Пише: Тихомир Тришић    понедељак, 12 децембар 2011  „Актер“ 

Борис против Бориса

Ево овако, опет ексклузивна информација нашем глувом, слепом и немом државном врху,  и мали новинарски апел, трећи по реду…  

Кад сам 28. новембра у колумни „Част изузецима, остали су катастрофа“ написао: „Овом приликом ексклузивно саопштавам као добро обавештен новинар, који у ЕУ има више пријатеља него наш министар иностраних послова Вук Јеремић, што и није тешко пошто он готово да нема ниједног, да ће тог дана изостати одлука у Бриселу какву прижељкују у Влади Србије.   Пошто ових дана ниједан наш функционер не зна, што је жалосно и неозбиљно за једну државу, шта нас чека тог дана, ја им овом приликом ево то ексклузивно саопштавам…“

После тог текста звали су ме познаници добро позиционирани у пирамиди власти, и свима је мање-више критика била усмерена у смислу да имам став евроскептика и да навијам да Србија не добије кандидатуру. Морао сам да им појасним да нисам евроскептик, нисам ни еврофанатик, ја сам најприближније еврореалиста у тој евро подели, која је бтw бесмислена, а идеолошки нисам ни левичар ни десничар. Ја сам конституционалиста, моја уверења су уверења националног центра који наравно у Србији не постоји, јер да постоји ја бих био страначки опредељен, а ја то сада нисам, бар не док Србија не добије неку своју верзију Шарл де Гола и деголистичког покрета.   Шта је била моја поента тог „обавештења“ у колумни? Био је то мој новинарски апел да не срљају у брзопотезно склапање „споразума“ са Приштином, које је нажалост уследило кроз активност Борка Стефановића у Бриселу, праћено председниковим позивом и захтевом за уклањање барикада, што је суштински означило заокрет у досадашњој политици према КиМ.   Наравно, нико од доносиоца одлука у овој земљи није уважио мој новинарски апел,то је било очекивано,али не и то да га чак нису ни разумели.   Не браним досадашњу политику, ону декларативну, а ни ону тајну према КиМ, обе су биле лоше и то сви знају који читају ово моје штиво, али од лоше досадашње политике има и лошија, то најбоље илуструје она народна умотворина:  „Није мајка клела сина што се прокоцкао, веч што се ишао вадити“.

Следећег понедељка 5. децембра, пошто сам видео да је наш државни врх одлучио да под „притиском“ брзопотезно прихвати све зарад нечег, што сам им лепо рекао да се неће десити, морао сам да упутим још један апел у колумни „Тадићу, преварили су те“. Тај текст и његов први пасус сам почео са: „То себи није смео дозволити. Није себи смео дозволити да они који су највише профитирали од његовог лидерства Србијом одиграју ову утакмицу до последње капи његове крви, а не њихове крви. Није себи смео дозволити да га овако зајебу. Они који су га погурали у ову авантуру сутра ће бежати од њега као од губавца, остаће сам“. Та колумна је у свом последњем пасусу,садржала следеће: „Србија више нема неког маневарског простора кад је КиМ у питању, то је скоро па завршена прича. Борис Тадић је такође на путу да постане завршена прича, изузев уколико још данас,направи нови заокрет. Има још и времена и простора и ресурса, питање је да ли зна шта је чинити и има ли енергије за то. У супротном, не прижељкујем да и он постане политичка жртва косовског усуда,али сам готово  сигуран да ће овако, врло брзо, што данас изгледа као готово нестварно, изгубити и лидерство у сопственој Демократској странци, и отићи у политичку пензију остављен и заборављен од свих. Једини који га неће заборавити су аутори косовских епова“.

Не бих да звучим препотентно, али биће да сам био добро обавештен  28. новембра, а врло скоро време ће показати да ли ћу бити у праву за штиво од 5. децембра. Ту није реч о томе да сам ја као паметан, а они као нису, већ је ствар у томе да сам био добро информисан, а они који би морали нису, на нашу општу жалост.   Ја сам и тог 5. децембра знао шта ће да се нађе на „ултимативном столу“ Бориса Тадића и ове владе, да имају спровести, како би Србија добила статус кандидата, зато сам и написао „Тадићу преварили су те“, иако сам изоставио оно у чему се састоји некоректност мочних фактора из белог света. Чекао сам 9. децембар, не да бих сазнао шта ће лидери ЕУ да тог дана одлуче, то сам поуздано знао много пре, као што рекох, већ да бих потврдио информације које сам већ поседовао,а то је шта ће се дешавати  са овом владом, Косовом, Србијом у наредном периоду, све до краја мандата Цветковићеве владе.   Ево овако, опет екслузивна информација нашем глувом, слепом и невештом државном врху, и мали новинарски апел, трећи по реду.

Србију чека, овог несретног Борка Стефановића, председника нам Бориса Тадића и целу Србију на послетку, још 9 „ултимативних споразума“ који се имају потписати са Едитом Тахири и Приштином, како би се у марту добио статус кандидата. Реч је о споразумима о:

1. Спорту, везаном за чланство Косова у међународним спортским федерацијама

2. Пошти и поштанским услугама

3. Институционалној сарадњи.(Редовни контакти и сарадња на заједничким питањима БГ и ПР).

4. Инфраструктури

5. Културним разменама

6. Железничком транспорту

7. Авионском транспорту (С изузетком ваздушног простора)

8. Културној баштини

9. Чланству Косова у међународним институцијама

И кад би се сви ови споразуми до марта закључили и потписали од стране Владе у Београду, разуме се у оној форми у каквој их захтевају моћни фактори који ултиматуме и диктирају, следи последњи захтев,темпиран за сам финиш предизборне кампање у Србији, у виду изузимања Срба са КиМ из бирачког процеса на предстојећим изборима у Србији.   Закључак је сувишан. Уколико се све то спроведе са сагласношћу Београда, јасно је да се заокружује верификација независне Републике Косово, што разуме се има своју последицу која ће се манифествовати у предстојећем гласању бирача на изборима у Србији на којима Борис Тадић у овом сценарију, може очекивати једино тешки слом.   Сад ће мојим познаницима из власти бити јасније на шта сам мислио, апелово, и о чему сам писао у претходне две колумне.   Уколико се Борис Тадић одлучи пак, на конфронтацију са моћним факторима, исто тако је јасно и не треба бити геније па закључити да Демократска странка то не може преживети на наредним изборима.   Не знам ста ће урадити Председник Србије Борис Тадић, али знам шта би урадио Председник Француске Шарл де Гол…