милијарде евра.
Када је ове године “бремзала“ дискусију о лакшем уласку у Немачку страних радника, Меркелова је апеловала на домаћу привреду да тражи кадрове “код куће“, када је Tурској, уместо пуноправног чланства у ЕУ нудила “привилеговано партнерство“, мислила је на абсорпционе моћи ЕУ, а тиме и Немачке, а када је захтевала интеграцију седам милиона странаца, опет су били ту и Немачка и немачки интереси.

Она је, бар тако сазнаје немачка штампа, сама “избоксовала“ “вето“ на статус кандидата Србији и тиме ризиковала потрес тла под ногама једној проевропској влади и народу у централној земљи кризног балканског региона, за чију стабилност се, говорила је, увек залагала.
За Меркелову се каже да је политичарка која успешно влада технократски, без пуно емоција, вођена идејом разума, па се зато поставља логично питање где је разумни, немачки интерес у “вето одлуци“ о Србији.
Да је та одлука у интересу Немачке, то доводи у питање и њој наклоњена штампа, која саветује да се Србији, већ на пролеће, додели статус ЕУ кандидата.
Да је то, међутим став шеФа владе државе, центра моћи одлучивања ЕУ – не може се доводити у питање, као ни оцена да је Меркелова реална, конзервативна политичарка која је захтевом за распуштање “паралелних институција на Косову“, поставила Србији тешко схватљив и још теже прихватљив услов.

Ако се за Меркелову каже да влада разумом, онда је јасно да та њена одлука није повезана с емоцијама и да она – ни из историјских, ни политичких, ни културних, ни верских разлога – нити мрзи, а нити из истих тих и других разлога воли Србију и Србе.

Зашто је, онда, Меркелова тражила од Србије оно, што ниједан други шеФ владе европских држава није – то “дрво“, можда, ни не може да се види од “шуме“ одговора аналитичара на обе стране, јер је она лично мало говорила о Србији, али је зато као ниједан други европски политичар, била интерпретирана, анализирана, тумачена и објашњавана

Или, можда, су сукоби на северу Косова у којима су повређена двојица немачких војника били “кап“ или главни разлог за њено “не“ Србији – не зна се, али се зна, а с тим се слажу и њени заговорници и противници, да је Меркел кључни, политички “играч“ ЕУ.

Истине ради, она, осим политичке моћи, располаже, изгледа, и личном одважношћу.
Меркелова, коју “код куће“ политички искусна и језички виспрена, моћна немачка опозија често зна да “сатера у ћоше“, критикујући њене мере за спас евра као баласт за Немачку, а њен кризни менаџмент као неспособан, “усудила“ се да, као први немачки канцелар, баш у Канцеларској служби у сред Берлина, пре пар година прими тибетанског верског и политичког вођу далај ламу и тако “навуче“ гнев Кине себи “на главу“ или да Обами, док је био председнички кандидат, забрани да говори пред Бранденбуршком капијом.
Она је то урадила и “остала на ногама“ – односи Немачке са Кином су добри и пријатељски, а Обама јој је ове године доделио “медаљу слободе“, највише америчко цивилно признање и као првом европском политичару приредио државни банкет.

Tиме је Меркел потврдила да у политици нема непријатеља, већ неистомишљеника и да ситуација мења мишљење.
Без обзира на њене ултимативне захтеве према званичним Београду, Меркел је била и остаје главни партнер српске дипломатије – бар до 2013. године када се одржавају савезни немачки избори – и кључна политичка Фигура ЕУ, која се не може ни заобићи, ни превидети, а изгледа ни лако убедити у промену мишљења.

Како је други виде, говори чињеница да су јој Индијци ове године дали награду за међународно разумевање, Американци, према документима “викиликса“, тајно је зову „теФлон“ због политичког манира да проблемима не дозвољава да јој се приближе, а Сингапурци једној сорти бело-љубичасте орхидеје оФицијелно дали – њено име.