Срби данас–нарочито они под окупацијом Унмика и Кфора

понедељак, 12 децембар 2011 20:11, ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Олошке и Упропаститељске(1) „власти“ у судару са стварношћу – Србима на Косову

„Јер једна ствар је сигурна, ако једноставно само
мирно седиш, верујући да је пожар далеко од
твојих граница, тада ће твоје земље постати
позорница на којој ће се одиграти трагедија.“(2) 

Из данашње изненадне општевидљиве светске поплаве друштвених покрета, чији су порекло(3), сврха(4) и легитимитет(5) веома сумњиви, издвајају се два међусобно сродна покрета, miembra unius capitis(6), а који су, ненавиклом оку(7), веома неразумљиви због искрене спонтаности и самоорганизације народа који је обесвећен и обешчашћен од стране његових званичних духовних вођа(8), преварен и напуштен од стране његове владе(9), и над којим се врши насиље од стране туђинских власти(10).

Ови покрети су исконски, архетипски–не следе савремену моду, имајући за свој циљ нешто што је потпуно страно осталим светским покретима. Један од њих жели да поврати светињу слободе душе и право на спасење од грешних одлука и избора, док се други бори за телесну, овоземаљску слободу, и за стварно господарење и својим бићима и имовином. Оба су против окупације(11), и одлучно пружају отпор лажној глобализацији одбацивањем насилне и пљачкашке приватизације и не дозвољавајући да буду телесно уклоњени–најурени и развлашћени(12).

То је суштина тих органских, међусобно испреплетаних и животодавним духом испуњених покрета који су пред очи јавности доспели средином јула 2011, када су десетине хиљада Срба који још живе у северном делу српске покрајине Косова и Метохије, под окупацијом Уједињених Нација и КФОР-а, подигли 18 барикада(13) да би материјализовали и манифестовали своју борбу за опстанак, која је дотле била присиљена да буде само духовне природе. „Изненада“, како је после те прве, тачне, речи, чињенички и правнички нетачно у вези са српским противницима, јавио часопис Економист, „косовски Срби су блокирали путеве јер су хтели да спрече косовску полицију и царинике да се стационирају на два гранична прелаза према Србији“(14). Увидевши да је овоземаљским силама духовна борба неуочљива и да их неће само она довести победи, Срби су започели свим њима расположивим овоземаљским средствима да је оснажују.

Тај први друштвени покрет (да употребимо савремену научну реторику описујући га)–Црква у Катакомбама(15)–којег сви виде предвођеног од стране Владике Артемија(16), је био покушај да се призове савест моћника који одлучују о судбини Срба на Косову и Метохији. Данас, тај покрет је прерастао ту првобитну улогу и постао је источник духовне снаге и свих Срба и овог другог, директнијег и овоземаљског световног покрета оличеног у барикадама–покрета који није имао вође, сем претњи и недела оних против којих су барикаде подигнуте, и који настављају да буду узрок његове мобилизације, јачања и одржавања.

Следбеници Цркве у Катакомбама(17) себи узоре траже у носиоцима хиљадугодишње васељенске хришћанске традиције–праведним ученицима вере Истине и Љубави, постојаним у својем отпору злу, неправди, сили и угњетавању.(18)

Народ на барикадама(19) (иако многи од њих следе Цркву у Катакомбама, или барем имају наклоност ка њој) себе види, и виђен је на више начина–најчешће и најснажније као припадника српског народа. У њиховом случају ту нема много избора–чак и када би неки од њих и оповргли припадност том народу, или ту припадност не сматрали веома важном, веома брзо би схватили да им је та припадност наметнута како од стране „међународне заједнице“ тако, и још снажније, од стране шиптарске мањине у Србији, чија огромна већина жели да их отера са тог дела српске земље управо због њихове српске народности.

