Губитак људске солидарности, који држи један део Срба индиферентним према страдању своје браће на Југу Србије, Светом Косову, последица је отпадања од Речи. Дан за даном нестајемо у рачуници хладног ума, па нас корист сигурније уједињује од штете која нас расипа у мишје рупе. Ако се не дочепасмо привилегије одабраних и не постасмо крупни тајкуни, уграбисмо могућност малих да постанемо ситне рачунџије, шићарџије и ћифте.

Купујемо и продајемо на ситно, ја тебе а ти мене у немогућности да продамо све. Тргујемо људима и идејама у овом свету роба и капитала, на светском тржишту ил’ на бувљој пијаци. У храмове душа уселисмо трговце и разбојнике прогнавши Христа и изгубисмо мир са собом, па како би смо га са другима пронашли. Људско у себи потискујемо зверском борбом за опстанак, па се неприметно озверисмо.

Окренувши леђа Светлости срљамо низ тмине што базде нашим тајним пословима и одјекују сатанским кикотом. Нема сведока шапућу нам лажљиви подстанари наших црних душа заводећи нас у све гушћу тмину. А сведок је ту у нама, и сведок и Судија, Реч коју обманути одбацисмо, која ће нам судити у последњи дан. Поломисмо ноге бежањем од тог последњег дана, све брже ка њему трчећи, бежимо а немамо где побећи, ни под земљу ни на небо од бесмртне Речи која је у нама.