ВЕЛЕИЗДАЈА – ОТВОРЕНИ ПАРТИЈСКИ ПРОГРАМ У СРБИЈИ

Колонијална агресија на српски народ и српске државе крајем двадесетог столећа се, у Америци и у чланицама ЕУ, објашњава као позитивни цивилизацијиски корак. Велича се окупација Републике Српске Крајине и Косова и Метохије – те успостављање колонијалне власти у њима (шиптарске и хрватске), а не спомиње се убијање и прогон Срба и Рома, а ни одузимање њихове покретне и непокретне имовине. Велича се и НАТО агресија на Србију и Црну Гору (1999), убијање цивила, рушење путева, мостова, фабрика, болница – тровање животне средине радиоативним бомбама…
А поред овог зла (истоветног оном из Другог светског рата – кад га је спроводила Немачка под управом Адолфа Хитлера), ова колонијална агресија НАТО-а и ЕУ на српске земље изазвала је потпун морални крах код многих српских државника и интелектуалаца, одузевши им могућност најосновнијег поимања. Они више не схватају ни шта је друштвена и верска заједница, шта је држава, шта су међудржавни, међунационални и међуверски односи. Не схватају ни шта је праведно, а шта неправедно. Не поимају, да се последице сваке неправде у међународним односима морају отклањати – па и последице НАТО окупације Косова и Метохије и хрватске окупације Републике Српске Крајине.

Овако нарушена свест је у политичким странкама Србије дала резултате. Удружиле су се странке Ненада Чанка, Вука Драшковића и Чеде Јовановића. Оне и отворено програмирају велеиздају. У свакој другој држави би творци таквог програма били ухапшени и било би им суђено. Они траже да Србија призна окупацију Косова и Метохије и да колонијалну администрацију у овој српској покрајини призна за извршну, судску и законодавну власт „државе Косово“. Они се ругају српском народу на Косову и Метохији, који се супротставља отимању српске историјске и етничке територије. Срби то чине без оружја – надајући се да ће светски државници и светско јавно мњење схватити каква неправда је учињена српском народу на Косову и Метохији – уз стогодишње досељавање Шиптара из Албаније на српску земљу. Чинили су то турски окупатори до 1912, Аустсроугари и Немци од 1914. до 1918, италијански фашисти од 1941. до 1943, немачки нацисти од 1943. до 1945. и комунисти Југославије (под руководством Хрвата – Јосипа Броза Тита) од 1945. до 1980. Нико од ових држављана Албаније није примио држављанство Републике Србије, а нико од политичара у Србији не тражи да се ово становништво на Косову и Метохији третира као страни држављани.
За Вука Драшковића, Чеду Јовановића, Ненада Чанка и, нажалост, многе друге у српским земљама је најважније да, свакодневно, изговарају реченице из хрватске антисрпске пропаганде, у којој је измишљено да је рат у Југославији почео зато што су се Срби у Крајини штитили (запречавањем путева пред својим насељима) од хрватских убистава, прогона, минирања српских објеката, избацивања с посла… Вук Драшковић често спомиње да Влада РС Крајине није требало да одбије хрватски план З-4 (Z-4), а добро зна да је тај документ био само амерички и хрватски пропагандни трик, да би се њиме окривили Срби за несарадњу с УН и међународном заједницом и да би се њиме оправдао изгон до 800.000 Срба из РС Крајине и Хрватске (само у хрватској агресији „Олуја“ /1995/ прогнано је око  250.000 Срба из Републике Српске Крајине).
Милорад Буха, премијер 

Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3 – Србија – Бр. 1407/11  -8. 11. 2011. године
Тел. 3077-028; vladarsk@gmail.com