Оно што такође одликује припаднике овог покрета је и њихово поистовећивање (барем у очима већине подржавалаца) са побуњеницима против угњетавања, борцима за слободу, и браниоцима не само оних које воле већ и своје земље и имовине. Тај идентитет, чак и несвесно присутан, досеже у прадавну српску повест. Препознатљив је и по употреби симбола који се користи у борби овог покрета и који потиче још из пред-хришћанских времена–храстовима, средишњим стубом вере Словена, светим дрветом које представља снагу и чврстину, чији изданци избијају наново чак и после сече и палидбе, које се не савија пред вихором, укорењено до најдубљих дубина родне груде.(20)

Употреба храстових балвана да се препречи пут непријатељу и освајачу је исконска и уткана у саму повест Срба–сва епска поезија врви њоме. Препреке на путевима, било у облику нагомиланих балвана или преоравањем, служиле су да спрече муслимане, Турке, у освајању наших земаља, или, пак, да их успоре при развлачењу нашег опљачканог блага и поробљене сабраће. Устаницима је пружала прилику да поврате макар део отетих добара и да ропства спасу барем неке од сународника.(21) Великан савременог српског сликарства, Милић од Мачве(22), је користио лебдеће храстове балване на својим сликама да би означио и приказао српску издржљивост и истрајност кроз векове. (Сетимо се само наших здравих и плећатих горштачких предака који су се надметали бацањем балвана у даљ! Ко од нас данас сам може да бар придигне балван?!) Храстови су препречавали пут и нацистима и усташама у Другом светском рату када су Срби покушавали да се заштите од истребљења. Поновљено је и у Републици Српској Крајини при распаду Југославије раних деведесетих прошлог века. Крајишници, свесни хрватских претњи, истих као у Другом светском рату, поставили су барикаде на путевима не би ли, остављени самима себи, обезбедили преживљавање на тим исконским српским просторима које су комунистичке власти Титове Југославије предале у руке те, од туђих територија склепане, хрватске републике. Већина западњачких извештаја(23) је тврдила да те барикаде од храстових балвана представљају српску примитивност која је узрок грађанског рата, иако су оне биле само средства у покушају да се Срби у Крајини заштите од упада агресивне, непријатељске и злокобне хрватске државе(24) на српску територију. Данас се то понавља на Косову–странци и про-западни(25) српски политичари оптужују Србе да су заостали и сирови, противници прогреса и цивилизације, и да блокирају не само путеве на Косову већ и пут Србије у Европу (а где је, забога, Србија него у Европи?!), и угрожавају њено несигурно чланство у (данас све несигурнијој) Унији. Али, када се поштено размисли о целој ствари, балван је само она иста праисторијска батина, додуше увеличана, која је увек оно последње и коначно одбрамбено оружје које остаје животно угроженом и разоружаном људском бићу да се, у заједници са својим родом, по принципу узајамног потпомагања(26), избори за голи опстанак!

Јер, изнад и преко свих других идентитета, који су (могло би се рећи) конструисани и наметнути Србима, наш најјачи идентитет тренутно је идентитет обичних људских бића, угрожених и опседнутих, и као појединци и као род, којима се не дозвољава преживљавање уколико такви останемо, којима се прети истребљењем, протеривањем, разарањем, пљачком и развлашћивањем–то је онај déjà vu идентитет многе наше сабраће из бивше Југославије, како са Косова и Метохије тако и из свих других делова те српске маћехе, који су на крају доживели да им се све то доживљено и преживљено не признаје, да се неутрализује, дезинфикује, и да се, у свести света, и великог броја Срба, и емотивно и етички преобрати у своју антитезу у којој жртве постају злочинци.

Кад пред својим очима Срби на барикадама виде УН и КФОР, окупљене наређењем да помогну само-проглашеним „снагама реда“ оних који су прави побуњеници и кршиоци и унутрашњег и међународног реда и права–вође Шиптара муслиманa и већина њиховог народа–оне који ово мало преосталих Срба виде као последњу препреку у остваривању свог циља, етнички чистог Косова(27)–Срби не могу а да у својој свести не виде истовремено и своју протерану и избеглу сабраћу који и даље проживљавају пакао избеглиштва, оставши без имовине, правно недефинисани, избрисани, и нигде заправо уписани, напуштени и од „својих“ про-српских(28) вођа и од „међународне заједнице“, која је паралисана својим унутрашњим политичким играма и приоритетима „чувања образа“(29).

