Наводи се и да је ”држање четника све непријатељскије, нарочито у северозападној, а сада и у југозападној Србији”.

И наредних дана, нарочито 5. и 6. септембра, Немци су покушали да се, са инжињеријским десантним јединицама, искрцају у Милутиновцу код Кладова, али су Румуни артиљеријом погодили две скеле, па је погинуло 107, рањено 38, а нестало 60 њихових војника. Четници су, опет, посебно били активни код Текије и Сипа.

– С обзиром на то да је био обавештен о Пилетићевом ултиматуму, Адолф Хитлер није дозволио да целокупна флота падне у руке четницима, које никада није сматрао регуларним снагама Краљевине Југославије и увек је говорио како се са њима не разговара, већ се стрељају – истиче Динчић. – Радије је био спреман да жртвује своје војнике, као много пута до тада, на Источном фронту, те је наредио да се бродови потопе.

Истраживач

Александар Динчић (31) дипломирао је на групи за историју Филозофског факултета у Нишу. Посебно се посветио проблему непоштовања Женевске конвенције, о поступку са ратним заробљеницима на подручју Србије у Другом светском рату, на основу немачких ратних докумената из Војног архива у Београду. Као стручњак за злочине Немаца и Бугара према припадницима четничког покрету у јужној Србији, од 1941. до 1944, рецензент је великог броја научних радова.
И, тако, 7. септембра 1944, читаве ноћи чуле су се бројне експлозије у области између Прахова и Доњег Милановца. Почели су да тону бродови, а са њима и Немци – укључујући и санитетско пловило са више од хиљаду тешко рањених војника, тренспортованих управо са Источног фронта.

Истога дана, војноуправни командант, генерал Фелбер – по директиви немачког команданта Југоистока – наредио је команди Корпусне групе ”Шнекенбургер” да организује одбрану фронта Дунав – румунски део Баната, до града Мехадије, а за одбрану од Тимока до Текије ангажовао је и делове борбене групе ”Фишер”, односно око 7.000 војника.

Историчар Александар Динчић указује да су четници напали и колону немачких морнара који су пешице кренули према Београду, а 80 заробљених војника пуковник Пилетић предао је Црвеноармејцима, са којима су четници онемогућавали прилаз Дунаву…

– Напад на Немце први су започели четници, а онда се ступило у везу са совјетским официром који се налазио на челу експедиционе јединице и тек је прешао Дунав – прецизира Динчић. – С обзиром на то да су Совјети очекивали да ће најпре наићи на партизане, Тито је уложио енергичан протест Команди Црвене армије у Крајови, због сарадње са четницима, тврдећи како је реч о ”обичном рекламерству”. Иако на терену није било упоришта за такав став, интервенција је уродила плодом и совјетски војници су се, приликом поновног уласка у Србију, непријатељски односили према четницима…

Мистерија из Вашингтона

Кључни извор за тумачење овог мистериозног догађаја на Дунаву су немачки дневни извештаји, за период од 2. до 8. септембра 1944, који су микрофилмовани и донети из Националног архива у Вашингтону, те се чувају у Војном архиву у Београду. Иако преведени са немачког језика – управо због ове антиосовинске акције Југословенске војске у отаџбини на Дунаву, која је Немцима проузроковала велику штету – нису објављени у Зборнику докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа.

МОСКОВСКО ТАМНОВАЊЕ И БЕКСТВО ИЗ ВОЗА ПУКОВНИКА ПИЛЕТИЋА

Умало шамар у Лубјанки

Намеран да обнови везу са Совјетима, пуковник Пилетић је – са потпуковником Миодрагом Ратковићем и капетаном Миленком Тимићем, те 300 четника и 80 немачких заробљеника – у ноћи између 10. и 11. септембра, код Трајанове табле, прешао у Румунију. Међутим, проказан од неких комуниста као наводни агент британске тајне службе, ухапшен је и НКВД га је депортовао у Москву.

Из времена његовог тамновања у Лубјанки, остало је записано како је извесни иследник – нашавши му преписку са Дражом и претећи да ће бити стрељан као шпијун – пошао да му удари шамар, на шта га је Пилетић зауставио и смирено рекао: ”Код нас се официри не бију”!

Када је званични Београд затражио да му заробљеник буде изручен, како би му се судило као истакнутом четничком официру, пуковник је најпре успео да побегне из воза за Србију, потом се пребаци у Румунију и, на крају, домогне се Запада…

Овом епизодом, и званично, завршена је сарадња припадника ЈВУО и Црвене армије у Источној Србији, а право објашњење зашто су Немци потопили чак 220 бродова доскоро је било скривено

М. Ристовић (Новости)