САД ВИШЕ НИСУ СУПЕРСИЛА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

11. Децембар, 2011. Аутор: Агенција БЕТА

ДУБАИ – Око 18 месеци пре народног устанка у Египту у коме је свргнут председник Хосни Мубарак, у једној америчкој дипломатској депеши из Каира бивши лидер те земље описан је као највероватније доживотни председник, а његов режим подједнако стабилан као и увек.
Отприлике у исто време, у још једној депеши америчком Стејт департменту из амбасаде САД у Тунису, у наговештајима долазећег револта, наводи се да је дугогодишњи лидер те северноафричке земље Зин Абидин Бен Али „изгубио додир“, што изазива ескалацију беса на улицама, објавио је својевремено сајт Викиликс.
Имајући у виду каснији след догађаја, поставља се питање да ли је Америка била затечена арапским пролећем или није веровала да би до њега уопште могло доћи, пита се агенција АП. Чест случај у прошлости је био да се Вашингтон дочекивао са обе ноге чврсто на земљи када се радило о спољнополитичким проблемима, али сада мора да се прилагођава смањеном утицају на Блиском истоку, са новим приоритетима.
Међутим, цела та прича има и другу алтернативу: да би епохални догађаји из 2011. могли да постану могућност да Вашингтон ојача своју улогу у региону гладном демократије и напретка, и оформи нова стратешка партнерства. Нема сумње да су САД доживеле потрес због слома њених савезника из Египта и Туниса. Народне револуције расточиле су и „окоштале“ односе египатског и туниског режима са САД и отвориле пут дугопотискиваним исламистичким групама, које су одувек на Запад гледале са сумњичавошћу.
Не треба заборавити, указује АП, Персијски залив, са чијим малим, али економски моћним краљевствима САД имају дубоке повезаности, а који је до сада успешно избегао немире, а земље попут Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) и Катара ојачале свој политички утицај у арапском свету. Заливске земље и САД су у много чему „спољнополитичке сродне душе“, наводи америчка агенција. Обе стране деле дубоку забринутост због ширења иранских војних амбиција и нуклеарног програма.
У Персијском заливу се налазе и кључне америчке базе, укључујући и седиште Пете морнаричке флоте у Бахреину, и сам Залив је постао суштински део блискоисточне стратегије Пентагона, нарочито имајући у виду предстојеће потпуно повлачења из Ирака до краја године. Катар и УАЕ су учествовали и у ваздушним ударима НАТО у Либији, а шесточлани политички блок заливских земаља је посредовао у силаску са власти јеменског председника Али Абдулаха Салеха и играо је кључну улогу у арапским притисцима на режим сиријског шефа државе Башара Асада.
Заливске земље су, с друге стране, желеле да протести не пређу њихове границе, па су тако у марту овластиле војску, коју је предводила Саудијска Арабија, да помогне Бахреину да одбрани 200-годишњу сунитску династију од прорефромских, углавном шиитских, демонстраната. И ту лежи један од парадокса америчке политике на Блиском истоку: с једне стране она жели да очува партнерство са лидерима, дубоко огрезлим у статусу кво, док с друге стране не жели да буде проглашена оном која квари арапске устанке.
Из свега наведеног може се закључити да је амерички спољнополитички утицај претрпео штету од арапског пролећа, али је остао стабилан, са назнаком јачања, у Заливу. „Америка је изгубила предвидиве пријатеље као што је био Мубарак. Али, у исто време, њено савезништво у Заливу јача. Тако да могу то назвати половичним успехом за САД – Можда су на неким местима направиле корак уназад, али не и на другим“, сматра директор Кувајтског центра за стратешке студије, Сами Алфараџ.
Морис Рејд из вашингтонске БГР групе, која често игра улогу посредника између блискоисточних званичника и америчких компанија, сматра да чак ни тај половични успех није лош за САД. Он оцењује да ће приступ САД блискоисточном региону „бити бољи“, иако то не значи по сваку цену и јачи. „САД ће морати да раде више на обавештајним пословима, дипломатским односима, трговинским уговорима.
САД треба сад да докажу своју вредност као савезника“, рекао је је Рејд средином новембра у Дубаију. Директор Брукингс Доха центра (The Brookings Doha Center) у Катару Салман Шеих оценио је да се „америчко лидерство и даље рачуна“, али да САД више нису супер сила у блискоисточном региону. „Америка је велики играч, али није више Велики брат“, закључио је Шеих.

извор: Курир