Тако, Србима не преостаје ништа друго него да се укопају ту где јесу, у одбрани и очувању и својих живота и своје имовине, док се ситуација не размрси на неки начин–ако истрају и победе, очуваће и животе и имовину… Ако ли, пак, буду надвладани, десиће се то борбено и јуначки, и неће се покорно предати џелатима!(30)

Мора се, ипак, признати да и њихови противници учествују у конструкцији српског идентитета у овом случају. Све три „власти“(31) су, у разним приликама(32), Српчиће, Српкиње и Србе на барикадама идентификовали следећим речима: „криминални елементи“, „незаконито окупљени“, „побуњеници“, „они који не поштују законе“, итд. И Српска Православна Црква је учествовала у тој конструкцији негативног идентитета, називајући њихове духовнике и њихове молитвене скупове „заблуделим“, „прелашћеним“, „несрећним“, „парасинагогама“, „незаконитим“, „неблагословеним“(33)–користећи најекстремнији језик у описивању преосвећеног Артемија, називајући га „издајником који је остао издајник“, „лажним зилотом“, „лажним родољубом“, „правим разбијачем црквеног јединства и српске слоге“, и, што је најзанимљивије и највише изненађујуће (узимајући у обзир у коликој је блискости званична Црква са америчком амбасадом у Београду), оптужујући га да је он заправо „фаворит Олбрајтове, Холбрука и других српских ‘добротвора’ у САД“. Ново-„преосвећени“ Епархије Рашко-призренске, Теодосије, који је протерао Владику Артемија са владичанског престола у Призрену, усуђује се чак и да насилно изгони старе монахиње на улицу(34), не би ли угушио сваку непокорност сили која умишља да управља Епархијом.

Оно што је најузнемиравајуће што се тиче Срба са Косова и Метохије је то да за њих не постоји оно вечито двојство када су у питању барикаде–„пред барикадама“ и „иза барикада“! Куд год се окренули, са врха барикада виде противнике и непријатеље!

На оној страни, која би требало да буде безбедна, страна заклона и сигурности, страна „Мајке Србије“, они виде званичнике, владаре и наредбодавце–сподобе које чине све да им поткопају одбрамбене бедеме(35) и да потпомогну њихове непријатеље у уклањању и барикада и Срба са Косова. Ти властодршци Србије су већ учинили и превише у свом служењу интересима туђина, насупрот интересу „своје“ државе и „свог“ народа–спречили су Владику Артемија и његове монахе и монахиње да уђу у Покрајину, а небројено пута су онемогућили и обичан народ, присталице Срба на барикадама, да из других српских земаља стигну до своје сабраће и придруже им се у отпору. Владари Србије, уз све то, још воде и званичне „преговоре“ и разговоре у вези са прихватањем „граничних“ печата који би се користили на прелазима између Покрајине Косова и Метохије и Републике Србије–коришћених од стране шиптарских „граничних службеника“ којим би се „решио“ проблема са барикадама! Поједини чиновници државе Србије чак и прете Србима на барикадама злокобним и застрашујућим порукама–најтраги-комичнији пример је извесни Борко Стефановић, ван-уставни „преговарач“ нејасног правног порекла своје чиновничке дужности, иначе веома надарен лукавством(36) у својој способности да за собом не остави личног писаног трага након „договора“ са својим шиптарским парњацима. Тај чиновник слути злом Србима уколико се не уклоне са барикада!(37) (Остао је упамћен у Вашингтону по својим јавним лекцијама сенатском ветерану, Џиму Џатрасу, о томе како заправо функционише амерички систем! И њему је, као службеник амбасаде Србије, пред запањеним вашингтонским Србима, изјављивао злокобне слутње у вези са последицама Џимове истрајне борбе за Српство на Капитол Хилу!)

Али, погледамо ли са барикада ка њиховој предњој страни, оној са које се очекује непријатељ (у циљу одбране од њега су барикаде и подигнуте), видећемо утваре које прете Србима још страшније: не само да су ту немилосрдни и сурови Шиптари (који су већ небројено пута, и пре и током окупације, некажњено показали и Србима и свету шта се дешава кад дивљачки навале на Србе и све српско!)(38), већ су ту и УН и КФОР(39), који су запосели српску земљу по Кумановском договору(40), али који не само да никако не испуњавају своју обавезу „да успоставе и одрже безбедност свим становницима Косова и Метохије“, у складу са Резолуцијом 1244 Уједињених Нација, већ стално, нескривено, необуздано и некажњено испомажу Шиптаре у истребљењу Срба и потпуном отимању Покрајине од српске државе. Срби, стога, у целини, а нарочито они на барикадама, доживљавају КФОР као бруталну, сирову силу(41) која их туче док мирно протестују, која их гуши и трује гасовима(42), и која чак и правим мецима(43) пуца по њима, уз гумене метке(44) који нису ништа мање опасни од правих. А Уједињене Нације (како то име лажно и увредљиво звучи!) Срби, опет оправдано и доказиво, доживљавају као међународног агента те такозване „међународне заједнице“ који је ту само да овери и да покуша да правно оправда(45) крађу и развлашћивање имовине и Срба као појединаца и српске државе кроз насилну, вероломну, кривоклетну и незакониту приватизацију.(46)

