БОРИС МАЛАГУРСКИ: ЉУДИ СУ СЛЕПИ ОД ИЛУЗИЈА

18.12.2011.

Редитељ филма “Тежина ланаца” Борис Малагурски о улози Запада у крвавом распаду велике Југославије. Три највећа мита: отићи из Србије, бољи живот ће створити неко други и ући у ЕУ.

За оно што није добро у Србији сваки појединац лично је одговоран. А када би слично почео да размишља чак и мали проценат људи, верујем да би Србија постала једна од најбољих земаља за живот у Европи. Грађани су овде, нажалост, заслепљени илузијама, најчешће се мисли да би све било другачије само када би дошла боља власт, да ће бољи живот “пасти с неба” и без њиховог великог учешћа, и зато је, оваква каква је, Србија болесна земља – каже млади редитељ Борис Малагурски, чији је документарни филм “Тежина ланаца” обишао светске фестивале, покупио награде, отворио бројне дискусије и полемике широм света, постао хит на интернету, поставио важна питања…

Овај српско-канадски аутор потписује режију, сценарио, продукцију и монтажу “Тежине ланаца”, приче која на критички начин преиспитује улогу коју су САД и НАТО одиграли током крвавог распада велике Југославије.

* Филм базирате на документима, архивским снимцима, интервјуима са политичарима и дипломатама тог времена. Шта вам је био циљ када сте ушли у овај пројекат?

– Мој циљ је био да испричам причу која ће без навијачке страсти и “националних дресова” приказати објективну слику о једној земљи и начину на који се распала. Та слика разликује се од оне која се тако често појављивала у светској јавности, и поготову је била занимљива мојим канадским саговорницима, аналитичарима који су чести гости у ТВ емисијама.

* Како сте ову тему, која нама јесте важна, али није грађанима у Америци и Европи, учинили занимљивом и провокативном?

– Тема Југославије и рата свакако није приоритет људима на Западу, зато сам морао да се користим разним филмским методама, да заинтересујем, да употребим чак и доста хумора за врло озбиљну причу. Морао сам да причам једноставно, и то из њиховог угла, да они схвате због чега је та наша прича и њима битна. Грађани у Америци данас и те како схватају које се методе примењују да би се јавност убедила у нешто што није истина, опекли су се јер су подржали рат у Ираку због наводног оружја за масовно уништење, па се онда испоставило да таквог оружја није ни било. Опекли су се када су изабрали председника за кога су мислили да ће решити економске проблеме, да ће одустати од ратова, да ће радити на стварању искренијег и хуманијег друштва, па се испоставило да су све те приче о “добром председнику” биле финансиране из Волстрита, и да се од Буша ништа суштински није променило.

* Како бисте, на основу сазнања које данас имате, дефинисали ратове у земљи коју смо звали заједничком домовином?

– Југославија је, по мом мишљењу, била полигон за тестирање оружја и свих ратова који су се након тога водили, у Авганистану, Ираку, па и у Либији. Ако погледамо, рат у Ираку започео је у марту, скоро истог датума као и НАТО интервенција код нас, у исто време и у Либији, чак су примењене и сличне методе. Београдска премијера филма “Тежина ланаца” биће прилика да наши грађани виде чињенице о узроцима распада велике Југославије којих до сада нису били свесни, политику Запада, документа која се често заобилазе и игноришу, а врло су битна, о којима чак и чланови тадашње америчке владе говоре.

* Да ли би се, ипак, и поред важног удела Запада, Југославија тако крваво распала да су на власти били озбиљнији, мудрији, политички образованији и одговорнији људи?

– Рат се, апсолутно, могао избећи да смо овде имали политичаре који су, пре свега, слушали грађане. А наши народи никако нису желели рат, толика мржња дефинитивно није постојала. Политичкој елити више је одговарало да се упусти у свађу него да слуша глас разума, јер је видела да за свађу, агресивност, манипулацију постоји подршка Запада. Све време, још од осамдесетих година, тај Запад је “боцкао” Југославију да се распадне на начин на који се, на крају, и распала. А сваки рат је, као што знамо, питање нечијих финансијских и територијалних интереса.

* Коме је овде “намењен” ваш филм?

– Младима пре свега. Волео бих да схвате да сви грађани могу да имају директно учешће у одлукама које доноси држава. Тога људи овде, нажалост, нису свесни. У једној Француској, када влада донесе закон који не одговара делу грађана, сви се солидаришу, сви стану једни уз друге. Људи то овде немају, не осећају заједницу, сви су некакви индивидуалци, важан им је само сопствени интерес. Мислим да је то један од основних извора свих наших проблема.

* Колико млади уопште виде перспективу?

– Три највећа мита у Србији су: ако одем из Србије сви моји егзистенцијални проблеми ће бити решени. Други, ако се систем промени десиће се и овде бољи живот. Трећи, ако уђемо у ЕУ живећемо у благостању. Одлазак у иностранство је, наравно, увек неизвестан, треба почети од нуле, за добро позиционирање, чак и стручњацима, потребно је најмање десет година рада. Промена система, свести, начина размишљања, сама од себе не може да се деси – сваки грађанин, сваким гестом, свакодневно, мора да буде активан, укључен у те промене, да врши притисак на власт, да ову земљу почне да доживљава као заједницу, и да себи сваке вечери поставља исто питање: шта сам ја данас учинио да мој живот постане бољи. Све друго је илузија.

Извор: Вечерње новости