Београд и не зна да постоје

ИСТОК – Подно Мокре горе, оивичена општинама Пећ, Клина и Србица, и ослоњена на Зубин Поток и Тутин, препознатљива по Осојанској котлини и највећој повратничкој српској енклави на Космету, општина Исток издваја се од остатка Косова по броју изолованих страдалника православне вере.

Блатњави сокак, назови пут, води до двојице браће Ђоговић, Милоша и Живка у Мужевинама, на неких километар два од центра Истока. Блато до колена и оџаци на порушеним кућеринама откривају и путнику намернику и случајном посетиоцу да ту живе Срби, јер се до албанских кућа, грађених углавном на српској земљи, искључиво стиже асфалтираним путевима.

Милош и Гроздана, навикнути од повратка пре две године да им у двориште не свраћа српска нога, с неверицом прозборише добар дан и прихватише руку поздрава. Заборавили су када им је последњи пут неко на прагу куће изговорио речи на српском језику и управо због тога у грлу им застаје дах и сузе навиру на очи.

– Остављени смо и препуштени сами себи. Ни српске душе, ни човека да на српском проговориш, али то је наш избор – јада се Милош и подсећа да су Ђоговићи до 1999. године само у свом поседу имали 30 хектара њиве, хиљаде метара површине стамбених и помоћних објеката, да су гајили по хиљаду грла крупне стоке и да су живели као прави-правцати домаћини.

– Нажалост, остало нас је троје. Али убеђен сам да нећемо бити последњи православци који су своје животе дали у залог опстанка крста и православне вере у општини Исток – вели он, наводећи да је трагом својих предака одлучио да садњом воћњака, обрадом неких два-три хектара оранице и чувањем за сада само једне краве, започне нови живот и удари темеље за повратак око 200 Ђоговића.

– Имамо све и за јело и за пића, али нас изолација и самоћа убише – изговара његов брат Живко, огорчен што за троје Ђоговића нико не зна, изузев Весне Маликовић, „осојанске повратничке мајке“.

– Срамота је за људе, за нацију и веру, за све оне који тврде да им је стало да повратници опстану. Не тражимо никакву помоћ, тражимо да дођу, да с нама проговоре на српском – каже он, одбијајући да се жали јер зна шта су мука и зла времена.

Неки километар даље у потпуној изолацији, попут Ђоговића, сестринство манастира Гориоч самује и чамује иза зидина, на чијој улазној капији 24 сата дежурају косовски полицајци.

Четири сестре, предвођене игуманијом Исидором, чувају ову српску светињу, у нади да ће Божја воља помоћи да српство оживи и звона зазвоне пред хиљадама верника, уместо за по неколико намерника који се у порти окупе о празнику.

– Саме и са Богом. Како другачије да кажем када нема народа. Ипак се молимо Богу да се браћа врате да поново слободно изађемо из манастира, уместо у пратњи косовске полиције – каже она, наводећи да им се живот своди само на манастирско здање, јер у оближње њиве од 1999. године нису улазиле, нити смеју, јер се њима, како рече, шета туђа нога.

О изолацији и препуштености самоћи и забораву најбоље сведоче брачни пар Мирјана и Жарко Мемаревић у источком Белом Пољу.

Сами у селу у коме је до 1999. године живело око 200 Срба и обрађивало више од 500 хектара оранице, плаше се, како рече Мирјана, да ће занемети и оглувети.

– Казала сам, нема чега да се плашимо, ако је суђено умрећемо, али идемо на наше – прича Мирјана, док Жарко с поносом каже: „Ја сам поново постао домаћин“.

– Посејао сам осам хектара пшенице. Планирам да о пролећу засејем хектар-два кукуруза. Хоћу да станем на ноге, да повратим иметак, јер од чекања милости, по оној народној „туђа рука свраб не чеше“, нема ништа – каже Жарко, наводећи да нема чега да се плаши, јер у окружењу од неких два-три километра нема живе душе.

Текст и фото: Неђељко Зејак

Вапај за опстанком

Настављајући обилазак остављених и заборављених, пут нас води у Србобран, у коме са супругом Славишом живи „осојанска повратничка мајка“ – Весна Маликовић. Трпела је и трпи, и живи у уверењу да ће Осојанска котлина постати уточиште Срба и да ће из дана у дан број повратника у Истоку бити све већи, јер се повратак, макар то било по једно или двоје Срба, догодио.

– У Жачу, Опрашкама, Кошу и Синаји чује се плач српског детета. Оживљава српско домаћинство и зато се надам да ће трагом источких испосника кренути и остали расељени Срби – каже она, уверена да ће с пролећа следеће године почети масовнији повратак, без чега нема опстанка ни оних који живе у потпуној изолацији и за које, изузев ње, други нико не зна.