Важност српске имовине на Косову и Метохији је добро знана вековима(47). Светска Банка извештава да се вредност само рудних богатстава Срба процењује на 13,5 милијарди евра(48), иако је највећи број тих и даље званично српских добара већ „приватизован“ за своте којима се „купци“ у лице исмевају и Шиптарима и Србима, чак отвореније, и са још већом намером да понизе него што је то био случај при „приватизацији“ коју су у (не)дело спровели властодршци Србије у 21. веку. Амерички Стејт департмент, на својој интернет страници посвећеној „Републици Косово“ отворено каже да су „уз међународну помоћ [sic] друштвена добра донела приход од [чак!] 834 милиона долара од 2004. Два највећа косовска извозника су приватизоване фирме: Фероникели & М и Силоси. […] Влада САД кооперише са Министарством за економски развој, Светском Банком и другим донаторима [sic] како би се припремили тендери за нову генерацију и за рударске пројекте, да би се изградио нови извор електричне енергије („Ново Косово“), те да би се из употребе избацио досадашњи, да би се рехабилитовао други, и да би се успоставили нови рудници угља за термоелектрану Ново Косово. Приватизација дистрибуције електричне енергије, као и приватизација фирми које ће се бавити снабдевањем су такође у плану.“(49)

Чак ни краљевићима није испод части тај грабеж на Косову! И они га зову „приватизацијом“! Њ.К.В. Мајкл (можда би наше Њ.К.В. могло да својим, толико разглашаваним, утицајем на британском двору то спречи?!), војвода од Кента, кажу чиновници такозване косовске власти(50), поседује фирму која је у процесу приватизације Трепче.

Не заостајући за племством (како и ова реч лажно и ружно звучи на српском у оваквом сплету околности!), и (бело)светски „простаци“ (што је најверодостојнији превод на српски енглеске речи која означава све који нису племићи) и бивши политички моћници журе да заграбе, да нахрпе, да згрну што више могу по том Тамном Вилајету који су створили „здруженим злочиначким подухватом“! Самопроглашени човекољубац, милијардер Ђерђ Сорош је дубоко заинтересован за руднике на Косову–„Наоружан истраживањем које је обавила и објавила Међународна кризна група (а коју је он успоставио и финансира је), и уз подршку Бернарда Кушнера, шефа Привремене администрације УН-а на Косову, Сорош је покушао да за себе обезбеди најуноснији рудни комплекс на Балкану. Септембра 2000, у журби да заузме руднике Трепче пре него што се одрже избори у тадашњој Југославији, Кушнер је изјавио да Трепча изазива повишење нивоа честица олова у човековој околини. То је невероватна брига за околину од стране човека који је славио и навијао 1999. када су НАТО бомбе засипале Југославију уранијумом, испуштајући у атмосферу, тло и воде више од 100 хиљада тона разних канцерогених елемената. Али, Кушнер је превладао и рудници су били затворени из, како је наведено, „здравствених“ разлога. Сорош је потрошио 150 милиона долара не би ли преузео контролу над златом, сребром, оловом, цинком и кадмијумом Трепче, знајући да је права вредност рудника преко 5 милијарди долара.“(51)

Бивша у много чему, Медлин Олбрајт, тренутно званично води једно вашингтонско саветодавно предузеће (назвавши га, у складу са својом скромношћу, Олбрајтовкина група). 2004. је, како наводе јавни извештаји о раду, „саветовала“ једно предузеће косовских Шиптара (које се–није шала!–бави обезбеђивањем интернет услуга [неко, покварене маште, би се запитао: Откад се то зове интернет услуга?!]) како да добије дозволу од „власти“ на Косову за интернет прикључак. Наравно, на окупираном Косову и Метохији, „власти“ су биле оличене у сподобама које су ту дошле „да се господаре“ након онога што је часопис Тајм, на насловној страници, назвао „Медлинкин рат“(52), и за шта ју је (немајући друге, њему својственије разлоге, када се ради о женама) Клинтон похвалио, рекавши да је „стамено стала у одбрану слободе народа на Балкану.“(53) Остаје, ипак, мисао о Медлинкиним бесаним ноћима, проведеним у моралном рвању са самом собом због могућих оптужби о сукобу интереса једне бивше чимбенице водеће светске демократије…

И тако, Срби на Косову, суочени са свих страна са таквим моћним и застрашујућим супарницима, дуго су се осећали напуштеним и препуштеним на њихову милост и немилост. Али, њихова тврдоглава, храбра и очајничка одлука да радије погину на барикадама него да без борбе издају саме себе је одушевила Србе(54) широм српских земаља(55) и у иностранству, као и све праведне и добронамерне људе у свету(56).

Захваљујући интернету, упркос муку и лажима званичних светских медија, покренута је глобална кампања помоћи и стварања савезништава у циљу подршке Србима на Косову. Тај мук западних медија је само обезбедио да борбени поклич одјекује широм света без икакве сметње! Заједнички злонамерни (и веома очигледно злочиначки) подухват страних и „домаћих“ властодржаца у циљу изолације, ућуткивања и исцрпљивања демонстраната им је само дао подстрека да још упорније и гласније завапе упомоћ, и само је још више привукао пажњу читавих „четујућих“ чета које су хрлиле на виртуелне барикаде на интернету(57).

Најглавније у свему томе је то што су циљеви демонстраната потпуно у складу са свим законима (и домаћим и међународним), са званичном државном политиком и Уставом Србије(58), и са поштовањем најосновнијих људских и грађанских права–попут права на живот и имовину.

Због свега тога, демонстранте је подржала и званична и незванична Русија, већина српских опозиционих политичара (барем оних који неку „тежину“ још увек имају!), целокупна српска дијаспора, а нарочито њени интелектуалци и лидери(59), а уз њих подршка је дошла и од читавог низа разних (како их наука назива) „епистемских заједница“(60) слободних светских стручњака и аналитичара који се баве Балканом.

Иако је њихово изражавање и комуникација проблема и потреба у почетку изгледало веома упрошћено и емотивно(61), и као нека локална свађа балканских сељака разних племена, Срби са Косова су ипак пронашли начин да њихове жалбе и страхови постану много више од тога–да постану једна веома добро артикулисана и софистицирана глобална политичко-правна порука! Они су на најбољи начин, и у стварном животу, спровели ону веома несувислу империјалистичку крилатицу којом се тако једноставно манипулише младима на Западу: Мисли глобално, делуј локално!

Један од њихових најдраматичнијих потеза је била масовна молба за руским држављанством(62), чиме су свету (и тренутно најстабилнијој светској велесили!) ставили до знања да њихова држава нити хоће нити може да их заштити, и да су стога приморани да ураде исто оно што су тражили и српски непријатељи последњих деценија–да затраже страну заштиту(63) и у игру уведу страну велесилу која истовремено има своје јасне циљеве и интересе на Балкану! Уз то, Русија је једина држава на свету која и може и хоће да се суочи са САД, и да их заустави у ономе што је свима очигледно–да буду мотор покретач свих проблема на Балкану.

Прича о сучељавању савременог Давида са Голијатом се наставља… Ситни, разоружани и немоћни, савремени косовски Давиди су изашли пред ратоборног, подругљивог и умишљеног Голијата у тренутку када тај нови Левијатан крвари из многобројних (углавном самоме себи нанесених) рана и ломова. Само ће време показати да ли ће се Звер повући да их залечи пре него што постану смртоносне или ће се, изнова, разјарити да би се, са уживањем, ваљала у крви и изнутрицама жртве коју ће, са лажних моралних висина, кривити за погибију.

Вишеслав Симић
Професор Стратегије и политичке аналитике
Ел Текнолохико де Монтереј, Мексико
27. новембар 2011.

ИЗВОР: eparhija-prizren.org